Lika

0
791

lika-600x287Nikada nisam bio u Karlovcu. Nikada nisam bio na Koranskom mostu i nikada se nisam kupao u istoimenoj reci… Lažem, bio sam u Karlovcu dok me je majka nosila u stomaku. Išla je da prepozna leš mrtvog mi oca.

Tetka je bila u šoku, ona to nije mogla da uradi, ne bi podnela taj bol. Dovoljno je bilo što je gledala rođenog brata kako se davi u reci, kako mlatara rukama dok besupešno pokušava da ispliva na površinu i kako se ta borba završava porazom. Pokušavali su da ga ožive na obali gde su ga spasioci izvukli, a zatim ga je hitna pomoć odvezla u gradsku bolnicu na reanimaciju, međutim spasa nije bilo. Umro je tri sata nakon prijema, veštački su ga održavali na aparatima dok nije ispustio dušu. U čekaonici, trudna žena je stoički podnosila vest da je muž mrtav i da sada mora da uđe u sobu da ga prepozna.

Majka mi je umrla na porođaju, iskrvarila je do smrti. Kada sam ja prvi put zaplakao, ona je poslednji put uhvatila dah. Sahranjena je u Karlovcu, tako su njeni roditelji želeli, a moj otac je ostao da počiva sam u Lici, u rodnom selu Suvaji. Ne idem im na groblje. Često zapalim sveću, pogotovo na zadušnice, ali im na grobove ne idem, pogotovo ne sada kada živim u drugoj državi. Kada plačem zbog njih u stvari plačem zbog sebe. Ne plačem jer je sudbina bila surova prema njima, plačem jer je bila surova prema meni da prvi dan života dočekam bez oba roditelja.

Odrastao sam u očevom selu, sa babom i dedom. Ja sam im bio jedina uteha, jedini smisao života. Čuvali su me i podizali najbolje što su znali i umeli. Druga, starija tetka je često dolazila roditeljima i meni u posetu sa svojim mužem i sinovima, oni su mi bili povremeno i jedino društvo u onoj zabiti. Zbog te zabiti, i još nekoliko hiljada sličnih, u Krajini je početkom devedesetih, tih čuvenih devedesetih, izbio rat. Tetka iz Beograda je želele da me izvuče odatle već prvih dana rata, kada su puške opalile, no deda nije dao:

– Neće nama niko ništa, mi ništa nismo zgrešili – govorio je, a tetka je vrištala i jecala moleći ga da me odvede. Ja sam se igrao rata sa braćom, nesvesni da je rat bio svuda oko nas. Bezbrižno smo lovili babine kokoške po dvorištu uz pomoću zrna kukrkuza privezanog za kanap, koji je bio zavezan za štap, koji je pak podupirao drvenu gajbicu za voće. Onog trenutka kada bi neka od koka kljucnula to zrno, kanap bi povukao štap i gajbica bi je zarobila. Puštali bismo izbezumljenu kokošku tek kada bi neko od starijih počeo da viče na nas, šta to radimo, kako se to ponašamo, a igru bismo nastavljali odmah kada bi se taj neko vratio svome redovnom poslu. Nismo shvatali da detonacije koje su se čule u daljini nisu gromovi, kako su nas lagali, nego granate topova i tenkova. Nekoliko godina zaredom tetke su na leto dolazile kod nas i svaki put bi se uplakane vraćale svojim kućama, jedna u Vojnić, druga u Beograd.

Desetak dana pre nego što će pasti Krajina moji tetka i teča su otišli nazad za Srbiju. Sa sobom su poneli kilograme mesa dva zaklana teleta i dve zaklane ovce. Deda je znao i osećao da će sve otići dovraga. Svi su plakali u dvorištu dok je on ularom vukao uplašeno tele iza štale. Samo smo se braća i ja uz osmeh, dreku i viku loptali na guvnu. Brat i sestra od druge tetke još uvek su bili mali da nam pridruže, jedva su znali da hodaju. Taman kada se moja porodica lagano oporavljala od jedne nesreće, nad nama se nadvijala druga.

Ostao sam sa babom i dedom u selu, iako su moje tetke do poslednjeg trenutka preklinjale dedu da me jedna od njih povede sa sobom. Mene naravno niko ništa nije pitao. Baba je odavno želela da me sklone, ali deda je ostajao neumoljiv na svaki pomen moga odlaska.

Kada sam sa Tuka, našeg brda na kom smo živeli, šestog avgusta 1995. godine, nekoliko dana pred pad Krajine, gledao kolone automobila i traktora kako beže ispred ustaškog noža, konačano sam razumeo da nešto nije u redu, da je đavo zavladao i došao po svoje. Tokom rata sam nekolio puta slušao o pokolju ustaša nad Srbima u Suvaji u Drugom svetskom ratu i osećao sam strah među ljudima da se to taj zločin ne ponovi. Iz druge prostorije prisluškivao bih razgovore starijih, jer nama nisu davali da budemo u sobi kada se o tome govorilo. Slali bi nas napolje ili u susedne sobe da ne bismo saznali kako su nam ubijali rođake, komšije i sunarodnike tih dana 1941. godine. Baba je znala da smo ih moja braća i ja prisluškivali, ali nas u tome nikada nije prekidala, jer je želela da znamo njihovu sudbinu, da je ne zaboravimo i da ne dozvolimo da se nama nikada takva sudbina ne dogodi. Pričali su da su ustaše jednog dana upale u selo i pobili preko dvesta Srba svih uzrasta, samo zato što su bili Srbi, samo zato što su bili druge nacije i druge vere. Samo! Preživeli Srbi, još uvek nepodeljeni na četnike i partizane, skupili su se i osvetili svoje očeve i majke, babe i dede, sinove i ćerke, svoju braću i sestre, svoju nejaku decu. Kao što to često biva, ubili su one Hrvate koji taj zločin nisu počinili, već njihove rođake u selu Brotinji. Kažu da je šest kuća Ivezića tog dana zatrto. Osvetnici ih nisu ni sahranili, već su ih bacili u neki bezdan na nekom od okolnih brda. Oko za oko, zub za zub, zakoni Starog Zaveta su nam u krvi. Slabi smo mi hrišćani, bilo pravoslavni, bilo rimokatolici, kada ne umemo da opraštamo. Ni ja ne bih oprostio.

Osmog avgusta bili smo među retkima u selu koji su ostali, većina komšija je prethodnih dana napustilo svoje domove. Još samo par staraca, starica i ja nismo bili otišli. Tog dana se pred našom kućom pojavio jedan vojnik, tada sam mislio da je bio srpski. Nosio je kalašnjikov, bio je neobrijan, neuredan, prljav…

– Vi još niste pobegli? – upitao nas je polu ljutito, ne poželevši nam ni dobar dan. Tada je bilo malo takvih dana. Moj deda je nastavio sa starom pričom o našoj nevinosti:

– Mi nikome ništa nismo uradili, ostajemo ovde, a oni ako će da nas ubiju neka nas ubiju.

– Lepo je gazda što si spreman da ludo izgubiš svoju glavu, ali ta glava – pokazujući na mene puškom – još treba da živi. A vidim da se i gazdarici ne umire!

Deda se ućutao, a onda opet nastavio:

– Ako ti nešto treba reci, ako ne beži i ti, uskoro će doći.

Vojnik je podigao otkočenu pušku i uperio je u mene:

– Radije ću vam svima sam prekratiti muke, nego da dozvolim onim psima da vas dugo kolju. Spremaj se da bežiš ili se spremi da umreš! – uperio je pušku u mene i otkočio je. Prst mu je bio na okidaču.

Deda je pogledao u mene, pa u babu. Kolebao se i razmišljao dok sam ja zapišavao gaće od straha. Iznenada, baš u onoj sekundi za koju sam mislio da mi je poslednja, viknuo je babi:

– Maro, spremaj stvari! Milane, pođi sa mnom!

Deda je ušao u štalu i pustio sve krave na ispašu. Isto je učinio sa ovcama. Čak je i svinje i kokoške pustio da tumaraju po dvorištu dok smo se spremali. Kosačicu za seno je sakrio u šumi, nadajući se da je ustaše neće naći. Traktor je brzo bio spreman za naš polazak uz veliku pomoć nepoznatog vojnika. Poneli smo malo suve hrane, odeće i obuće. Mislio sam da će i on da krene sa nama, ali je samo rekao:

– Bežite vi, ja ću još malo da budem ovde.

