A mi smo veverice…

1
617

Išla sam u Prokuplje na promociju knjige o Gvozdenom puku. Htela sam da vidim prijatelje iz detinjstva koje od onda nisam videla, a koje sam volela kao da sam svakog od ovih dana bila sa njima. Posebno sam volela jedno mesto na reci Toplici. Toplica mi je, u mojoj šestoj godini, bila do stomaka, pa nisam mogla da se udavim čak i da sam nastojala. Na obali su bile vrbe i breze koje su se gore sastajale i činile zeleni tunil, koji se ogledao u vodi, kao da je ogledalo. Obala je bila visoka pola metra. Bila je izdubljena ispod površine i u tim udubljenjima skrivali su se rakovi koje su deca “lovila”. Posle “lova”, svi zajedno smo trčali kroz žito do kuće, na kojoj se sušio duvan u vencima. Svaka kuća je bila tapacirana duvanom, pa je svaka prvo bila “zejtinli” boje, a posle bi postajala bordo od neprekidnih venaca paprike, s domaćim akcentom. To sam sad išla da vidim. Umesto toga, videla sam…

Autobus ide više od tri sata do Niša, tamo se preseda, pa još 45 minuta-sat do Prokuplja. A nigde ne staje da noge protegneš. Ukočiš se. Izađeš iz autobusa u sedećem položaju. Niš oko stanice propao, propao načisto. Udžerice neokrečene, nema se para. Put do Prokuplja gotovo ravan. NJive ne znaš da li su obrađene, jer je sve žuto i zeleno, pa ne znaš šta je, jer si iz grada. Da li je strn i korov, ili livada i korov? Ne znaš… Ali osećaš – pustoš. Osećaš da nema ljudi. A kad nema ljudi, osećaš smrt zemlje. Smrt njive… Smrt, da.. Nestajanje… Čili i slika na strašne i slavne jeseni u ovom kraju. Ali ne u mojoj glavi. Ne u mom srcu. Od glave do srca mi se kreće duša, nekako na toj relaciji.

Ovim putem, samo peške, pristizala je mladost na mobilizaciju 1912. Ide Srbin da osveti Kosovo. Čekao 523 godine i eto, hrli. U istoriji ratovanja nije zabeleženo da je prvog dana na odredište stiglo 97% obveznika! Pa to bi bio čist patriotizam i ništa više da je bilo mobilnih telefona. Ali poziv je išao preko Kopaonika, Jastrepca, Radana, Sokolovice, raznosili ga nebeski glasnici. I sa svih obronaka, sela, i zaselaka slivala se živa reka žrtve i ljubavi. Sad samo čuješ jauke njihovih izneverenih nada… “Nišekspres” preko Merošine do sledeće tuge…

“Junaci! – odjeknulo je tada iz grla komandanta puka, potpukovnika Vladimira Ristića – radujem se što mi je sudbina dodelila da vas, ako Bog hoće, povedem u sveti boj! Vas Topličane, dične potomke Jug Bogdana, vas Kuršumlijčane – Strahinjića Bana, vas sa Gornje Toplice – Toplice Milana, vas Kosaničane – Kosančić Ivana! Da povedem unuke onih vitezova koji, pre sto godina, pod neustrašivim hajdukom Stanojem Glavašem, prvi prodreše na naše sveto Kosovo. Da povedem sinove onih otaca koji zastavu ovoga puka okitiše najvećim ordenom za hrabrost – Takovskim krstom s mačevima (odličje je dobijeno u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine).

Junaci! Naš narod veli da iver ne pada dalje od klade, kakav otac, takav i sin. Ja verujem da sinovi lavova neće biti ništa drugo do lavovi i da ćete vi, junaci po krvi, visoko, uzdignuta čela, ovu svetinju našu (pokazuje na zastavu) pobedonosno proneti kroz Dušanovo Skoplje, Markov Prilep, Dojčinov Solun, i, iako izrešetanu, vratiti okićenu vencima slave“.

Čuo se i sveštenik Luka Marjanović, čuveni sveštenik još čuvenijeg Gvozdenog puka koji se tada tu formirao: “Oče nebeski, ulij nam krepost, silu i moć da časno ponesemo krst, koji nam nameni”. “Ulij nam snagu…” Molio se. Pa to su bili momci od 21 do 31 godine. Deca. A javili se i dobrovoljci. Nikad svet nije video toliku silu. Niti toliki narod koji se slgao u Prokuplje: majke, sestre, strinke i tetinke, hadžije i sirotinja, snaše s bebama na nedrima. Pozdraviše se i krenuše uz zvuke pukovskog marša “Drino, vodo hladna, oj”. Izginula po trojica iz svake kuće. A svi sigurno voleli Toplicu više od mene.

Prokuplje je lepo osmislilo proslavu. Stvarno s merom i uzvišeno. Svi đaci su nešto pisali o Gvozdenom puku. Imali su i kviz. Uveče bili guslari. Pa promocija knjige na koju sam išla. Sutra je bio okrugli sto, a prekosutra je bilo otvaranje spomen-parka Gvozdenom puku, na koji je dolazio predsenik države. Pisalo u novinama, a nije došao. Naravoučenije – naše novine lažu.

Prokupčani nisu nešto popadali u nesvest od tolike uzvišenosti u njihovom gradu. Osim, možda, tog poslednjeg dana, kad sam već bila otišla, pa to ne znam. Svako je žurio, išao nekim svojim poslom, pošteni s milim Bogom, nepošteni vazda zabavljeni načinom na koji će služiti zlu, a nezainteresovani su bili duboko uvučeni u svoj zavisnički obrok. Između njih i kralja i otadžbine isprečili se partizani. Nisu dali da se zna da postoji Bog i NJegov Gvozdeni puk. E, sad se zna za Gvozdeni puk, a sa Bogom smo još uvek na Ti bez pokrića.

Kažu da je jednom, iz nekog topličkog sela, kmet na konju doveo svoje momke na regrutaciju, pedeset njih, svi na konjima, a svi visoki oko dva metra! Odkud toliki ljudi tamo’? Taj kraj je bio naseljen i Hercegovcima, i Crnogorcima, i Banaćanima. Bilo je i domaćeg stanovništa. Kažu da su različite osobine tih ljudi činile snagu Gvozdenog puka. Jer svi su bi jedinstveni u Bogu, različitog mentaliteta, a snažni od mukotrpnog rada da prežive. Planine uvek teško hrane, a dobro čuvaju narod.

Ovi su peške prošli kroz sve bitke od 1912 do 1918. Bugari su im dali naziv Železni (Gvozdeni) polk, jer su ih razbili na Bregalnici. Ali je poginulo 50% naših ljudi… I komandant puka, svi komandanti bataljona i svi komandiri četa. To je bilo 1913. Do 1918, prošli su sve bitke: od Cerske, i to u samom centru, na Tekerišu… Preko Kolubarske, kad je komandant sam poveo puk u juriš, Kremenica je osvojena, ali je komandant poginuo. NJemu u čast je Binički komponovao “Marš na Drinu”, a mi ne znamo ni kako se čovek zvao. Zvali su ga Brka. A i kako bi drugačije…? :). Nije bilo Srbina bez brkova. Što zbog muškosti, što zbog pobožnosti. To je bilo 1914. Sledeće godine se krenulo preko Albanije, Gvozdeni puk je štitio odstupnicu i poslednji napustio Srbiju. A već sledeće godine, 1916, ratovali su na Solunskom frontu. Zauzeli selo Gorničevo. Zarobili pet bugarskih oficira, 804 podoficira i vojnika, 4 topa, 7 mitraljeza, 600 pušaka… Lele! Utepali ih.

Pa posle oslobodili Niš, Pa redom, sve do Grocke, pa preko Pančeva do Zrenjanina, pa `ajd da oslobode i Kikindu. To se deseilo novembra, a decembra 1918, bili su vraćeni u Beograd… Što u Beograd? Pa dok nije formirana garda, oni su obezbeđivali dvor, Narodnu skupštinu, ministarstva. Da li mi, u stvari, njima pevamo “Marširala, marširala kralja Petra garda”? Ne znam…Bili su gardijska jedinica sve do maja 1920. Tad je puk demobilisan i ratnici su mogli da se vrate kući iz koje su neki izašli 1912. Našli su popaljene i opustošene domove iz vremena bugarske okupacije.

Prokuplje su zajedno oslobodili Prva armija, na čelu sa vojvodom Bojovićem i deo francuske konjice pod vođstvom generala Šarla Tranijea. Bio mu sad unuk u Prokuplju. To me oduševilo. Moj deda Steva bio je sanitetaki narednik. Zamislite da me neko pozove iz počasti mom dedi… Ali… Ja sam žensko. Zvali bi unuke, a ne mene. Svejedno. Bilo mi je milo.

Mada, bilo je žena. U ovom puku znam za Milunku Savić i Floru Sands, koja je bila jedini ženski oficir srpske vojske. A i spomen-park je sad otvorila jedna žena, Ana Brnabić. Rekla je da za Prokuplje apsolutni prioritet ima “autoput mira” Niš–Merdare–Priština–Tirana–Drač. Tako se bar navodi u saopštenju na sajtu Vlade Srbije.

Valjda su zato ovi iz Gvozdenog puka razšrafljivali topove i svako se sa jednim delom topa peo se uz liticu da gore ponovo sklope top… Ili su zato prelazili peške po 30 km dnevno da što pre stignu do Turaka. 30 km – peške? Peške! Dnevno? Dnevno! Ah, da, razumem. Pa je ovaj put sad prioritet da ni jedna naša vojska ne ide više peške… :). Ahaaaa, zato taj put… A ni tuđa da se lomata, nego da što pre stigne. Da. Razumem… A, nije?! Nego je to privredni prioritet Prokuplja…

A mi smo veverice.

blogfrket.blogspot.com

1 KOMENTAR

  1. Drugarski pozdrav autorki koja se kao mala kupala u Toplici ! Odmeren i lepo napisan clanak.
    Nezna reportaza o njenom rodnom kraju i nekadasnjim junacima.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime