A da vatročuvari prošetaju i do Sestara Karmelićanki?

0
503
Cvijetin Milivojević / Foto:YouTube Screenshot

Cenim donkihotstvo, koliko štujem i konformizam, onih nekoliko stotina (od pet miliona) čuvara vatre „Krvavih košulja“ koji – a gazimo, evo već, i treću kalendarsku godinu protesta – svakog prestoničkog subotnjeg predvečerja cepaju cipele rutom od Filozofskog do Takovske, ali se i, četrnaesti efektivni mesec, samozapitujem je li zbilja Javna medijska, do koje demonstranti tradicionalno šetaju, po život i zdravlje građanstva, opasnija TV trovačnica od, recimo, Ružičanstvenog 24-časovnog rijelitija što su ga, za sve ovo vreme, tek dvared pohodili, i to jedino, Fašistini Dverjani?

Dobro, de, ako je, zbog kašnjenja nezaustavljivo nadolazećeg metroa, razmaženom „krugu dvojke“, u pink obojeno Dedinje, ipak, predaleka periferija, pitam se, pitam se, a zašto protestanti koji se, navodno, bore za normalnu i pristojnu Srbiju, umesto do dodirišta Takovske i Aberdareve – ne prošetaju 50 metara uzvodno, na ugao iste te Takovske i Bulevara kralja Aleksandra?

Jer, „tamo gde je srce – tamo sija sunce“. A „tamo gde je strah – tamo živi mrak!“ (Behu li Cane i „Partibrejkersi“?)

Na toj adresi, naime, stanuje stvarna čuvarkuća i ustavni kerber legalno i legitimno izabranog predsednika Republike Srbije, aktuelnog našeg vladara koji se bavi svim i svačim osim onim što bi, prema Ustavu Srbije i Zakonu o predsedniku Republike, trebalo i morao da radi! I koji iz takvog svog rada, odnosno nerada, činjenja, odnosno nečinjenja, crpi i gradi ovoliku količinu moći, takoreći apsolutizma, u odajama Novoga dvora na Andrićevom vencu, u najbližem komšiluku  – kroz Dvorski park gledano, ni stotinu metara daleko – od zgrade Ustavnog suda Srbije (U-se-se)!

Da ga (njega, tj. U-se-se) i lično priupitaju je l’ je mislio izistinski ili se, dajj Bože, samo neslano šalio, kad je ono potvrdio da je, zamislite, u skladu sa Ustavom čak i zavlačenje ruke u tuđe džepove i otimanje tzv. stečenih prava stotina hiljada penzionera, najstarijih i najosetljivijih kategorija građana ove zemlje?

Da ga, sad je to najaktuelnije, pitaju je li protivustavno i Doglavnikovo prebrojavanje „montenegrinskih“ krvnih zrnaca po Srbiji? Ili je, (ne)daj Bože, Doglavnik pod tom „istragom poturica“ mislio, pre svega, na vrhovnog komandanta propagande ovog ovde (i onog tamo, crnogorskog) režima i osnivača onog bebećeg Instituta za javne, nejavne i sve druge antisrpske (biće i anticrnogorske) politike i vrhovne istine?

Taj U-se-se, ostavimo li po strani čistu politiku, od trenutka parafiranja Briselskog sporazuma ni rečju nije, makar samo, konstatovao da je 17 odsto teritorije Republike Srbije (na Ustavom Srbije definisanom prostoru Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija) na delu otvorena uzurpacija i otmačina najsvetijeg prava zapadnih demokratija  – privatne, državne i crkvene svojine!

Elem, kada je bivši bivši režim – dakle, današnji Vrhovnik i Doglavnik mu, na krilima pobede Njegove eks-Ekselencije – preuzeo dizgine, najpre je naredio U-se-seu (čak su se tim svojim protivustavnim delovanjem tadašnji predsednik Republike i ondašnji ministar pravde bahato i licemerno hvalili!) da se ne bavi svojim poslom!

Da se ne bavi čak ni onim temama koje ne mogu ni minimalno da zabole ovaj režim, a nekmoli da otkriju njegovu protivustavnu tehnologiju vladanja… Tako je, na primer, onodanja prva „sestra karmelićanka“, zavetnica ćutnje, po imenu Dragiša Slijepčević, krajem 2013, javno priznao svoju i bruku svojih 14 kolega, sudija U-se-sea, priznanjem da je „Ustavni sud uvažio zahtev Vlade da zastane u postupku u odnosu na osporene odredbe o administrativnim prelazima, matičnim knjigama, katastru i priznavanju fakultetskih diploma, uz (pazite sad!) istovremeno određenje roka od šest meseci za otklanjanje uočenih neustavnosti“!

Da Vas podsetimo:  Počeo je rat protiv “korona“ virusa i svi smo mobilisani!

