Prema zvaničnim podacima, toliko je Srba ubijeno u srebreničkom kraju. Isto toliko studenata je potpisalo apel kojim su zahtevali istinu i pravdu za sve žrtve. U ime svoje savesti i svih njih, svih 3267 Srba, koje niko ne spominje, kao da nisu ni postojali.
Našu generaciju, rođenu krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, mnogi su nazvali unapred izgubljenom. Ratovi, inflacije, krize, permanentna politička nestabilnost i opšti pad svih vrednosti učinili su da nas unapred otpišu kao čeda propasti, jada i bede. Naše odrastanje pamti krvavi raspad zemlje, propast rokenrola, uspon turbo-folka, Jezde i Dafine, Pinka i Kleopatre, „Oluju“ i nepregledne kolone izbeglica, bombardovanje 78 dana i noći, stotine hiljada proteranih kosovsko-metohijskih sunarodnika, petooktobarski prevrat, ubistvo premijera, 17. mart, odvajanje Crne Gore, otimanje Kosova i Metohije. Pukli bi i da smo od kamena! Mnogi tako vele. Međutim, naša skorašnja akcija govori nešto drugo. Da smo postojaniji od stene, tvrđi od čelika, da posedujemo neslućene mogućnosti. Kad smo složni, srčani, uporni, kad svi radimo kao jedan, kad svi imamo zajednički plemeniti cilj. Kako je to moguće? Da bih vam to i objasnio, dozvolite da govorim u prvom licu, iako to obično izbegavam.
Pre dvadesetak dana pozvao me je moj prijatelj Nenad i upitao da li bih pristao da budem jedan od organizatora akademske akcije koja bi imala za cilj upućivanje javnog apela u kome bismo zatražili od predsednika i premijera Srbije da ne idu u Potočare 11. jula tekuće godine, zamolili ih da od Rusije zatraže veto na britansku rezoluciju o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN i skrenuli pažnju javnosti na segregacijski odnos prema srpskim žrtvama proteklih ratova. I sam utučen zbog sveopšte situacije u kojoj se kao društvo i država nalazimo, a kao istoričar svestan teških posledica eventualnog usvajanja britanske rezolucije o Srebrenici, ni trenutka nisam razmišljao i odmah mu saopštio da ću dati sve od sebe da u svojim namerama uspemo. Istog dana krenuli smo u akciju, koju je inače inicirala jedna divna devojka, rizikujući da bude satanizovana i prokažena. Išli smo „od čoveka do čoveka“, tiho i tajnovito, da naši „slobodni i demokratski mediji“ ne bi saznali za naš projekat i unapred ga „izbušili“ i sabotirali. Svako od nas angažovao je svoje drugare, oni svoje pouzdane prijatelje i tako redom… Vrlo brzo smo uspeli da skupimo 400 studentskih potpisa koji su stajali ispod našeg apela. Potom smo 23. juna 2015. godine izašli u javnost sa našim apelom i potpisima, prosledivši ga svim medijima. I onda – BUM! „Tanjug“, „RTS“, „B92“, „Blic“, „Iskra,“ „Pečat“, mediji sa prostora bivše Jugoslavije i veliki broj lokalnih novina, televizija i radio-stanica brujali su o našoj akciji. Društvene mreže su se „usijale“, a naša fejsbuk stranica za nekoliko sati dobila nekoliko hiljada „lajkova“. Dobijali smo podršku od naših ljudi iz svih delova sveta. „Deco, svaka vam čast“, „Konačno neko da progovori u naše ime“, „Vi ste naša budućnost“, „Vi ste prava Srbija“, samo su neki od komentara koji su nam upućeni. Oni su nam ulivali snagu i davali dodatnu motivaciju da nastavimo dalje.
Paralelno sa velikom podrškom koju smo dobili, počeli su i prvi napadi.
Brojni mediji, tzv. “nevladine organizacije”, kao i pojedinci iz našeg javnog života upućivali su nam negativne komentare, kritike, pa i uvrede, smatrajući da naša akcija “ne doprinosi pomirenju u regionu”. Neki od njih su išli toliko daleko da su našu akciju nazvali “fašističkom igrarijom”. Aktuelni gradonačelnik Srebrenice nazvao nas je “grupicom”. Mi smo sve ovo stoički i dostojanstveno podneli, čuvajući ugled, kako nas lično, tako i naših fakulteta. Da bismo pokazali da predstavljamo autentičan glas srpske mladosti, a ne neke anonimne “grupice” “ekstremnih desničara”, “klerofašista” i “retrogradnih snaga” odlučili smo da nastavimo akciju i skupimo simboličnih 3267 studenata koji bi svojim imenom i prezimenom javno dali podršku našoj akciji.
Radili smo danonoćno, praktično u tri smene. Cilj nam je bio skupiti navedeni broj do 8. jula, kada bismo naše pismo sa svim njegovim potpisnicima predali predsedniku Vlade Srbije. Iz časa u čas stizali su potpisi naših koleginica i kolega iz svih delova Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, ali i rasejanja. Kad smo već kod toga, treba istaći da smo veliku pomoć i podršku dobili od srpske dijasapore. Ona je bila i moralne i materijalne prirode. Sa njihove strane donirano nam je ukupno oko 800 evra, što nam je mnogo značilo za promociju naše akcije.
Trka sa vremenom bila je naš najveći problem. Postavljalo se pitanje da li ćemo stići skupiti dovoljan broj potpisa do 8. jula. Ipak, zahvaljujući našem trudu i svesrdnoj pomoći prijatelja, na Ivanjdan, 7. jula uveče, uspeli smo da ostvarimo zacrtani cilj. Za svega nedelju dana skupili smo 3267 potpisa naših koleginica i kolega! Čestitke su nam stizale sa svih strana, a i mi smo, moramo priznati, bili ponosni na ono što smo uradili, s obzirom na okolnosti u kojima se akcija sprovodila.
Sutradan su naši predstavnici tačno u podne predali Vladi Srbije naš apel ispod koga je stajalo 3267 imena i prezimena mladih akademaca. Tražeći pravdu za srpske žrtve srebreničkog kraja, a i za sve druge, verujemo da smo proneli glas apsolutne većine Srba, koji su se u tim momentima osećali poniženo i povređeno.
Istog dana Rusija je u Savetu bezbednosti UN stavila veto na britansku rezoluciju o Srebrenici i time spasila srpski narod od nametanja strašnog žiga genocida. Po ko zna koji put u istoriji Rusija se pokazala kao jedini pravi saveznik Srbije među svim velikim silama. Saveznik, u pravom smislu te reči. Nadam se da će naši političari to znati da cene i pamte. Jer, “prijatelj se u nevolji poznaje”, kaže stara narodna izreka.
U međuvremenu smo dobili još nekoliko stotina potpisa podrške naših koleginica i kolega, koji su bili nezadovoljni time što se njihova imena i prezimena nisu našla ispod našeg apela. Oni će ipak biti naknadno upisani, jer je svaki iskreni potpis podrške borbi za istinu jednako bitan kao i svi ostali. Naša akcija i dalje traje.
Kada bi pokušali da sumiramo njene trenutne rezultate, oni bi izgledali ovako:
– za desetak dana uspeli smo da skupimo 3267 potpisa naših koleginica i kolega iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i rasejanja koji su bili spremni da javno stanu u odbranu svog naroda od kleveta, laži i manupulacija;
– kreirali smo zvaničnu fesjbuk stranicu koju je do sada “lajkovalo” blizu 14.000 ljudi;
– naterali smo ceo Balkan da priča o našoj akciji, da čuje i “drugu stranu priče”.
– napadani smo od strane poznatih “boraca i borkinja za ljudska prava” i istaknutih perjanica tzv. “Druge Srbije”, što znači da smo bili na pravom putu;
– sve smo radili sami, oslanjajući se na svoje snage, bez ičije pomoći, ako se izuzme 800 evra naših ljudi iz inostranstva;
– simbolično smo barem na tren ujedinili sve srpske krajeve, dobijajući podršku studenata iz Beograda, Banja Luke, Novog Sada, Kosovske Mitrovice, Niša, Istočnog Sarajeva, Kragujevca, Podgorice, Subotice, Nikšića, Bijeljine, Kotora…
Nije malo, ako se ima u vidu da je celokupnu akciju pokrenulo, organizovalo i vodilo svega sedam studenata. E sad, zamislite da nas je 70! Zamislite da svi oni rade onako kako smo mi radili prethodnih dana. Zamislite da svi oni rade za jedan cilj. Za opšte dobro svih nas. Složno, hrabro, uporno. Bez kalkulacija, politikanstva, trulih kompromisa. Zamislite šta bismo sve mogli postići… Ako je nas sedmoro bilo u stanju ovo da izvede – siguran sam da bi nas 700 bilo u stanju “planinu da pomeri”. Ima nade. To je možda ključna poruka ove akcije.
Što je do nas – uradili smo. Dali sve od sebe. Pokazali smo da smo živi, da Srbija i Srpstvo imaju na koga da se oslone u budućnosti. Pokazali smo da mladoj Srbiji nije uzor Soroš, nego NJegoš. Pokazali smo da zajedno možemo sve. Da “ništa nije propalo, kad propalo sve je”. Mi imamo samo jedni druge. Vreme je da svi to shvatimo. Zato, na kraju ovog teksta pozdravljam sve svoje koleginice i kolege koji su podržali našu akciju, svih 3267 mladih ljudi, koji su napravili istinski podvig, koga još uvek verovatno nisu ni svesni. Pozdravljam ih geslom naše akcije – zagrli brata do sebe, u nadi da je ovo samo početak nekih budućih zajedničkih akcija, koje bi za cilj imale sveobuhvatnu kulturno-duhovnu obnovu Srpstva. Naša generacija ima snage, naša generacija ima šansu! Naše vreme tek dolazi…
“Iako su odletjeli ždrali,
ostali su tići ždralovići,
kojino će borbu nastaviti:
Pleme naše umrijeti neće!“
Jovan Aleksić
Magacin.org / Izvor: Srpski akademski krug
