Rad pretpostavlja stvaranje nekog viška vrednosti. Otuda i sam proces rada, odnosno uloženi rad, mora imati vrednost. Vrednost koju zaposleni uloži ogleda se u zaradi koju dobija. Kada je tržište rada poremećeno i zasićeno ponudom proizvodna industrija gotovo da ne postoji, a država ima pogrešnu logiku i taktiku privlačenja „investitora“ – rad je jeftina roba, a prava zaposlenih zavise od savesti poslodavca. Naročito je težak položaj onih koji rade a ne dobijaju zaradu. Njihov rad zapravo briše iz početne jednačine celu jednu stranu, pa je uloženo jednako profitu poslodavca, a zarada je jednaka nuli. Tu na prvi pogled nešto nije u redu, a svaka malo bliža analiza po pravilu upućuje na postojanje raznih nezakonitosti. Jer nemoguće je poslovati i nemati para za zaposlene. Da ne pominjem to što je poslodavcima u poslovnoj krizi na raspolaganju čitava lepeza mogućnosti kako da smanje troškove ili broj zaposlenih.
Međutim, tu nije kraj mukama zaposlenih. Oni koji zaradu ne dobijaju redovno ili je ne dobijaju uopšte, a njih u Srbiji ima oko 400.000, ne mogu da računaju na pomoć države. To je, ukratko, smisao nedavne izjave ministra Vulina. Reklo bi se – od ministra ništa novo, samo još jedna izjava koja bi mogla da posluži kao efikasna terapija za građane sa niskim pritiskom (i visokim očekivanjima od vlasti). Kapitulacija države pred poslodavcima koji ne poštuju zakon ipak ovoj izjavi daje novu dimenziju. Reći da država ne može da učini ništa da bi zlosrećne, nesposobne ili bahate poslodavce kaznila za nepoštovanje pravnog poretka – jednostavno nije tačno. Čak i ova vlast, koja očigledno ima manir da se dobrovoljno odriče delova svoje suverenosti tamo gde treba da uloži znanje, iskustvo i profesionalizam – ima dovoljno snage da u takvim situacijama pomogne zaposlenom i/ili poslodavcu, odnosno da sankcioniše neodgovornog poslodavca i spreči ga da ponovi takvo ponašanje.
Tu je najpre inspekcija rada. Čudno jedno telo, gotovo spiritualno – budući da se fizičko prisustvo inspektora rada retko kada može obezbediti, a i kada se pojave obično ne izazovu nikakvu promenu u nezakonitom ponašanju poslodavca (kao što se na primer dešavalo u slučaju Jure (ovde i ovde). Inspekcija rada izbegla je značajniju reformu i kod izmena i dopuna Zakona o radu 2014. godine i kod donošenja Zakona o inspekcijskom nadzoru prošle godine. A mogla bi se značajno reformisati, i u smislu preciziranja nadležnosti i u smislu odgovornosti inspektora za (ne)rad koji vrše. Fantastičan je podatak da se protiv rešenja inspektora rada ne može pokrenuti upravni spor. U odnosu na konkretnu radno-pravnu situaciju zaposleni jeste zaštićen, jer može pokrenuti radni spor protiv poslodavca, ali isključenje bilo kakve vrste preispitivanja odlučivanja inspektora rada nikako ne doprinosi kvalitetu vršenja inspekcijskog nadzora. Dvostepenost upravnog postupka je pri tome obesmišljena, jer je odluka ministra rada u drugom stepenu (kao i u mnogim drugim upravnim postupcima gde se u drugom stepenu nađe ministar kao telo koje odlučuje) – po pravilu mehaničko ponavljanje prvostepene odluke, kakva god ona bila sa stanovišta zakonitosti. Država dakle može da izmeni sadašnje stanje i učini inspektore rada operativnijima, ali i odgovornijima.
Potom, nijedna krivična prijava protiv poslodavca za krivično delo iz člana 163. Krivičnog zakonika „Povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja“ – gde se definitivno kao radnja izvršenja može posmatrati i neisplaćivanje zarada – nikada nije procesuirana (odnosno, nema podataka da je ijedan takav postupak okončan osuđujućom presudom za poslodavca). A zaprećena je novčana kazna poslodavcu, ili zatvor do dve godine odgovornom licu. Kada bi se ova odredba sprovodila revnosno, sigurno bi bilo manje poslodavaca koji izbegavaju uplatu zarada, kao i kršenja ostalih prava zaposlenih. Na potezu je dakle država – javno tužilaštvo pre svega. Ne moraju čekati krivičnu prijavu zaposlenih, jer je mogu dobiti od inspektora rada. Pa zašto je onda ne dobijaju?
Postoji ideja da bi trebalo osnovati državni fond pomoći zaposlenima koji se nađu u teškoj materijanoj situaciji zato što im poslodavac ne isplaćuje zarade. Zašto da ne? Ako država plaća poslodavcima, navodnim investitorima, ogromne sume novca da bi došli u Srbiju, može podržati i zaposlene koji su materijalno ugroženi zbog toga što država nije u stanju da sprovodi sopstvene zakone.
U skladu sa svim tim, krajnje je vreme da se svakome obezbedi i zakonom garantuje pravo na besplatnu pravnu pomoć, koja bi uključivala i zastupanje pred sudom svih onih koji su oštećeni od strane poslodavaca, ili se nalaze u situaciji u kojoj je očigledno da ne mogu da priušte pristup pravdi bez spoljne pomoći. Zakon o pravnoj pomoći je u poslednjih petnaestak godina imao bar desetak verzija i najavljivan je više puta kao „gotova stvar“, ali još nije donet.
Ne treba trošiti reči na to koliko bi zaposlenima značili efikasniji sudovi, to jest kada radni sporovi ne bi trajali po nekoliko godina (koliko je država efikasna kada zaposleni tuži posebno zaštićenog poslodavca-„investitora“ može se pročitati ovde), kada bi izvršenje na imovini poslodavca bilo pojednostavljeno (da ne govorimo o institutu probijanja pravne ličnosti, koji se praktično ne primenjuje u praksi), ili kada bi se zaposleni posebno zaštitili od otvaranja stečaja i likvidacije koji su po pravilu pogubni za njihova potraživanja prema poslodavcu, pri čemu bi poslodavci koji oteraju firmu u stečaj trebalo da se posebno sankcionišu zbog svoje nesposobnosti.
Postoji dakle mnogo toga što država može da uradi, a ministar bi trebalo da pokaže da mu je iskreno stalo do sudbine 400.000 zaposlenih koji su izgleda u statusu zaposlenih samo da bi statistika izgledala lepše, iako ne ostvaruju osnovno pravo iz radnog odnosa: pravo na zaradu. Ministar bi zaista mogao da pokaže da je na čelu Ministarstva rada, a ne Ministarstva poslodavaca, kako sve češće izgleda njegova politika iz ugla zaposlenih.
Mario Reljanović
Peščanik.net