Od tog datuma prošlo je ne šest meseci, nego više od šest godina, ali niti U-se-se, niti Vlada, a bogami ni Narodna skupština – ni mukajet! Ne samo da „uočene neustavnosti“ nisu otklonjene, nego je režim u protivustavnom delovanju na planu odricanja od 17 odsto teritorije Srbije otišao još 10 koraka dalje, a U-se-se je tvrdio kako „Sveto briselsko pismo“ ne samo da nije neustavno, već nije ni sporazum, a tek nije međunarodnopravni, nego je običan „politički akt“. Takav idiotski (grč. neznalica, čovek neupućen u javne poslove) ili, možda, koruptivni stav ustavnih nazovi stručnjaka nije promenilo ni bahato neoprezno priznanje Vrhovnika lično kako „Srbija poštuje svoje međunarodnopravne obaveze u vezi s Kosovom proistekle iz Briselskog sporazuma“!

Šta li Sestre Karmelićanke misle o izjavi legitimno izabranog predsednika Srbije – ako u Ustavu Srbije  na koji se zakleo piše da je obaveza te države da brine o položaju svojih sunarodnika izvan Srbije (valjda i u Crnoj Gori) – kad, kao od NATO-a navijen, Vrhovnik kuka kako – „šta god da kažemo, to može da bude okvalifikovao kao mešanje u unutrašnje svari suverene države“? Pa, na primer, o Vrhovnikovoj mozgualnoj akrobatici sadržanoj u tvrdnji izrečenoj u funkciji predsednika Republike Srbije da „crnogorska autokefalna crkva, de fakto i de jure, postoji još i pre upostavljanja nezavisnosti Crne Gore 2006. godine“, te da su „tu crkvu formirali na Cetinju na pravno valjan način“? (Usput, čak i najbliži poslovno-politički partner našeg Vrhovnika, Gospodar crnogorski, gorski, brdski i tome slično tvrdi suprotno i govori kako će on tek „vredno raditi na obnovi autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve“?!)

Da li je protivustavno „nemešanje u unutrašnje stvari suverne Crne Gore“, iste one države koja je, među prvima, priznala nezavisnost Kosova, glasala za njegov prijem (sa sve srpskim kulturno-istorijskim i verskim spomenicima!) u Unesko, pa se još sa Kosovom i državno razgraničavala posred teritorije Republike Srbije?

Da li je protivustavan odnos predsednika Republike i Vlade Srbije prema državi koja donosi zakon uperen protiv svojinskih interesa isključivo Crnogorsko-primorske mitropolije Srpske pravoslavne crkve, a ne i drugih verskih zajednica u toj zemlji?

Da li je protivustavno osmogodišnje ćutanje ovog režima o činjenici da trećina građana CG koji se izjašnjavaju kao Srbi – uz napomenu da više od polovine ukupnog stanovništva popisuje srpski kao svoj maternji jezik, dok su čak tri četvrtine vernika i srpske i crnogorske nacionalnosti upravo vernici SPC – ne da nisu konstitutivan narod, nego nemaju prava ni onih nacionalnih manjina koje u CG ne broje više od nekoliko stotina građana?

Tek posle balkanskih ratova, Crnoj Gori su, 1913, pripali i Mojkovac, Berane, Bijelo Polje, Rožaje, Pljevlja, Plav, Gusinje, Peć i Đakovica. Za trećinu je proširena njena teritorija, pa su tada deo CG postali i Malesija, deo Novopazarskog sandžaka i Metohije do Bijelog Drima, tako da je, prvi put u novom veku, uspostavljena i teritorijalna veza između Crne Gore i Srbije.

Da Vas podsetimo:  Da li je bilo ruske "nepristojne ponude" - i zašto?

Time je, zapravo, tradicionalna ili nahijska CG, između Skadarskog jezera i Lovćena, reke Morače i Paštrovačke gore, koja je nezavisnu državu, postala društvena i kulturološka manjina.

Ogromno proširenje, pogotovo imajući u vidu CG u njegoševskoj stvarnosti, koju je obuhvatao samo prostor između Morače, Ostroga, Ubli, Čeva, Cetinja i Rijeke Crnojevića. CG nigde nije bila ni blizu mora (tek se Knjađevina spustila na prostor između Ulcinja i Bara), izvan nje su se nalazili i Podgorica, cela Stara Hercegovina, Nikšić, Grahovo, naravno, i Herceg Novi (što znači i svi pravoslavni manastiri i crkvena imanja na tim prostorima!), pa je „Zakon otačastva“ delio državne podanike samo na Crnogorce i Brđane.

Zašto predsednik Republike Srbije ne postavi najlogičnije pitanje: hoće li onda manastiri i crkvena imovina na tim prostorima, kada budu podržavljeni po ovom rasističkom zakonu, postati vlasništvo država koje su tu obitavale do 1918. godine i njihovim pravnim naslednicama – Austro-Ugarskoj, Turskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini (Republici Srpskoj), Hrvatskoj, Albaniji, „Republici Kosovo“, ili, možda, Bonapartinoj Francuskoj ili Mletačkoj Republici?

Je li, naravno, bilo protivustavno i Vrhovnikovo mešanje, preciznije, direktno uplitanje u prethodne crnogorske izbore, usred izbornog dana, tako što je optužujući Rusiju i građane svoje zemlje da su pokušali državni udar protiv njegovog Pajtaša, presudi te iste izbore u korist svog Pajtaša i direktno oterao Crnu Goru u NATO?

No, da se ne pogubite u ovim digresijama, da vas vratim na osnovu tezu da je veći krivac od onoga koji uzurpira svoje ustavne (ne)nadležnosti, onaj ko mu to dopušta i ohrabruje ga na to, iako mu je jedini posao i zadatak, upravo po Ustavu ove zemlje, da osujećuje i sprečava posledice donošenja neustavnih i nezakonitih akata i, time, izvršenja protivustavnih i protivzakonitih dela protiv interesa ove zemlje i njenih građana. A to je U-se-se!

Dakle, zašto, bar – ako to već konstruktivna opozicija iz svojih lukrativnih razloga ne želi – tzv. prava opozicija javno ne kandiduje temu valjanosti rada i odlučivanja Sestara Karmelićanki?

Zakon o Ustavnom sudu Republike Srbije propisuje da se kadije U-se-sea „biraju i imenuju na period od devet godina“, ali član 15, na primer, daje mogućnost da sudija može da se razreši i pre roka, ako, na primer, „postane član političke stranke, povredi zabranu sukoba interesa, trajno izgubi radnu sposobnost za dužnost sudije Ustavnog suda, bude osuđen na kaznu zatvora ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim dužnosti sudije Ustavnog suda“.

Pa, da građani porazmisle da li se neki od razloga zašto naš U-se-se osam i po godina hronično ćuti može podvesti i pod ovaj član.

Pa, da vidimo, recimo, zašto su takvi pravni eksperti kakvi sede u U-se-seu propustili da, a propo „Briselskog svetog pisma“, primene član 45, stav 3, u kome piše da U-se-se svojom odlukom „utvrđuje da potvrđeni međunarodni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom (a Narodna skupština jeste potvrdila Briselski sporazum!)“? I zašto su svesno izrekli neistinu da je to „samo politički akt“, ako se i sam predsednik Republike hvali kako „Srbija ispunjava svoje međunarodnopravne obaveze“ proizašle iz Briselskih sporazuma!?

Da Vas podsetimo:  Kad predsednik promoviše "Parove"...

Pa, da časne kadije U-se-sea (u skladu sa čl. 104 Zakona o Ustavnom sudu), makar i sa šest i po godina zakašnjenja, odgovore građanima je li Vlada one neustavne akte proistekle iz briselskih parafa uskladila sa Ustavom i ako nije – a nije – kako su i čime sankcionisani tadašnja vlada i tadašnji premijer (Kancelar), a današnji Vrhovnik Srbije?

Pa, da li je, u skladu sa članom 106 istoga zakona, časni sud obavestio Narodnu skupštinu o tome da Vlada ono, iz prethodnog pasusa, ne da nije rešila za šest meseci, što joj je bila obaveza nego, evo, ni za šest i po godina?

Ili, čak i da zamislimo nemoguću situaciju, da su se, nekim čudom, Sestre Karmelićanke osmelile da ustvrde kako su Vlada ili predsednik Republike učinili neki protivustavni akt; pa čak i da se skupi nemoguća jedna trećina poslanika u parlamentu koja smatra da je on povredio Ustav i, još većim čudom, predloži, na primer, razrešenje predsednika Republike – šta dalje?

Postupak za razrešenje pokreće se većinom glasova svih narodnih poslanika, što ni teorijski nije moguće, s obzirom da su i birani upravo na bazi podrške antiustavnom delovanju tog istog predsednika, ali hajde da se igramo da je ovde na delu prava demokratija. U-se-se je dužan da u roku od 45 dana od dana kad je pokrenut postupak za razrešenje odluči o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav.

Pa, ako nekim čudom još neverovatnijim od neverovatnog, U-se-se odluči da je predsednik Republike povredio Ustav, neophodno je da za njegovo razrešenje glasa – dve trećine narodnih poslanika!

Inače, predsednik Republike, to vam je, po Ustavu Srbije, manje-više protokolarni, čovek koji ne bi trebalo da vlada, jer Ustav propisuje da vlada – Vlada !

On, po slovu Zakona o presedniku Republike, samo izražava državno jedinstvo, predlaže mandatara pošto sasluša mišljenja izbornih lista, postavlja i opoziva ambasadore (opet na predlog Vlade), daje pomilovanja i odlikovanja, popisuje zakone, unapređuje i razrešava oficire, predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, ukazom proglašava zakone koje je parlament usvojio… Predsednik Republike „ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“!

I, za ovu temu, jednako važno, on prilikom stupanja na dužnost polaže zakletvu u kojoj na početku stoji: „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo…“

Ukoliko tzv. prava opozicija i dalje nastavi da na ovu temu „snom zimskijem spava“, treba li da se složimo za štampanim vučićoidima da je „opozicija ujedinjena u mržnji“ protiv Vrhovnika lično, a da bi njegovu pregolemu, protivustavnu maršalsku uniformu (setite se Koraksovog Bore Jovića u Titovoj!) rado zadržala za nekog svog?

Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime