Nije moj vladika svet odavno „tiran- tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj“, to su bila neka srećnija vremena- danas ti je ovaj tužni komad vaseljene licimerna kurva, kurvetina, ofucana starleta sunčevog sistema, šaka jada i naramak bede!
One ljudske, nesojne i pogane!
Ne bi ni ti, moj Rade Petroviću Njegošu, našao reči da je otužiš i ožališ ovakvu, na umoru, bednicu!
Vascela je planeta minule nedelje bila Pariz, nažalost, al Bogu hvala što jeste, što niko razuman i čovečan nije razbrajao žrtve i seirio nad zlom, jer zlo je odnelo nevine, sirake tužne, nikome i ni za šta krive!
I svi smo stali ko jedan, jesmo, vala, svakome je Marseljeza bila i himna i molitva i liturgija, jer ako nas išta na zemlji i deli pod njom nas ne razlikuje.
Osim kad bagra odluči da je ipak valjanije deliti nas, jer nije svako stradanje vredno žaljenja…
Ko je danas Rus, bez Rusi?! Ko oplakuje i žali pilote jednako nevino stradale, jer borili su se uprovao protiv onog zla koje je Pariz učinilo udovicom?!
Gde si svete da lice obojiš bojama ruske zastave?!
Gde si da barem zaćutiš na tren, ne pokušavajući da nađeš opravdanje za humke nad kojima će, daće Bog da barem i toga bude, sveštenici služiti opelo, ako đubrad bezbožna daju izmrcvarena tela?!
Gde si Srbijo da spustiš zastave na pola koplja, jer ne bi te bilo i ovakve kakva si da nije bilo te iste Rusije?!
Jesi li zaboravila ko nije dozvolio da te „saveznici“ ostave leproznu i gladnu na obalama Albanije, dok plima ne odnese leševe, naciju, ime i koren?!
Ako niko ništa i nije dužan Rusiji mi jesmo, pa i ovi što im polene na njen pomen imaju tu privilegiju jer im je Rusija sačuvala gen- jednako da je danas vole i oplakuju, koliko i da više mare koja će fukara biti izbačena s „Farme“ nego li što neke majke, žene, deca večeras ridaju na moskovskom mrazu!
Zašto se kurvaš Srbijo, barem ti zvanična, ako zvanično još postojiš osim u kafanskim naklapanjima i praznim pričama praznih glava iz prepunih kabineta?!
Ustani, aman, nesrećnice- progovori nemušta konkubino zadriglih brisleskih, londonskih, vašingtonskih, berlinskih…gastarbajtera!
Čega te je to više strah, jer plaše se samo oni koji imaju šta da izgube, a ti si izgibila sve što si imala, pa se još i zadužila kod kamataša za četiri pokolenja?!
Ne volim ja Rusiju više nego Srbiju, ali ne mogu voleti Srbiju ne voleći Rusiju, jer guzica može biti bilo gde, ali srce samo na jednoj strani!
Ma, i da je ne volim- ne mogu, ne smem okrenuti glavu na drugu stranu, jer otkad je to nama dato da razrezujemo koje ćemo nevine oplakivati, a čiju ćemo nevinost vagati dok nam ne jave kako da baždarimo kantar, jer Rusa je valjda previše pa je vazda malo koliko ih postrada?!
Zapalio sam sveću za dušu svakog mučenog Parižanina, baš kao što palim za svako nevino postradalog Sirijca, Palestinca, Izraelca, Iračanina…jer ako Srbi ne znaju šta je žrtva, šta je nevino, na pravdi Boga i nepravdi ljudi postradati, nema naroda koji zna!
Ili je, ipak, modernije žaliti samo firmiranije žrtve, nekako savest i duša postanu „brendirani“, jel da?..
Doveka sam Srbin, Srbin iz Crne Gore ako nekome više basta, ali večeras sam Rus, večeras sam u žalosti, večeras oplakujem svoje, večeras se lelek iz Moskve prolama mojim domom!
Ko je minule nedelje bio Parižanin, a večeras žali samo za nekom budalom otpalom sa sise rijalitija, taj slobodno može da se zakiti onim: „Je suis govno“, doveka!
Nije moj vladika ovaj svet „tiran- tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj“, bila su to neka srećnija vremena…
Mihailo Medenica
Dva u jedan
