Zamke truktivnih nejasnoća

0
100

Živadin Jovanović, čovek koji je vodio jugoslovensku diplomatiju u godinama najvećih izazova 1998. i 1999. godine, dve decenije docnije govori o događajima koji su i dalje otvorena rana srpskog naroda. Ništa ovde na Balkanu, smatra sagovornik „Odbrane”, ne može da se razume samo kao igra lokalnih faktora. Neophodno je razumevanja globalnog konteksta, smatra iskusni diplomata, ali i puna nacionalna zrelost.

– Sećam se mog oca koji je znao da kaže: „Šljive bi mogle da se beru, al’ su još zelenčive”. Mi Srbi smo takođe zelenčivi. Inteligentni smo, talentovani, kreativni sočni kao voće u Šumadiji, ali smo nedozreli, povodljivi, verujemo na reč i imamo kompleks inferiornosti u odnosu na zapad. Lako se „presaldumimo”, što bi kod mene u Levču rekli. „Vidi, boga ti, šta kaže neki Britanac, Nemac ili Amerikanac, mora da je tako!” Pa, ne treba ničiju reč da primaš „zdravo za gotovo”, kako ti se na prvi pogled učini, pogotovu u diplomatiji i politici! To što čuješ, uvek moraš povezivati sa njegovim postupcima, korenima, interesima da bio znao s kim imaš posla, koliko vrede njegove ocene ili saveti. Sebe i svoje uvek treba da ceniš da bi i tebe drugi cenili – uvodi nas u razgovor Živadin Jovanović podsećajući na gorak ukus grešaka koje smo ne tako davno i ne tako retko ponavljali.

Beogradski forum za svet ravnopravnih, nevladina organizacija kojom predsedava od 2005. godine, i Srpska književna zadruga nedavno su objavile Jovanovićevu knjigu „1244 Ključ mira u Evropi”. Istinu da je Kosovo istorijski, kulturno, duhovno i državotvorno deo Srbije, navodi autor u uvodu svog dela, treba vratiti na njeno mesto.

– Ono što je hrabrošću, znanjem i profesionalnim veštinama naše vojske odbranjeno 1999. godine i što je kasnije pretočeno u jedan opšteobavezujući međunarodnopravni akt ne bi trebalo olako krčmiti u mirnim uslovima – kaže Jovanović.

Gotovo dvadeset godina vode se debate o Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Koliko je taj dokument i danas živ?

– Ako bismo se ograničili samo na trenutak kada je u Savetu bezbednosti izglasana Rezolucija 1244, bojim se da ne bismo razumeli vrednost tog dokumenta. On je imao svoje mukotrpno građenje i rađanje. „Brušen” je dva meseca dok je naša zemlja neprekidno, 24 sata dnevno, bila pod bombama.

Bilo je nekoliko rundi pregovora Milošević–Černomirdin u Belom dvoru, u razmacima od po 10 do 15 dana. A kada nije bilo pregovora u Belom dvoru, o sadržini tog dokumenta raspravljalo se na najvišim nivoima u svetskim centrima kao što su Njujork, Moskva, Vašington, Berlin, Brisel, London… Dakle, pre i posle svake runde pregovora u Beogradu odvijalo se mnogo paralelnih „unutrašnjih” pregovora između zemalja Zapada, kao i između Zapada i Rusije. I svaki put kada bi Černomirdin odlazio iz Beograda, po pravilu, bombardovanje je bivalo jače jer je filozofija NATO-a da su pregovori za njih uspešni samo dok koriste čeličnu pesnicu. A, kao što je poznato, agresija se nije odvijala prema trijumfalističkim prognozama planera NATO-a. Naišli su na odbranu naše vojske kakvu su najmanje očekivali, koja je zadivila svet svojom čvrstinom, znanjem i moralom.

I onda se pojavio Ahtisari?

– Marti Ahtisari, kao ranije afirmisani advokat interesa SAD, od samog početka bio je uključen u proces pregovora. Upoznao sam ga 1989. u Namibiji kao predstavnika UN u procesu sticanja nezavisnosti te zemlje. Dogovor je konačno postignut 2. i 3. juna 1999, kada je Černomirdin došao u Beograd sa Ahtisarijem, koji je u tom času predstavljao Evropsku uniju, Sjedinjene Države, ali i generalnog sekretara UN Kofija Anana. Oni su tada došli sa dokumentom i stavovima koji su, po njihovom mišljenju, bili rezultat svih dotadašnjih rundi, ali su u nekim stvarima kardinalno odstupali od prethodnih dogovora. Za nas je posebno bilo problematično pozivanje na glavu 7. Povelje UN, koja predviđa primenu sile za poštovanje odluka, iako je na prethodnoj rundi pregovora sa Černomirdinom i on sam prihvatio da to bude glava 6, koja predviđa mirno, dobrovoljno rešavanje sporova.

U čemu je bila suštinska razlika?

– Glava 6. predviđa isključivo mirno rešavanje sporova uz saglasnost države (SRJ), a glava 7. ništa osim primene sile. Tada je razobličena namera agresora da okupiraju našu državu, što je bio njihov polazni cilj. I tokom pregovora u Parizu i u Rambujeu od Jugoslavije je tražen potpis da NATO dobije pravo raspoređivanja svojih trupa na celoj teritoriji zemlje, bez ikakvih ograničenja. Bila bi to zahtev za prihvatanje kapitulacije i okupacije cele zemlje. Kada to nije prihvaćeno, oni su primenili silu. Posle agresije, „post festum” su od UN dobili saglasnost da međunarodno vojno prisustvo može biti uspostavljeno na Kosovu i Metohiji pod nazivom KFOR sa razrađenim mandatom UN. Bilo je jasno da će te snage uglavnom činiti NATO, jer je NATO, a ne neko drugi, izvršio agresiju. Dakle, posle primene sile oni su želeli da primene Rambuje koji nije ni potpisan, doduše samo na teritoriji naše južne pokrajine.

Otkud takav „zaokret” u finalnoj fazi?

– Reč je o taktici faznog ostvarivanja geostrategije. Kosovo i Metohija za početak, a ostatak zemlje čim sprovedu plan o zbacivanju Miloševića. Globalna strategija vojne ekspanzije na Istok ne predviđa izuzetke, čak ni u slučaju Srbije. Milošević je na prethodnom sastanku pitao Černomirdina da li je pozivanje na glavu 6. Povelje njegov lični stav. On je odgovorio: „Ne, ja sam izaslanik predsednika Jeljcina i to je stav Ruske Federacije i predsednika Jeljcina lično.”

I onda se tog 2. juna dogodio spontani prijateljski zagrljaj Ahtisarija i Černomirdina koji ste pomenuli u jednom intervjuu?

– Da. Upitao sam Černomirdina otkud u papiru, koji nam je inače na brzinu kopiran i podeljen na engleskom jeziku, pozivanje na glavu 7, a ne na glavu 6. Povelje UN, kako je dogo- voreno na prethodnim pregovorima nedelju dana pre toga. Černomirdin je ćutao dok je Ahtisari prebacivao svoju ruku preko njegovih ramena i pogledavši me dosta drsko odgovorio: „To je zato što smo se ja i moj brat Viktor tako dogovori li!”. Time je stavio do znanja bar dve stvari. Prvo, da je to ultimatum i da ne želi pregovore, a drugo da je Černomirdin, odnosno Jeljcin, na njihovoj strani, pratilac zahteva NATO-a, a ne očekivanja Srbije (SRJ), kakva god ona bila.

Kako objašnjavate takvu poziciju Rusije?

– To što se dogodilo nama samo je posledica činjenice da u to vreme Rusija nije dovoljno brinula ni o svojim sopstvenim interesima. Moje je mišljenje da Rusija u vreme Jeljcina nije bila svesna niti svojih ograničenja koja je, pod snažnim uticajem proameričke elite, uglavnom preuveličavala, niti svojih potencijala koje je, iz istog razloga,uglavnom potcenjivala. A situacija sa Viktorom Černomirdinom se kasnije objašnjavala direktnim uticajem Vašingtona. Navodno, njega je pre polaska u Beograd zvao američki potpredsednik Al Gor i zatražio da u svemu podrži zahteve iz dokumenta, uključujući pozivanje na glavu 7, u zamenu za podršku SAD na izborima za predsednika Rusije.

Ipak, dokument koji je 10. juna usvojen na Ist Riveru sadržao je i stavke u interesu Jugoslavije.

– Zato smo ga i prihvatili. U uvodnom delu Rezolucije 1244 Savet bezbednosti, pored ostalog, „pozdravlja to što SR Jugoslavija prihvata principe koji su navedeni u tačkama 1–9. u papiru koji je podnet u Beogradu 2. juna 1999. godine (8/1999/649), aneks 2. uz ovu rezoluciju i saglasnost SR Jugoslavije na taj papir”. Rezolucija 1244 ima više povoljnih odredbi za nas. Prvo, ona u nekoliko delova reafirmiše obavezu svih članica UN da poštuju suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije, a samim tim i Srbije, čiji je ona međunarodno pravni sukcesor. Drugo, predviđena je mogućnost povratka određenog kontingenta naše vojske i policije, gde stoji jedna nedovoljno određena klauzula „stotine, ne hiljade”. Onaj ko dovoljno dobro poznaje engleski jezik zna da se izraz „hiljade” koristi tek od „dve hiljade”, što bi značilo da, prema slovu dokumenta, mi imamo pravo da zahtevamo povratak 1.999 pripadnika na- ših snaga bezbednosti. Dalje, raspoređivanje pripadnika našeg bezbednosnog osoblja, pored ostalog, predviđeno je „na glavnim graničnim prelazima”, što odražava i potvrđuje polazni princip o garantovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije. Sledeće, u aneksu 1. Rezolucije navodi se obaveza međunarodne zajednice da ekonomski obnovi i rekonstruiše region. To je razlog više da Srbija zahteva ratnu odštetu. I ono najvažnije – Rezolucija garantuje slobodan i bezbedan povratak svih prognanih i raseljenih, što se odnosi i na 250.000 Srba, koji su etničkim čišćenjem proterani, a kojima se ni dan danas ne dozvoljava da se vrate! Reč je o nespornom standardu i obavezi međunarodne zajednice jer niko ne sme da povlađuje, niti da apsolvira politiku etničkog čišćenja. Zamislimo situaciju da se u Pokrajinu vrati 250.000 Srba i drugih proteranih nealbanaca. To strateški menja situaciju i dodatno jača poziciju Srbije u pregovorima. Smatram da se radi o principijelno čistom, strateški bitnom pitanju, o terenu na kome Srbija može imati inicijativu. Da li se to nekome dopada ili ne, da li se uklapa u nečije interese ili ne, da li je „politički celishodno” ili nije – ne sme da bude razlog za defanzivu Srbije.

Kako je došlo do toga da zapadne sile, koje su u najvećoj meri uticale na sadržaj Rezolucije 1244, faktički počnu da postupaju protiv tog dokumenta?

– Velike sile u određenom trenutku teže određenom efektu, rezultatu. Kada to postignu, idu dalje ne obazirući se mnogo ni na svoje neizvršene obaveze, ni na neprincipijelnost, ni na naknadno otkrivene obmane. Kada su lideri NATO-a zahtevali od Rusije i Černomirdina da se angažuju oko okončanja agresije, to je pre svega bio njihov interes. Naravno, bio je to i naš interes, jer je naš narod ginuo i naša je zemlja razarana. Razume se, mi smo, pre svega, težili i radili da se sukob izbegne. Ali je interes druge strane bio da izvrši agresiju i to zaobilaženjem SB UN i kršenjem osnovnih principa međunarodnog prava. Sada raspolažemo i pisanim dokumentima koja potvrđuju da im je cilj bio povod za trajno raspoređivanje snaga NATO-a (SAD), kao korak u globalnoj ekspanziji na Istok i stvaranje presedana za druge vojne intervencije. A to je sve drugo osim interesa „u lokalu”, „odbrane” ljudskih prava, „sprečavanja humanitarne katastrofe” i slično. U prilog tome govori i podatak da je precizna odluka o bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije donesena u maju 1998. godine. O tome u svom svedočenju za Haški tribunal govori i pukovnik britanske vojske Džon Krosland, ondašnji vojni ataše u Beogradu. On, pored ostalog, piše da su maja 1998. godine Klinton, Olbrajtova i Holbruk doneli odluku da zbace Miloševića i ocenili da u tome najveću pomoć može da im pruži tzv. OVK. „Od tog časa bilo je potpuno irelevantno šta ja, ili bilo ko drugi, misli o OVK” – napisao je, pored ostalog, pukovnik Krosland. Sjedinjene Američke Države su 1998. godine jednu terorističku organizaciju prihvatile kao partnera. Holbruk je u mestu Junik na Kosovu sedeo sa komandantima OVK, razgovarao, slikao se i ta je slika objavljena na duplerici „Tajm” magazina. I šta smo videli? Izaslanika predsednika SAD koji izuven sedi sa komandantima tzv. OVK koja je, istog trenutka, prešla sa liste terorističkih na listu oslobodilačkih organizacija i dobila status američkog partnera. I kada se zna da je od početka plan bio da se na našoj teritoriji rasporede trupe NATO-a, onda je jasno da su pregovori u Rambujeu bili takozvani „ali-bi pregovori”. Njihov jedini smisao bio je da se svetska javnost uveri da sa Miloševićem i Jugoslavijom nema drugog metoda osim sile. Za tekst sporazuma u Rambujeu, koji nikad nije ni bio sporazum, kao što nije bilo ni pregovora, Henri Kisindžer je rekao da je to „sraman tekst koji nikada nije ni trebalo da ugleda svetlost dana. Vlast ni jedne suverene države na svetu ne bi to prihvatila”.

Ostaje nejasno zašto je Zapad tada u Rezoluciju 1244 ugradio nešto čega se kasnije odrekao i što je, prema Vašim rečima, u suprotnosti sa njihovim interesima.

– Zapad sa Klintonovom administracijom na čelu nije želeo celovitu SRJ. Paralelno je podsticao separatizam Crne Gore i Prištine. Išlo je to dotle da se Srbija sasvim isključi iz evropskog razvoja, a da se srpski narod isparceliše i toliko oslabi da više ne bude politički faktor na Balkanu. U tom smislu, kad im je bilo suštinski bitno da izađu iz agresije koju su sami inicirali, oni su priznali suverenitet i teritorijalni integritet SRJ. Kad su to završili Rezolucijom SB 1244, oni su počeli da je guraju u stranu, a da razbijaju SRJ i Srbiju nastavljajući još intenzivnije da podržavaju secesionistička vođstva u Podgorici i Prištini. Da li je baš slučajno što je otcepljenjem Crne Gore dirigovao lično bivši generalni sekretar NATO-a Havijer Solana? Sistematska nastojanja da Srbija prizna ilegalno otcepljenje Kosova i Metohije imaju za cilj smanjivanje i slabljenje Srbije, a nagrađivanje bivših terorističkih saveznika. Takođe, amnestiranje svih odgovornih za agresiju, etničko čišćenje, za zločine… Najzad, time bi se učinilo bespredmetnim to što pet članica EU i NATO ne priznaje secesiju Prištine, pa da tako Srbija plati uspostavljanje jedinstva unutar EU, u kojoj i bez razlika o Kosovu i Metohiji, bujaju podele i sistemski problemi. Postoje situacije kada se, uz učešće (posredovanje, dobre usluge), vode strateški značajni pregovori, ali su šanse da se postigne uspeh male ili nikakve. Velike sile onda pribegavaju raznim metodama ubeđivanja, širenja pitanja o kojima se pregovara radi lakše „trgovine” ili postizanja takozvanih „vin vin” situacija. Kad ni sve to ne pomogne, onda se prave tekstovi sporazuma sa takozvanim „konstruktivnim nejasnoćama”. Tako je moguće, na primer, da se u jednom članu sporazuma doslovce navede pozicija jedne strane, a u nekom drugom članu istog sporazuma, doslovce pozicija druge strane koje se međusobno isključuju. Međutim, sile medijatorke koriste čak i takve „konstruktivne nejasnoće” da bi proglasile da je problem rešen, da je sporazum postignut. Pritom računaju – kada dođe do spora u primeni, one su jedino ovlašćene da protumače šta sporazum zapravo znači. Time se određeni krizni moment u pregovorima prevaziđe trenutno, ali se neretko „poseje seme” za još veće probleme u budućnosti.

Da li je i dogovor Milošević–Černomirdin–Ahtisa- ri akt sa „konstruktivnim nejasnoćama”?

– Svakako. Recimo, u njemu se pominje „Sporazum iz Rambujea”, koji nikada nije postignut niti potpisan.

Spada li u te nejasnoće i odrednica koja se odnosi na povratak naše vojske i policije? Tamo piše da o tome treba da se postigne nekakav dogovor, ali ostaje nejasno sa kim.

– Razume se. U mojim beleškama sa pregovora 2. juna 1999, na marginama teksta koji su doneli Ahtisari i Černomirdin, napisao sam „Ko? S kim?”. Međutim, kada je Ahtisari zagrlio „svog brata Viktora”, bilo je jasno da suštinskih izmena nema. Državno rukovodstvo odlučilo je da se predlog uputi Skupštini na usvajanje. Kao što je poznato, poslanici su prihvatili da se rat i razaranja okončaju, da se otvori perspektiva mira i razvoja. Ključni razlog za prihvatanje dogovora jeste garancija SB UN, odnosno, svetske zajednice, suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije (SRJ) sa Kosovom i Metohijom kao širokom autonomijom u okviru Srbije (SRJ). Zato je potrebno istrajati na poštovanju odluke SB UN. Ona je deo međunarodnog pravnog sistema, ali i sistema bezbednosti u Evropi. Dok se u potpunosti ne ostvari i ne ispoštuje Rezolucija SB UN 1244 kao odluka organa najodgovornijeg za mir i bezbednost na svetu, ne treba se zamajavati bilo kakvim niže rangiranim „sveobuhvatnim pravnim dokumentom” i garancijama izvan sistema UN.

Mnogim Srbima ni danas nije jasno kako su se na praskozorju 21. veka našli pod bombama zemalja saveznica iz oba svetska rata. Nije li to možda odraz one naše nedozrelosti koju ste pomenuli?

– Želim da naglasim da su za agresiju isključivo odgovorni NATO i tadašnja američka administracija predsednika Bila Klintona. Čitav Zapad i čitav svet to dobro znaju i Srbija ne sme da odustaje od te ocene ili da na bilo koji način umanjuje odgovornost NATO-a. Srbija je bila žrtva agresije, a agresija je zločin protiv mira i čovečnosti. Izgledali bismo previše neozbiljno i u očima samog NATO-a, a kamoli u očima dokazanih saveznika i prijatelja širom sveta, ukoliko bismo se posipali pepelom i bili nejasni u ocenama. Nikada nismo želeli konfrontaciju ni sa kime, najmanje sa NATO-om, ali u ocenama agresije i odgovornosti za nju moramo biti kristalno jasni: NATO je odgovoran, bez ostatka. Sa njim je Srbija u međuvremenu potpisala PzM i IPAP i to je to. I sadašnji predsednik SAD Donald Tramp i njegov savetnik za bezbednost Džon Bolton i bivši državni sekretar Henri Kisindžer javno su osuđivali napad NATO-a na Srbiju (SRJ), kršenje međunarodnog prava, uloge SB UN, Osnivačkog akta iz 1949, Ustava. I sam NATO i lideri mnogih zemalja članica javno su priznali da su prekršili međunarodne zakone i ulogu SB UN. Upravo ovih dana, povodom posete generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga i njegovih izjava u Srbiji oglasio se češki predsednik Mijloš Zeman poručivši Stoltenbergu da nema razloga da naknadno traži opravdanje za agresiju koja je bila velika greška Alijanse. Osude su javno izražavali francuski general Pjer Mari Galoa, nemački generali Elmar Šmeling i Hanc Lokvaji, a mnogi su zbog takvih ocena gubili položaje. Zašto bi bilo ko u Srbiji umanjivao odgovornost NATO-a za zločine, da tako iskaže konstruktivnost, okrenutost budućnosti, privrženost „istim vrednostima”?! A kako delima, ponašanjem u politici pokazati dostojanstvo, poštovanje nedužnih žrtava, branilaca otadžbine, brigu za patriotsko vaspitanje mladih?

Čini se da smo prečesto tražili pravdu i tamo gde je nema. Najzad, i Vi ste to priznali.

– U pauzi pregovora juna 1998. godine upitao sam jednog američkog generala, koji je bio u pratnji Ričarda Holbruka, da li vidi da teroristi na Kosovu i Metohiji ubijaju učitelje, šumare, poštare, svakoga ko se identifikuje sa Srbijom kao svojom državom. On mi je odgovorio da vidi. Onda sam ga pitao zašto traže (SAD) nemoguće stvari od nas, zašto na isti način tretiraju našu državu koja se brani od terorizma i secesionizma, na jednoj, i teroriste i njihovo političko krilo, na drugoj strani? A on će na to: „Ja se Vama čudim i istovremeno divim. Vi govorite o stvarnosti, a bavite se politikom zemlje za koju mora biti bitna jedino američka percepcija stvarnosti”. Sećam se da sam uzvratio pitanjem: „A ko i sa kakvim demokratskim motivima kreira američku percepciju”?

Stalno pominjete Ameriku i njenu geopolitičku ulogu ovde. Ima li Evropa uticaja na ono što se zbivalo i zbiva na Balkanu?

– Govorim uglavnom o politici Klintonove administracije, a ne o Americi kao društvu i naciji. Nije tačna ocena da evropske zemlje, pogotovo ove velike, samo prate Ameriku. One prateći Ameriku u njenoj strategiji konfrontacije sa Rusijom gledaju šta mogu da osvoje za sebe. Nije dobro pojednostavljivati stvari, pa reći da je za sve kriva Amerika, niti pak reći da su za sve odgovorne Britanija i Nemačka. Ali, ne valja ispuštati iz vida vrlo veliku odgovornost određenih evropskih zemalja za sve što se događalo i sve što se i danas događa na Kosovu i Metohiji. Ko je u dugom periodu podržavao, finansirao, obučavao i naoružavao teroriste u našoj pokrajini? To nisu činile samo SAD? Ko se danas zalaže za formiranje tzv. oružanih snaga Kosova, ko im šije uniforme, ko ih oprema, obučava, organizuje? Sve to čine iste one zemlje koje su ih decenijama pomagale kršeći konkretne odluke SB UN. Tako je Evropa, sledeći Klintona, Olbrajtovu, Blera i neke druge, mic po mic, 1999. godine ušla u rat protiv sebe same. Rušila je puteve, pruge i mostove na evropskim koridorima 8, 10 i 11, brodovima potopljenim u Prvom i Drugom svetskom ratu i neeksplodiranim bombama na dnu Dunava, dodavala je nove trujući i začepljujući najvažniju ar teriju vodenog transporta. Sada slušamo od evropskih lidera da je došlo vreme da se Evropa okrene sebi. Kome je dosad bila okrenuta? Šta znači okretanje sebi? Da li je ono uopšte moguće bez najšireg prihvatanja ocene predsednika Miloša Zemana i izvinjenja Srbiji za 1999. godinu?

Delite li mišljenje da se u politici Vašingtona sada oseća više sluha za interese Srbije?

– Savetovao bih obazrivost i strpljenje, a ne brzo zaključivanje. Zasad je, smatram, pomenuti optimizam zasnovan više na našim željama, nego na realnosti. Ima promena u američkoj retorici. Oni se sada ne protive nečemu što se u javnosti pominje kao „korekcija granica”, ne protive se i „dogovoru dve strane”, ali se gubi iz vida da to važi samo ukoliko dogovor ide u prilog geopolitičkim interesima Vašingtona. U svakom slučaju, rešavanje pitanja Kosova i Metohije je veoma složen proces koji će još dugo potrajati. Sjedinjene Države se, uz značajnu evoluciju politike od dolaska na vlast predsednika Trampa, i dalje drže svojih geopolitičkih ciljeva, među kojima je i vojna ekspanzija na Istok. O čemu govore sadašnje vojne vežbe 50.000 vojnika NATO-a u Norveškoj? Tačno je da je došlo do izvesnih promena. Podsetiću da su SAD istupile iz nekih važnih međunarodnih multilateralnih dogovora, iz određenih tela Ujedinjenih nacija. Najavljeno je i istupanje iz dogovora o kontroli nuklearnog naoružanja. Sjedinjene Države su nedavno usvojile niz važnih strategijskih dokumenata koja treba pažljivo analizirati.

Sami ste rekli da je predsednik Tramp svojevremeno javno istupao protiv bombardovanja SRJ, kao, uostalom, i njegov savetnik za bezbednost Bolton.

– On jeste tada, kao poslovan čovek, bio protiv Klintonovih odluka 1999. godine. I ja bih lično voleo kada bi se on distancirao od laži i nemorala ondašnje američke administracije, koji su bez presedana u istoriji demokratskog sveta. Ima li Tramp interesa da sve promašaje Klintona, Olbrajtove i njihovih naslednika, uključujući agresiju 1999. godine protiv savezničke Srbije, i sve njene posledice, uključujući nezakonitu secesiju 2008, prihvati kao baštinu najveće demokratije na svetu? Smatram da nema i da bi on učinio veliku stvar za SAD, ali i za svet u celini, kada bi se distancirao od te politike i svih njenih posledica.

U čemu bi se sastojao interes Amerike da napravi takav kopernikanski zaokret?

– Čineći otklon od agresije Klinton–Olbrajt–Bler povratio bi na svetsku scenu veličinu SAD kao istinske demokratije, ojačao bi koheziju američkog, sada duboko podeljenog društva, na zdravim demokratskim, moralnim i civilizacijskim vrednostima. Naterao bi tzv. duboku državu u defanzivu, doprineo bi pravom miru i stabilnosti u Evropi i održao lekciju satrapskoj evropskoj eliti koja trenutno tumara po bespuću. I više to ne bi bio „Trampov populizam” nego „Trampova briga za demokratiju i poštovanje principa međunarodnog prava”. Mislim da bi čak i one države koje su iz ovog ili onog razloga zavisne od Amerike, ali je ne vole, mogle početi da suštinski menjaju svoj odnos prema njoj. A među njima i Srbija koja bi to prepoznala i vratila se prirodi odnosa sa Sjedinjenim Državama kakve je oduvek tokom istorije i imala. Sve, pa i jasniji odnos SAD prema Srbiji, odnosno njenom suverenitetu i teritorijalnom integritetu, očekujem počeće da se kristališe posle predstojećih izbora za Kongres, novog razgovora Putin–Tramp i novih sednica SB UN, posebno one kojoj će predsedavati Kina.

Kako vidite budućnost odnosa Srbije i Zapada?

– U principu Srbija treba da očuva i unapređuje postojeće odnose sa Zapadom, uz istovremeno dalje intenziviranje saradnje i odnosa sa Rusijom, Kinom, Indijom i svim drugim prijateljskim zemljama. Srbija ima dovoljno teškog iskustva da bi verovala obećanjima ili garancijama koje nam se danas nude. Zapad je svojom politikom tokom protekle dve decenije ruinirao kredibilitet koji je ranije uživao. Smatram da Zapad u celini treba da se „razduži” prema Srbiji i to ne toliko zbog Srbije koliko zbog sebe samoga. Licemerjem, ucenama, laskanjem i prevarama ne može stići daleko u novoj konstelaciji globalnih odnosa. Akumulirali su previše nedela, rezervi i revanšizma u svom načinu rezonovanja, a sve to nije prilog razumevanja, partnerstva i poverenja. Zapadu je neophodan iskren odnos prema Srbiji i srpskoj naciji, koji se može ispoljiti jedino delima.

Treba li imati poverenja u Ujedinjene nacije posle svega što se desilo?

– Ujedinjene nacije su i dalje, pored svih svojih slabosti i nedorečenosti, nezamenjiv forum koji, čini mi se, Srbija nedovoljno koristi. Šta nam preostaje? Brisel? Mi ne možemo doći do uravnoteženog rešenja kroz mehanizme koji postoje jedino da obezbede zapadne geopolitičke interese. Ne želim da slušam priče o priznavanju Kosova kao kartu za ulazak u Evropsku uniju! To nisu uparene vrednosti.

Da li nam intenzivni politički i ekonomski odnosi sa Kinom mogu pomoći da nas svet ozbiljnije shvati ili će nam to biti još jedna otežavajuća okolnost u odnosima sa Briselom i Vašingtonom?

– Srbija u razvijanju strateških sveobuhvatnih odnosa sa Kinom nije motivisana suprotstavljanjem onima koji vrše pritisak. Ne, mi idemo linijom svojih interesa, aktivno zadržavajući konstruktivan odnos prema zapadnim partnerima. Ali Srbija neće beskonačno čekati da je EU, ili Zapad u celini, shvati ozbiljno, da shvati da su oni Srbiji potrebni samo onoliko koliko je Srbija potrebna njima. A svedoci smo da je Evropa postala nestabilan kontinent. Unija je opterećena Bregzitom, migrantskom krizom, unutrašnjim nesuglasicama. Oni se, nažalost, sada bave najviše sami sobom. A Srbija ne može gubiti vreme. Istina je da je naša zemlja dostigla veoma visok nivo političkih, ekonomskih i kulturnih odnosa sa Kinom naročito od kada se pridružila globalnom projektu „Jedan pojas, jedan put” i formatu saradnje Kina+16IEZ. Odlučujući je zajednički ekonomski interes i Srbije i Kine, a to nesumnjivo ima po- litičke efekte kao što i izvanredni tradicionalni prijateljski politički odnosi imaju pozitivno dejstvo na razvoj ekonomske saradnje. To što imamo kuću nasred puta, što smo na osovinama i na raskrsnicama strateških komunikacija, verujem da prvi put u istoriji postaje bitan faktor našeg ekonomskog i tehnološkog napretka. Još se to ne vidi dovoljno, ali sam uveren da je međunarodni položaj naše zemlje ojačao nakon pristupanja projektu „pojas i put” i svestranog jačanja odnosa sa Kinom, Rusijom, Indijom..

Ne štedite kritike prema zapadnim demokratijama kada govorite o nepoštovanju dogovora sa Srbijom. Kakva je budućnost Bosne i Hercegovine i Republike Srpske kao njenog entiteta imajući u vidu da i one počivaju na međunarodnim dogovorima?

– Ulazak u međunarodne dogovore sa sobom nose određene rizike. Međutim, rizici su veći ukoliko su formati za postizanje tih dogovora uži i ukoliko su više vezani za geopolitičke interese jedne ili druge strane. Prema tome, da bi Srbija ili predstavnici našeg naroda u drugim državama mogli biti uvereni u poštovanje dogovora koje će eventualno potpisivati, mora se težiti uravnoteženim formatima za pregovore. Nema uravnoteženih formata bez učešća Rusije i Kine.

Kako vidite budućnost odnosa među globalnim silama?

– Plašim se da je mir ugrožen i u Evropi i u svetu. Mislim da bi mogli da ga ugroze pre svega oni centri koji bi da štite privilegije u globalnim odnosima po cenu upotrebe čak i nuklearnog naoružanja. Ako to ne uzmemo u obzir, ništa nećemo razumeti – ni otkuda sad te velike vežbe u Norveškoj, pre toga one na Baltiku, ni otkuda sada pitanje vojske takozvanog Kosova. Srbija oseća posledice tih globalnih konfrontacija, a u zapadnim percepcijama mi smo nepopravljivi rusofili, posmatraju nas po sistemu – ili si sa nama ili protiv nas. Kao da jedna mala zemlja nema pravo da ima svoje nacionalne interese i da brani svoju nezavisnost?

Da li je vojna sila argument diplomatije samo kada je reč o velikim silama ili to važi i za male zemlje?

– To je univerzalno pravilo. Naravno, velike sile imaju i velike ambicije. Srbiji treba snažna i sposobna vojska, ali samo za odvraćanje. Uostalom, svaka država je nezavisna u onoj meri koliko to može da odbrani.

Aleksandar PETROVIĆ
Izvor: ODBRANA

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime