89 miliona dinara će iz budžeta Niša parama svih građana biti plaćeno televizijama, novinama, portalima, radio-stanicama i raznoraznim udruženjima za proizvodnju medijskih sadržaja u 2020. godini.
Ako znamo da je prošle godine dve trećine novca otišlo onima koji dokazano podržavaju vladajuću većinu na čelu sa SNS, čemu možemo da se nadamo tek sada, u izbornoj godini?
Većina ovog novca, sasvim je sigurno, odlazi na račune onih koji će u predizbornoj kampanji imati samo jedan zadatak – da zadrže postojeće stanje kojim diriguju naprednjaci.
Drugim rečima, predstavnici trenutno najjače i kako kažu, najbrojnije partije imaće frekvencije, novine i portale da šire svoju propagandu pod dobro poznatim krilaticama “vidite šta smo sve uradili”, “za sve loše su krivi žuti”, „Đilas, Jeremić, Obradović“ i onom čuvenom “nema stajanja”.
Stajanja stvarno nema, ali u kreditnom zaduživanju. To se videlo i na poslednjoj sednici Gradskog veća kada je JKP Mediana zatražila odobrenje za kredit od 40 miliona dinara za tekuću likvidnost. Kažu da to redovno uzimaju poslednjih godina. Na pretposlednjoj sednici kreditno zaduženje odobreno je Gorici. Jemci su joj ostala javna preduzeća i to po ko zna koji put, a ona i dalje u čabru.
Para iz budžeta nema za preduzeća i njihove neophodne usluge prema Nišlijama, ali ima za medije. I to rekordno. Čak više nego što je za to opredelio Beograd sa 10 puta većim budžetom.
Naprednjaci svakako imaju puno pravo da osvajaju glasove birača i traže podršku na sve dozvoljene načine, pa čak i medijskom propagandom, ali uz jednu bitnu stvar – ne našim novcem.
Ovako, s obzirom da se sve plaća našim parama, svi mi koji smo punili budžet raznoraznim porezima i prirezima, platićemo vladajućoj većini propagandu od koje će, iskustva kažu, tamo negde pred izbornu ćutnju verovatno da nam se smuči.
Da ponovimo, taj rekordan novac je novac svih građana – i onih koji podržavaju SNS i onih koji su protiv. I onih kojima je propagandna indoktrinacija melem za uši, ali i onih koji to ne žele ni da čuju, ni da vide. Onih koji bi da na Niškoj televiziji vide svaki Vučićev miting od Subotice do Preševa, ali i onih koji bi tada najradije razbili mali ekran TV prijemnika.
Znam, nema pravde, ali još bitnija stvar u celoj priči jeste da nas niko nije ni pitao šta bismo mi za naše pare da gledamo, čitamo ili slušamo na lokalnim medijima. A morao je. Jednostavno je odlučio da odreši kesu i da 89 miliona. Shvatamo i za šta.
Neko možda sada kaže – a šta ako tako ne bude?
Nažalost, biće jer setimo se prenošenja Vučićevih mitinga istovremeno na ko zna koliko lokalnih televizija. Setimo se prenošenja “Teških reči” i “Kontravizija” na niškim TV stanicama i voditelja koji u svojim emisijama goste funkcionere kojima su kvazi-portparoli. Pa mejlova koji se tim medijima šalju iz jednog centra sa jasnim uputstvima šta i kako da pišu, koga da napadaju. Setimo se samo kada smo na lokalnim televizijama poslednji put videli predstavnika opozicije u studiju? Dobro, to ne možemo da se setimo.
Da li treba da ponavljamo priču o vlasničkoj strukturi medija koji dobijaju najviše para? To već svi znamo.
Možemo li da se setimo kritičkog teksta ili priloga koji se odnosi na aktuelnu vladajuću većinu, a koji je objavljen u medijima koji dobijaju najviše novca na niškom konkursu? Baš tako, ne možemo ni to. A ne živimo u Cirihu (jedan od najboljih svetskih gradova za život), zar ne?
Pošto je aktuelna vlast, koja u našem gradu ordinira već osmu godinu, shvatila da za sve to vreme nije uspela od Niša da napravi Cirih, rešila je izgleda da nam ga tako predstavi na televizoru. Posebno u kampanji.
Ali to ćemo, što bi rekle Nišlije, sami da si platimo.
