Ovih dana jedan od glavnih svetskih događaja je samit katoličke crkve u Vatikanu o seksualnom zlostavljanju dece i pedofiliji. Papa Franja je odlučio da stane na put ovim pošastima koje su davno postale javna tajna. Okupio je u Vatikanu vrh katoličkog klera – biskupe iz celog sveta, i onako kako se samit odvija očigledno je da to neće biti samo puko okupljanje i donošenje praznih deklaracija. Otvoreno se govori ne samo zašto se o tome toliko dugo ćutalo i ništa nije preduzimano, već i o onome konkretnom što treba da bude preduzimano – od rašćinjavanja, proterivanja iz crkve i predaje civilnim vlstima.
A šta je sa srpskom pravoslavnom crkvom. Da li tih zlodela ima i u našoj crkvi, te da li bi pomenuti događaj koji je katolička crkva odlučila da stavi na dnevni red, mogao da posluži kao povod da se i naši crkveni dostojanstvenici pozabave tim problemima. Ne verujem u to jer – samo primera radi, pre dva dana, dakle u vreme održavanja Vatikanskog samita, Blic je u svom nedeljnom izdanju imao udarnu temu – ekskluzivni intervju sa Vladikom Grigorijem , novim episkopom „Diseldorfa i Nemačke“ kome je posvetio celu naslovnu i pune tri unutrašnje strane lista u kome se razgovaralo o svemu i svačemu – čak i o Nikoli Jokiću i Novaku Đokoviću, a da ova tema nije ni dodirnuta. Kao da postoji neka zavera ćutanja o tome, a time i tolerancije ovih pojava. Pritom, moram to da naglasim, ja nisam negativno nastrojen prema episkopu Grigoriju. Naprotiv, smatram ga za mlađeg, naprednog crkvenog velikodostojnika, za razliku od većine njegovih kolega, na čelu sa patrijarhom IrIrinejom – i to moram da naglasim.
Priznajem i da nisam baš neki poznavalac crkvenih prilika kod nas, ali sudeći po gromoglasnom ćutanju crkve o nekim slučajevima seksualnog zlostavljanja dece, koji su samo zbog svoje drastičnosti isplivali u javnost, neka reakcija vrha Srpske pravoslavne crkve o tim problemima se ne bi dala očekivati. Setimo se samo slučaja Pahomije, koji je dospeo čak i do civilnog suda. Jedina žrtva tog suđenja bio je dečak koji je iznova tokom suđenja morao da prolazi kroz sve ono što je pretrpeo tokom dugotrajnog seksualnog zlostavljanja od strane i danas uvaženog crkvenog dostojanstvenika vladike Pahomija, kome na kraju nije falila ni dlaka s glave, ne zato što je tokom tog suđenja dokazao svoju nevinost, već zato što je taj, u suštini ne tako složen i komplikovan sudski slučaj, vođen raznoraznim „pravnim veštinama“ sve do apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Proizilazi da je vladika Pahomije ponovo pobedio ne samo nesrećnog dečaka, žrtvu seksualnog zlostavljanja, već i pravosuđe države Srbije, a to ne bi moglo da se desi samo odlukom sudećeg sudije bez blagoslova najviših državnih organa koji su i u ovom slučaju stali uz crkvu, ne zato što su sazdani od vernika, već zato što uzvratno računaju na crkvu iz svojih sebičnih političkih interesa.
Nije Pahomije usamljen slučaj. Setimo se i Vasilija Kačavende episkopa bosanske eparhije koja takođe pripada srpskoj pravoslavnoj crkvi i njegovih zlatnih dvora u kojima je priređivao seksualne bahanalije čiji su gosti neretko bili i crkveni dostojanstvenici koji ga danas štite, pa čak čine napore i da ga rehabilituju – kao dovoljno je iskajao svoje grehe.
U javnosti je zaboravljen, jer je loše medijski propraćen, i slučaj raščinjenog oca Serafima, sada građanina Bojana Jovanovića, raščinjenog samo zbog toga što se usudio da o ovim problemima, koje crkva drži u strogoj tajnosti, javno progovori, koji je potom formirao predmet o šest žrtava pedofilije i obratio se sa tužbom Visokom sudu u Londonu. Ta je vest, kao neinteresantna, nestala iz medija za ražliku – na primer, od sage o bračnoj prevari Jelene Karleuše i potonjim dešavanjima između nje i njenog supruga, fudbalera Duška Tošića, što je za znatiželjnu javnost daleko zannimljivije.
U međuvremenu samit u Vatikanu je završen obraćanjem pape Franje koji je najavio oštar obračun sa „sotonama“ u njihovi redovima. Naše „sotone“ ne moraju da brinu, jer opšte je poznato da smo mi u svemu napredniji od njih tamo.
Dragiša Čolić
VEELIKU stvar su uradili u Vatikanu.TRESLA SE GORA RODIO SE MIS. I dalje ce biti kao i pre, tako vazda bilo sa latinima tako ce da bude i ubuduce. Istorija treba da bude uciteljica piscu ovog teksta.
Niste vi razumeli poentu – ne bavim se ja katoličkom crkvom, već našom. A katoličku crkvu sam pomenuo samo utoliko što sam želeo da kažem da se naša crkva ni povodom tog događaja koji je u svetu zavredneo određenu pažnju, nije setila da i ona stavi to pitanje na dnevni red. Znam ja da je to bolest koja se tek tako neće izlečiti ni tamo ni ovde, ali bar bismo čuli razloge zašto štite one koji našu decu zlostavljaju – jedino ako mislite da takvih pojava nema kod nas, te da se Pahomije i Kačavenda (samo kao primer) neke izolovane pojave koje ne zaslužuju posebnu pažnju.
U poslednjih par godina nasa crkva je postala pasivni posmatrac svega onoga sto se desava kako u unutar crkve tako i van nje. Crkva cuti o pedofiliji, cuti o raskalasnosti mnogih svestenika cuti i o gej brakovima pa tako i o nasoj premijerki koja je sa svojom partnerkom dobila sina. Crkva nezaumiza ni dovoljno jak stav po pitanju Kosova i Metohije. Pitam se dokle ce moci da cuti i prepusti sve „djavoljoj ruci“ koja nas vodi u propast.