Iz majice mu je ispao lančić za koji je bilo zakačeno latinično slovo U. Vrativši ga nazad unutar košulje, osmehnuo se i namignuo mi, znao je da sam još uvek bio klinac koji nije znao šta to slovo znači.

Kuća nam je bila zapaljena, sva stoka je bila zaklana ili oteta, a jedino kosačicu nisu našli. Baba i deda su tri godine lutali po Vojvodini, dok konačno nisu rešili da se vrate u Liku. Vukao ih je rodni kraj, bez obzira što na svoju zemlju više nisu bili dobrodošli. Vukao ih je sinovljev grob, zarastao u korov, koji nisu obišli tri duga, činilo se beskrajna leta. Tri godine njegov grob niko nije čisto, tri godine niko na njemu nije zapalio sveću.

Ja sam ostao kod starije tetke u Beogradu, pošao sam u osnovnu školu. Rodnu Liku sam zaboravio, a jedino mi je u snove dolazio vojnik koji mi je uvek namigivao dok je vraćao slovo U ispod majice. U njegovim očima je bilo nečeg dobrog, iako sam kasnije od tetke saznao šta to slovo znači. Nikome nisam rekao ko je on bio, ni tetkama, ni babi, ni dedi, ostavivši ih u uverenju da nas je spasao Srbin, a ne Hrvat, čovek kome su bili zahvalni, a za koga više nikad čuli i čiju dalju sudbinu nisu znali. Rastao sam sa mlađom braćom, koja su svima govorila da sam im rođeni brat, takvi smo tada bili, takvi smo i danas. Postao sam pravo gradsko dete, koje kao da najranije godine detinjstva nije provelo u selendri od stotinak stanovnika, čuvajući krave i ovce.

I bombardovanje sam preživeo. Moja tetka nije. Poginula je u bombardovanju RTS-a na svoj rođendan 23. aprila 1999. godine. Teča joj je poklonio novu torbu, u sred rata potrošio je pare na naizgled nebitnu stvar samo da bi je malo oraspoložio. Bila je srećna taj dan, nasmejana od uva do uva i pored svih sranja koja su se dešavala oko nas. Ja sam na livadi igrao fudbal sa braćom tih dana i meseci. Šta smo drugo mogli, nego da nekako skrenemo svoje misli sa rata. Po drugi put sam, ni kriv ni dužan, bio u jednom. To veče tetka je otišla, a u dva je zazvonio telefon da nam jave da ne mogu da je nađu, da ona nije među ljudima koji su izašli iz zgrade. Teča je bio budan kada je zazvonio telefon. Mene je probudio i rekao da pazim na braću dok on ode do Aberdareve. Opasnost je i dalje trajala, a on je prelazio Brankov most jugićem. Našli su je zatrpanu ispod tone šuta, teča ju je prepoznao po torbi.

Dedi nismo mogli da javimo šta se dogodilo, jer u onoj zabiti nije imao telefon. Posle dve nedelje zvao nas je iz Donjeg Lapca, jer u Srbu nije bilo telefona, da čuje ćerkin glas. Teča nije bio tu, izgubio se iz kuće nakon tetkine smrti, ni sam se ne sećam šta smo tih dana jeli burazeri i ja. Valjda su nam komšinice donosile hranu, uglavnom riblje konzerve i suv hleb, ne sećam se najbolje, ti dani su mi magloviti i nejasni. Ja sam bio taj koji se javio na telefon:

– Jel` živa Milena? – to je bilo jedino što je deda pitao. Nisam imao snage da mu odgovorim, samo sam krenuo da plačem. Sa druge strane slušačice prvi put sam u životu čuo vrisak muškarca.

Nije prošlo ni šest meseci od tetkine smrti, a baba i deda su otišli svome sinu i ćerki. Smrt je bila svuda oko nas te 1999. godine. Teča se nekako povratio u život, radio je kao konj da bi nas prehranio i oblačio, ali i da bi skrenuo misli sa svoje pokojne žene. Na kraju je doveo drugu ženu, nije mogao sve da postigne sam. Ubrzo je na svet došla mala Jovana. Podigla su se i moja braća. Sestra i nova mama bili su njihov nov život. Ja sam živeo u toj kući sve do svoje četrnaeste godine, kada sam postao svestan da sam u njoj višak. Preselio sam se kod druge tetke. I tamo sam bio višak. Nikada im nisam zamerio, bile su to usrane godine, ni danas nisu, da budem iskren, ništa bolje.

Ta srednja škola za mene je bila škola života. Dok su se moji vršnjaci zezali po diskotekama, u kafićima i na ekskurzijama ja sam radio svakodnevno u jednom magacinu u Zemunu za sitne pare. Uglavnom sam jeo paštetu i hleb, a posebnim danima i meso, nosio stare stvari koje sam dobijao u Crvenom krstu, tuširao se i spavao na razglavljenom dušeku u istom magacinu u kojem sam rado. U trećoj godini Bog je konačno i mene pogledao. Miloš, moj najbolji ortak iz odeljenja, me je pozvao da živim kod njega:

– Matori, moji imaju brda keša, stančinu, znaju te, vole te. Razgovarali smo i svi želimo da dođeš živiš sa nama – nisam bio lažno skroman i odbio poziv, već sam pokupio svoje prnje i otišao iz magacina. Posao nisam napustio. Po prvi put sam imao svoje pare, nisu bile Bog zna šta, ali sam mogao da ih trošim na nešto drugo osim na jeftinu i nekvalitetnu hranu. Nisam se rasipao, štedeo sam novac, ali sam s vremena na vreme sebi mogao da kupim majicu, patike ili pantalone. Za osamnaesti rođendan Miloš i njegova sestra su mi napravili žurku iznenađenja. Nisam mogao da izdržim, plakao sam kao kišna godina u kupatilu, misleći na oca, majku, babu, dedu, tetku. Te večeri prvi put sam se napio u životu, prvi put sam tada ljubav vodio.

Kada sam upisao faks prebacio sam se u Studenjak. Miloš i ja smo ostali braća do groba, ali nisam više želeo da zavisim od drugih, niti ikome da smetam. Jedne od tih studentskih godina sobu sam delio sa Goranom, izbeglicom sa Kosova, iz Peći, koji je doživeo sličnu sudbinu kao i ja. Nismo se mnogo družili, al smo se jedanput zarakijali u sobi, pričajući o prokletim godinama kada smo gubili svoje najimilije, kada smo napustili svoje domove. Plakali kao deca, čisto i iskreno, razbijeni od njegove šljivovice i emocija.

Davao sam godinu za godinom, bio sam među najboljim studentima u generaciji, dobijao sam nekoliko stipendija, besplatan dom, radio sam razne poslove, od magacina, preko konobarisanja, do garderobe u diskotekama. Uvek sam imao neku kinticu u džepu, koju sam često delio sa sebi bliskim ljudima.

– Matori, ae idemo na Zlatibor sada na zimu, moji su kupili kuću tamo – pozvao me je Miloš.

– Brate, samo reci datum i ko ide? – život je kratak i pun tuge, da bi čovek propuštao zadovoljstva.

– Naša ekipa iz srednje, a Maša ide sa drugaricama. Idemo da se sprdamo i pijemo.

– Milanče – Maša mi se uvek obraduje, zagrli me i izljubi. Cela ekipa mi je bila manje više poznata, samo jednu devojku nisam znao:

– Ovo je Lika, ovo je Milan – ukočio sam se na pomen tog imena. Pružio sam ruku plavušici, nešto malo nižoj od mene. Pogledao sam je u oči boje mora, nasmešila mi se isto kao onaj ustaša koji mi je spasao život, i pružila ruku. Njeno ime i njen osmeh su mi bili dovoljni.

Ne morate da pogađate da je ona postala moja devojka, a kasnije i moja žena. Kupili smo kuću u Zemunu, gde će Krajišnik, nego tamo. Radili smo oboje, ja kao inžinjer u jednoj velikoj građevinskoj firmi, ona kao babica u porodilištu. Rodila mi je dve ćerke i jednog sina, a onda je jednog dana tiho umrla… Od čega? Kao da je bitno.

Smrt je ponovo ušla u moj život…

bogdan-pantic

Bogdan Pantić

SNF, Srpska akcija

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime