A gde ste do sad?

0
969

Pobunili se glumci u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ako, vala, i bilo je vreme. Smem li ja, kao jedna baba, doktor nauka, da sednem u galeriju Narodnog pozorišta sa dedama iz Mapet šoua, i da kažem šta je tu vidim? Smem?

O, hvala. Aiiii… Sramota!

Sa ove distance bolje sagledavam od onih u prvim redovima. I vidim da sve redom odiše brukom i patnjom, istovremeno. Bruka su oni koji čine patnju, a pate i oni koji imaju svest o tome šta se događa, kao i oni na kojima se bezdušnost događa.

Kultura je, da se razumemo, prva uništena. Prvo je zatvoren Narodni muzej. I to nije bilo samo u Beogradu… Da li je kultura, zapravo, već mrtva…? Čini se da jeste, samo što nema ko kome to da objavi, jer smo svi ošamućeni. Ali, i nije tako. Žilavi smo mi. Pa, u svakom od nas je gen nekog ko je branio svoje i naše u Velikom ratu. Ne daju naši ljudi zlu da prevlada, izginu ako treba, a posle bude još nečasnije… To što su Srbi onda stekli pravo da prose pred Skupštinom, verujte, nikad nije prestajalo… A posle su drugi oslobodioci bogatima sekli glave, oteli kuće i preuzeli žene. Oslobodilac gotovo uvek postane okupator. U tome je poenta. I to traje sve dok čestit čovek ne kaže „Dosta!“. A sa čestitima je uvek – Bog, makar oni to i ne znali. I šta se sad desilo? Neće normalan narod više da ide na posao u nelicenciranu nacionalnu ludnicu. Da li je Narodno pozorište blizu te kategorije? Da vidimo:

Pre nego što kažem ovo, pomoliću se Bogu da mi spoji znanje na FDU, gde sam stekla pravo da branim diplomski rad na trećoj godini, za razliku od mnogih kolega koji su zaposleni u pozorištima. Nisam to pravo iskoristila, jer mi je pozorište uvek bilo malo polje delovanja, profesura onako, osrednje, a duhovna kultura – taman. Pa i materijalna, naravno… (Ali ona nekako… više istorijski). Dakle, da mi Bog spoji to znanje i ovo poslednje, na kome sam doktorirala i kojim se, u proseku, bavim pola dana dnevno. Idem da se molim, pa ću da dođem.

Evo me. Sad ću da se bavim analizom.
Prvo. Narodno pozorište je, odavno, a najmanje dve-tri decenije, osinje gnezdo koje nije smeo da pipne ni jedan jedini ministar kulture. Niko ga u Vladi ne bi razumeo. Nije Vladi bitna kultura i neka se ne talasa. Kad je o upravljanju reč, odavno je to politički, a ne samo nacionalni umetnički teatar. To ne znači da svaka uprava nije valjala samo zato što je politički pravljena, nego da je sva kultura, pa i scenska, na kraju bila slomljena etatističkim modelom. Etatizam je lomio individualnu etiku i estetiku, a bez ličnosti nema ničega. Morao si da budeš „drug“, a ne „gospodin“ kao Gospod. Tako je brisan pravi autoritet, a pravljen politički. To u Narodnom pozorištu, verujem, najbolje poznaje Tanasije Uzunović. On je živi svedok uništenja građanske klase, zato što je građansko bilo proglašeno za građansko-buržoasko, reakcionarno i kao takvo opasno za primitivizam pobednika. Pobednici su uvek „pobednici“. To nije nikakva prošlost. Skoro je žena jednog sportiste, kupivši stan-salonac blizu Narodnog, koji je i dalje pod zaštitom države kao spomenik kulture, povadila originalnu intarziju sa poda i udarila svoj parket. I nikom – ništa. Može joj se, jer to je pitanje njenog stanja svesti, A i našeg. Arbitraža je izbrisana. Stanje je takvo da može da se uništi – sve. Jer… Nas kao da špricaju da budemo ravnodušni, a Bog kaže „Neću vas mlake“. I satreće nas takve. Verovao u to neko ili ne. Nikad nisam mogla da razumem da l` baš moram da budem blesava za tuđi račun… Pa, ne moram. I neću. Ma ni za svoj, ni za tuđ račun. Neću ni zbog čega da skačem u septičku jamu…
Politika je odavno u Narodnom pozorištu. I sad je. Nema para za ideje direktora drame Željka Hubača, a ima para za ideje Juga Radivojevića, pa šta je to?! Nema naših para :). Mi se više ne pitamo ništa za naše pare. Tako li je, majstori?

Drugo. „Nije sve u lukavstvu lisice. Nešto je u gluposti kokošaka“ rekao je Dositej Obradović. Nisam se uvek slagala s njim, pa ću i ovo da okrenem: „Nije sve u gluposti uprave, nešto je i u lukavstvu zaposlenih“. Zašto to kažem? Podstakla me g-đa Nataša Ninković, glumica koja spada u moje omiljene, da o nečemu razmislim… Samo podstakla, ništa ne spočitavam. Ona bar sme da kaže ono što ostali misle. Pročitala sam u nekim novinama da je rekla da su im plate „sramotne“ i da su „bar četiri puta manje od primanja kolega u regionu“. (E sad ide ono naučno 2.1. To je ono kad pod „dva“ imaš da kažeš bar tri-četiri stvari). Dakle:

2.1. Mene je muž naučio još 1981. godine, dok je bio na usavršavanju u Nemačkoj da ne ufćem što je sve skupo kod Švaba. A mi nemamo kafu, šećer i brašno, nego ih kupujemo na bonove, a ni para, objašnjavam mu. Rekao je da ću se uvek loše osećati ako se poredim s bogatima, da ne treba da upoređujem nemačke cene s našima, nego da poredim cene istih proizvoda tu, u samoj Nemačkoj i da uživam. Ja njemu sve verujem. Kao guska. I to mi je ostao princip. Dakle, šta me briga za plate u regionu… Sad ćemo da uporedimo platu najboljeg likovnog pedagoga u Srbiji, zvanično najboljeg, proglašenog za takvog od ULUS-a ove godine sa glumačkom. Plata, na koju hoću da skrenem pažnju, zvanično najboljeg likovnog pedagoga u Srbiji iznosi 5.000 dinara! Oko 42 € mesečno. Ima jedan čas nedeljno u školi. A ima na dva fakulteta prosek 10,00 i magisterij. I spada u najbolje i najnagrađivanije umetnike u ovoj zemlji, i to apsolutno bez premca. Čast ti da je poznaješ. Radi u školi, dakle isto u državnoj ustanovi, ali za nju nema radnog mesta s punim vremenom. A sad drugo poređenje. U „Kolu“ je sestra direktora „Kola“ 2014. primila platu preko 578.000 dinara, a da uopšte nije radila posao za koji je primila te pare, u dane za koje ih je primila! Isplatilo Ministarstvo kulture! Podneta krivična prijava. Tužilaštvo drži predmet „aktivnim“. Direktor koji je otkrio ogromne krađe u „Kolu“, sa nesagledvim posledicama za kulturu, ima penziju 19.000 i nešto! Sa završenim FDU, takođe, drage kolege.

Da Vas podsetimo:  I Crkva da digne glas protiv pljačke države

Nikad niko od umetnika se nije pobunio zbog odsustva kontrole potrošnje budžetskih sredstava. Jug Radivojević, na pitanje koliki honorar je dobio za režiju „Cara Konstantina“, odgovorio je (parafraziram): „Kad druge kolege budu rekle koliko su njihovi honorari, reći ću i ja“. Pored njega je stajao tadašnji ministar kulture Braca Petković koji je ćutao, kao da se to jednog dana neće znati. Kao da to nije informacija od javnog značaja. Kao da potrošnja para iz državnog budžeta sme da bude bilo čija tajna. Radivojevića je upravnik Narodnog pozorišta postavio za direktora Drame, a Petković je član Upravnog odbora Narodnog pozorišta od kada je prestao da bude ministar kulture. Obojica nisu za ta mesta, jer su prekršili zakon prikrivanjem potrošnje sredstava iz budžeta. Ćao, đaci.

Dakle, dragi glumci, bolje pogledajte prvo svoje dvorište, ali celo dvorište, pa tek ono koje pripada regionima. Pare stižu, al` se, čini se, dele kao privatna prćija. Pa, ne može da vas se ništa pored vas ne tiče i da vam bude dobro. I da „ništa ne znate“, a da se samo žalite što vam je plata manja nego „u regionu“. I kome se to žalite? Onima koji se čepaju po „Lidlu“ i otimaju pilad onima koji kažu „Moja su deca željna svega“. Da li se iko bar pitao zašto će vaš Pozorišni trg biti zatvoren preko četiri stotine dana? Ili… Da li se iko pitao kako se troše sredstva u Savezu dramskih umetnika? I kako se stiču ta sredstva…? Na jednoj Skupštini tog saveza, Caci je tako potresno svedočio o stravičnom odnosu Predsednice tog udruženja prema novcu, da je svima stajala kost u grlu. Potresno, bre, bilo! Drhtao čoveku glas dok je svedočio o potrebi novca za lekove Stevi Žigonu… Sram nas bilo koliko nas ima! Niko da zucne ni o čemu. Ma nisu članovi ni došli na tu skupštinu. Izbrisan normalan kvorum iz Statuta, pa teraj Lenka… Može da prođe šta hoćeš. Pa gde to ima ljudi moji?! Samo je Željko Hubač rekao: „Ovde nas ima oko 6% članova. Da se opet deli neki stan, svi bi bili ovde“. Rečju, bez interesa – nema interesovanja. A ta predsednica je bila iz Narodnog pozorišta, pa niko ništa ne reče. Sem Hubača.

2.2. Dalje priča Nataša Ninković da u Narodnom pozorištu „ne postoji varijabila, pa je neigranja predstava po 10 godina – „najisplativija“ u toj kući. To važi samo za članove Drame, dok članovi Opera imaju drugačiji tretman, kaže. Šta to znači i kako to može, to sam Bog zna… Ne branim Operu, ali, principijelno govoreći, ona je predugo bila u zapećku… Mada… I otuda se širio zadah bolesti, a da niko nikad nije reagovao. Reč je o sramnom odnosu prema članovima hora. I tu, i u Pozorištu na Terazijama. Solisti su imali benificirani radni staž, pevali koliko pevali, kad ko dođe s predstavom na red, a horisti, koji sa svima njima stalno pevaju, na Terazijama skoro svakog dana, bili su uskraćeni za baneficije! A šta beše ono sa njihovim ugovorima…? Tuga odranih grla nadire u moja sećanja. Sram nas bilo! Niko da digne glas da zaštiti kolege iz rođene kuće.

E, sad ovo neigranje po deset godina… A redovno primanje plate. E, hvala Bogu da neko progovori i o tome. Među tim ljudima, ima i onih koji bi igrali, ali ih neće reditelji-ziheraši. Unosili bi oni i poslužavnie, ako treba, pošten je to svet, ali im ni to ne nude. To je tako ponižavajuće, da mi dođe da upotrebim ovaj moj štap kao pedagošku meru. A ima i onih koji odbijaju uloge, jer se „ne pronalaze“ baš u toj odbijenoj. I tako stalno rade. Sa treće strane, honorarno igraju biseri koji blistaju kao nebeske zvezde. Ali, oni ne mogu da budu primljeni u stalni radni odnos, jer postoji i četvrta kategorija. To su oni koji su primljeni preko veze. To piše u novinama. Pa, ne bune se glumci džabe, to im verujem hiljadu nasto. Za sve honorarce se dodatno izdvaja novac, plus se izdvaja za one koji stalno primaju plate. Naš novac dele, imajte to na umu.

Da li je moguće da celo Narodno pozorište zna da je bilo mladih, famoznih glumaca koji nisu primljeni, da su primljeni neki koji su imali preporuku nekog „odozgo“, a da se niko od starijih kolega nije založio za pravdu, ma za kvalitet, bre?! Je l’ to nivo svesti „šta me briga za intarziju?!“ stigao svuda? Pobuni li se neko u Narodnom, bar Hrista radi? Pa, kad već slavite Svetog Jovana, da li bar saznadoste zašto se slavi praznik Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja? Zato što mu je glava bila odsečena, jer se nije mirio sa hipokrizijom… Ali zato sija pred Bogom u Carstvu Nebeskom. A mi bismo hteli da nam bude dobro, a da  ne moramo ništa… Ako čujete da to negde ima, javite…

Da li treba da podsetim da Narodno pozorište, kada je nastalo, nije imalo stalno zaposlene glumce. Igralo se po ugovoru. Dramaturško odeljenje, ili ko već, pošalje kurira da odnese glumcu ispisanu ulogu, ne ceo tekst, samo replike, glumac dođe s naučenim tekstom i počinju probe. Na kraju godine, upravnik uručuje koverte glumcima sa produženim ugovorom ili zahvalnošću za dosadašnju saradnju. To je bila lekcija kod profesora Ujesa iz Organizacije pozorišta. Nije bilo stalno zaposlenih glumaca, da, da… Kao što ih neće ni biti. Nema više socijale. Umro drug Tito. A za sadašnje „liberalne“ ideje su se borili upravo glumci. Ne svi, naravno.

Da Vas podsetimo:  Krivica je samo moja - anamneza jedne ekspertize

Ali, ima nešto što narod ne zna da je ustrojeno. Ne znam da li je to tako još uvek, jer odavno ne radim, ali je još uvek šokantno i neoprostivo, čak i da više ne postoji. To je tzv KOORDINACIJA. To je, po priči, izgledalo ovako: okupe se jednom mesečno predstavnici beogradskih pozorišta da utvrde kako da naprave repertoar u odnosu na to kad koji glumac ima tezgu. Glumac saopšti kad ima tezge, onda prvo napravi repertoar Narodno pozorište, kao najstarije, a ono najmlađe „Kult“ i slično, prave, što bi rekli Rokeri s Moravu kad „izmeriš šta ti je ostalo“. Dobro. Veliki glumac treba da igra i serije, i filmove, i da gostuje u velikim ulogama u raznim pozorištima, ali ne mora da bude u stalnom radnom odnosu. Molim?! Pa, umro je drug Tito! Što bi glumci imali socijalu od onih para koji zaradi radnik u peleni? I ne samo to. Glumac koji nije u stalnom radnom odnosu, nego dobija honorar za igranje u nekoj predstavi, ne može da igra čak ni to – kad veeeeliki glumac igra okolo da bi napravio eko-kuću, isplatio četvorosoban stan, pa ne može da stigne da svrati u svoje matično pozorište. Ima li taj slobodnjak pravo na parče hleba?! I od čega on da plaća članarinu Savezu dramskih umetnika?

Rečju, pojam „Koordinacija“ je vrhunac nemorala za tuđe pare.

A ima tu još jedno čudo. Drama narodnog pozorišta ima toliko prvaka, preko dvadeset… Svi su Prvi. Koliko ih ima u Baletu? Koliko prvaka, a koliko solista i tutista? A u baletu na Terazijama? U Novom Sadu? U „Kolu“? I sad će da pređu u platne razrede. I? „Radio ne radio, svira ti radio“?.

Da se vratim na protest zbog smene Hubača… Čak da je Hubač dodatno angažovao glumce sa strane, a ne one koje su stalno zaposleni, ostaje jedno ozbiljno pitanje: da li direktor Drame treba da se bavi makroorganizacijom Narodnog pozorišta ili kvalitetom Drame? Da se Hubač bavio kvalitetom Drame, vidi se po nagradama koje je ovo pozorište dobilo u njegovo vreme. Preko sto za četiri godine. Je l` publika hoće to da  gleda? Hoće. Da li imaju „plus“ na blagajni. Imaju. Čekaj, bre, pa taj čovek treba da bude umetnički direktor Narodnog pozorišta, a upravnik treba da bude neko ko se ne boji osinjeg gnezda. Pritom, treba imati u vidu da ose dolaze, pre svega, spolja… Iz Ministarstva? Ma, neee… Ministarstvo se neće odmah oglasiti, jer i ono ime svoje „spolja“… A spoljašnje ose se nadaju da gladan narod neće braniti site glumce. Ja se nadam da smo još uvek jedan narod i da ćemo braniti sve što je časno.

2.3 I na kraju, Nataša Ninković reče da postoji i „neravnopravno raspoređivanje sredstava, iako Drama ima plus na blagajni“. Znači, opera i balet d` umru 🙂 kad nemaju plus na blagajni :). Tako je na izdahu i dokumentarni film. I vajarstvo. Kad nemaju „plus“. A to nije ništa, spram stanja u zdravstvu i tamošnjeg minusa na blagajni. Mada i u njemu svetli jedna Božja iskrica, glumac Sergej Trifunović. Prema tome, pravedna i nepravedna raspodela ne može se posmatrati unutar jedne kuće. To je sebično. Da li će otac koji zarađuje, pustiti da umre dete koje ne može da zaradi? Pa neće, voli ga.. Raspodelu u kući treba da posmatramo samo ako državu doživljavamo kao svoju kuću.

3. Koliko je upravnik Narodnog pozorišta važan, najbolje govori sledeća činjenica. Jedne godine, dok su neki momci tražili da služe vojni rok u Narodnom pozorištu, jedan od njij je primetio da čitava dokumentacija nacionalnog teatra nije izlučivana 30 godina, tj. nije sređivana prema Zakonu tri decenije!

Bila sam jednom u Arhivu Srbije u Žarkovu, i tražila da vidim neka akta jedne ustanove kulture. Htela sam još jednom da doktoriram. Upravo na upravljanju u kulturi. Zapanjeni službenik mi je rekao da se sva arhivska građa republičkih institucija kulture nalazi u njima samima, ne u Arhivu i pitao me zar ja to ne znam?! I dan danas mislim da me zezao, da prostite. Odustala sam. Zamislite da me jednog dana kandiduju za SANU i da prođem… Da ne da Bog.

Vraćam se na civilnog vojnika. Momak je zamolio starešinu da urede arhivsku građu Narodnog pozorišta! Uredili i time zadužili srpsku kulturu. Slušala sam koliko je bilo strašno stanje koje su zatekli… Plakala sam. Onaj ko ne zna šta je arhivska građa, taj ne zna šta je koren. A ni tikva bez korena ne može da opstane, a kamoli kultura. Malo li je što su Austro-ugari izneli 40 vagona građe, što su Nemci gađali Narodnu biblioteku da nam sve srednjovekovne knjige budu spaljene da ne znamo ko smo, nego ćemo još sami sebi činiti zulum. Ima li Narodno pozorište Pravilnik o arhiviranju građe? A o protivpožarnioj zaštiti? Prolaze li svake godine svi zaposleni kroz obuku u ovoj oblasti? A Pravilnik o gostovanjima? Da ne idu u Sarajevo na gostovanje bez dnevnica za put. Ma… Neću odavde davati uputstva, a, c! Jok!

4. Kad smo kod zaštite građe, mora da postoji i zaštita inventara, posebno umetničkog. Čitala sam da se u „Kolu“ ne vodi materijalono knjigovodstvo na valjan način. Ej, bre! To su originalne nošnje. To je NAŠE kulturno blago. A ta ustanova je u istom republičkom muzičko-scenskom rangu sa Narodnim pozorištem i Filharmonijom. Bar je tako bilo. Znam, slušam, umetničko blago se svuda krade i uništava na an gro. Čitam u novinama, u Narodnom se isto krade. Od kostima do klavira. Piše. Ama, svuda je tako. Iz Beogradskog dramskog nestala je jedna božanstvena rezbarena komoda, kakvu ne možemo videti ni u Muzeju primenjene umetnosti… Stajala tamo na spratu. Ona crna, sva u duborezu, da. Pa je, navodno, nestao o kompletan kostim nekadašnje „Sentandrejske rapsodije“. Bili su to stilski kostimi nesvakidašnje lepote. Ali… Nema smisla da to za kostime pričam, jer ne znam da li je to baš tačno. Ali, bre, da budu isečeni krzneni delovi sa kostima iz Narodnog, da nestanu raritetne knjige iz biblioteka, da nestanu snimci iz fonoteka i videoteka, da nestanu slike najsjanijih slikara iz radnih organizacija koje su ih kupovale da bi podržale umetnike i umetnost, ma i čitave biblioteke iz njih…! Da nestaju ozvučenja i da posle onaj ko je zainteresovan mora privatno da ih plati da bi se koristile u toj matičnoj dvorani – pa, ljudi moji, ko to radi?! Časni ljudi iz svih institucija hvataju se za glavu od onog što se dešava, ali ćute… A i kome da se žale…?

Da Vas podsetimo:  Ljudi u nama ili mrak oko nas

Neprijavljivanje takvih radnji je prikrivanje krivičnog dela. Kako je moguće da je iz Narodnog pozorišta nestala cela scenografija Angeline Atlagić za baletsku predstavu „Krcko Oraščić“ i da je posle viđena na koncertu Marije Šerifović!? Pa, ta žena je to sigurno platila, ali je pitanje – kome? Ma kako baletski dekor bio sveden, on  nije sitna rekvizita koju možeš da strpaš u džep. Kako je to onda izneto?

Ova činjenica otvara pitanje i autorskih prava scenografa i kostimografa, o kojim pravima se malo zna u našim ustanovama kulture. Naime, njima se ne daju tantijeme od svake igrane predstave kao dramskim piscima, nego se plaćaju kao reditelji (jednokratno im se plati). A redetilji se, pak, tretiraju kao izvođači radova, a ne kao autori, kao što su  scenografi i kostimografi. Ovo ne razumeš ni kad pročitaš, a kamoli u praksi. To je takva papazjanija, da se nadam da će se naći neko ko će postaviti stvari onako kako treba. Ali, ni sada niko ne može da ustupi drugome tuđe autorsko delo bez znanja i dopuštenja autora… Dakle, opet krađa.

5. I na kraju da se osvrnem na TV gostovanje Konstantina Kostjukova (Balet), gospođe Jasmine Trumbetaš Petrović (Opera) i upravnika Narodnog pozorišta Dejana Savića na TV Pink. Ne beše nikog ispred Drame. Reči Konstantina Kostjukova neću da komentarišem, jer me je potreslo njegovo pitanje da li neko ko žrtvuje kičmu, ima krvave noge i najbolji je u državi, treba da ima platu 70 hiljada dinara?  To nije pitanje za nas. To je bilo pitanje za Ministra Tasovca koji je nosio Zakon o kulturi u Brisel. Upita li ga to, Kostja? Balet se iscrpljuje na probama, a da li će da ima predstavu ili ne… I kad… To je pitanje… Meni je to, ipak, beskrajno tužno. Kad pomslim da je ona gospođa u „Kolu“ primila 578.000 platu, a da nije radila ništa za te pare…  Kostjukov je, čini mi se, baš tada bio u Upravnom odboru „Kola“. I primao naknadu za to, pričaju „kolaši“. A bilo je upozorenja iz kolektiva da se dešava opasan kriminal. Pisali ljudi svima. I nadležnima i nenadležnima. I nikom ništa.

Meni je pravo osveženje bila Jasmina Trumbetaš Petrović. Ispriča ona kako je trebalo negde da gostuje na nekoj TV, ali je tražila odgovarajući „marketing“. Da znam note, verovatno bih se zagrcnula, ali kao što ja ne znam note, tako ni ona ne mora da zna da je marketing ispitivanje tržišta, a ne reklama. Ona je tražila „marketing“. Srce moje. Na to joj tamošnja novinarka rekla da je (parafraziram) „TV na gubitku, jer niko neće da gleda emisije o operi“. Na njenu nesreću,  i sad joj je novinarka u studiju rekla da je njena koleginica u onom studiju –  bila u pravu 🙂  Reakcija operske dive je bila „Eto, vidite…“.  Pa, sestro slatka, ko će da ti reklamira operu, kad je rijaliti nečiji imperativ?! Što bi rekao čika Jova Zmaj:“…Kad bi Dunav bio vreo, svak bi riblje čorbe jeo. Kad bi… al` što ne mož` biti, o tom nemoj govoriti“. U moje vreme postojala je ozbiljna  Muzička omladina. To onda… A sadašnja omladina čeka da zbriše odavde…

I na kraju jedan predivan biser Dejana Savića. Na pitanje novinarke da li očekuje neku reakciju ansambla, misleći na štrajk, on reče: „Neee, to neee. Pa, mi smo ozbiljna radna organizacija. Mi nismo kulturno-umetničko društvo. Narodno pozorište nije kulturno-umetničko društvo“. Oh, kako sam se slatko nasmejala. Pa, u KUD-ovima i nema štrajka, a za zaposlene postoji i Zakon o štrajku. Ono jest da postoji Zakon o radu, ali pozorište nikad nije bilo radna organizacija. Taj pojam se nekada odnosio na privredne subjekte. A svi znamo, Narodno pozorište je institucija kulture od posebnog značaja za ovu državu. Dakle, nije nikakav privredni subjekat…

I reče još nešto. Spomenuo je JDP koje spušta karte na 200 dinara i dodao: „Ali mi nemamo potrebe to da radimo. Naše karte su 10-15 evra, ima i od sto dinara (pa izređa sve cene), i karte se sasvim lepo prodaju“. Bože, Bože! „Mi nemamo potrebu…“. Koji „Mi“?! Mi, pravi Mi, mi imamo potrebu. Zato su toliki redovi ispred JDP.

Sve u svemu, mislim da članovi Narodnog pozorišta počinju da se bude. Samo… Do sad im je život bio kao san u odnosu na naš. S košmarom će se suočiti tek kada se probude.

Izvor: blogfrket

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime