Agresija NATO na SRJ – uvod u doktrinu novog intervencionizma

0
86

Agresija na SRJ – eksperiment in vivo za nove vrste višedimenzionih intervencija, teorijski napis, objavljen u knjizi “Sumrak Zapada”, Beogradski forum za svet ravnopravnih * Milenijum grup, Beograd, 2010.

Srpski narod nikad u istoriji nije bio okupiraniji, niti manje svestan svoje neslobode. Nije bio nikad izgubljeniji, ravnodušniji, bezvoljniji, beznadniji… U to stanje uspeo je da ga dovede „veliki brat” uz pomoć svojih službenika i sluga, stvaranjem sveta degenerika, zamenom teza i svega značajnog beznačajnim, „ispiranjem mozgova”, izluđivanjem medijskim manipulacijama i ostalim neoružanim oblicima agresije. Budući da već više od četvrt veka izučavam teoriju ratova, ne želim da se pomirim s načinom razmišljanja politikologa, koji neprestano koriste klišee iz prethodnih vekova, naučene školske fraze, učenja iz radionica „velikog brata“ i razmišljanje tuđim mozgom. Kada to kažem mislim na čudesnu istinu da umni ljudi još uspevaju da izgovore sintagme kao što su „američki intervencionizam”, „predstavnik međunarodne zajednice”, „predsednik Amerike”, „stavovi i zahtevi Evropske unije” i sl.

Činjenica je da nijedan od navedenih fenomena ne postoji, ili postoji uslovno, a to ukazuje na neozbiljnost onih koji legalno, kroz školski sistem, šire svoja shvatanja i uče druge neistini, u vremenu kada više niko nema pravo da se igra sudbinom ljudskog roda. Uče nove generacije šta je šta u školskim sistemima, u kojim još nisu definisane misli, emocije, nagoni, psiha i duša, a naučno su osporene osnovne teorije na kojima se zasniva dogovorna stvarnost. Posledica „neoružanih oblika agresije“ je shvatanje čak i naučnika, da su agresiju na SRJ izvele vojne snage iz 19 i više zemalja, što nije istina. Agresor je bio vojno-politička organizacija nazvana NATO alijansa, koju ne finansiraju zemlje članice, nego finansijski magnati, a ti finansijeri preko svojih ustaljenih mehanizama postavljaju političke oligarhije u svim zemljama sveta. Učinili su to i u Srbiji. Treba konačno da se shvati da je navodni američki intervencionizam prirodni način ostvarivanja globalističkih ciljeva finansijskih magnata na razmeđu informatičke i nanotehnološke ere. Odnosno da su u tom intervencionizmu građani SAD i Velike Britanije, samo bespomoćna oruđa „velikog brata“, a ne osvajači. Osvajači su kraljica Elizabeta Druga,fon Turn I. Taksis, Dejvid Rokfeler, članovi porodica Rotšild, Ford, Karnegi, Anjeli, Adenauer, Buš… Spisak obuhvata nešto više od 3000 lica.

Pri tome, mora se priznati da je globalni intervencionizam sve više američki, jer su Sjedinjene Države, kao instrument „velikog brata“, sve usamljenije, s problemom da nađu koalicione partnere za nove ratne pohode. Savezništvo se svelo na vojno uvek ambicioznu Veliku Britaniju, mada nije jasno ko je kome podanik u toj ratn(ičk)oj simbiozi. Osnovni razlog njihovog osamljivanja je verovatno osvešćivanje preostalog sveta, koji kao da konačno shvata da intervencije vode svet u egzistencijalni ambis, jer ne rešavaju nijedan vitalni svetski problem, a uništavaju osim nedužnih ljudi, makroklimu i skoro sve druge uslove za opstanak ljudskog roda. Danas je teško, uprkos medijskim manipulacijama, pronaći i neobrazovanog i neiskusnog čoveka koji ne zna da je kapitalistička pohlepa u industrijskom periodu, i nakon njega, u informatičkoj eri, utrošila uslove za život budućih generacija. Retki su ljudi koji pominju 22. vek, a još ređi oni koji misle da će budućnost biti izvesnija i berićetnija od sadašnjosti.

Intervencionizam je suštinski povezan sa internacionalizmom, jer mu je osnovna zamisao – širenje, a planeta Zemlja niti može da se pro(širi), niti da iznedri nove, nepoznate, ili nedostupne resurse. Osim toga, kod vojnih intervencija reč je o jačanju i održavanju moći, onih koji nastoje da što pre oforme „svetsku vladu“. O vladanju planetom otvoreno se govori od uspostavljanja tzv. novog svetskog poretka, a još češće posle čuvenog vavilonsko-iluminatskog insceniranja rušenja „njujorških bliznakinja” i ulaska u planirano izazvanu svetsku finansijsku krizu, navodno „radi reforme svetskog finansijskog sistema”.

NATO trazi zaboravGeopolitički posmatrano, NATO je agresijom na Saveznu Republiku Jugoslaviju prvi put prešao granicu između Zapada i Istoka. Zaposeo je najvažniju vojnu geostratešku tačku na planeti i stvaranjem dugo željene baze na Balkanu stvorio mostobran za nove vojne, istočnije intervencije.

U eksperimentu in vivo, NATO je nad Jugoslavijom isprobavao precizna gađanja; paralizovanje sistema vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja; tzv. neubojna oružja (bombe s grafitno-elektromagnetnim materijalima); oružje za masovno uništavanje (punjenja s osiromašenim uranijumom, kasetne avio-bombe): razornost ubojnih sredstava; probojnost raznih materijala; gađanja s različitih udaljenosti raznolikih ciljeva; efekte i dozvoljeni opseg pri izazivanju ograničenih ekoloških nesreća; paralizu komunalnih sistema; uticaj psihološko-propagandnih materijala na ponašanje stanovništva u različitim ratnim okolnostima (bez vode, struje, informacija, prevoza); reakcije sopstvenog stanovništva, zatim javnog mnjenja napadnute strane i svetskog javnog mnjenja, itd. U istoj sveobuhvatnoj kampanji, provereni su moralna čvrstina napadnutog i sopstvenog savezništva i trenutni status, moć i sposobnosti doskorašnjih i potencijalnih velikih sila kao što su Kina i Rusija. Od tada u Pentagonu mnogo lakše mogu da planiraju operacije „izvan ratnog stanja” s humanitarnom maskom, ukoliko im za neki novi slučaj zatrebaju.

Primenjujući, pri tome, najsavremenije tehnologije „svedimenzionog rata”, na neki način i totalnog rata, „veliki brat“ je korišćenjem usluga NATO-a stvorio uslove za to da danas govorimo o doktrini novog američkog intervencionizma. Biće to američki intervencionizam u onoj meri u kojoj javnost stekne utisak da su ideje potekle iz Njujorka, Vašingtona ili Pentagona i da su vojnici u ratove upućeni iz Sjedinjenih Država. Mada su inicijatori ratova trenutno u potrazi za „sigurnim kućom“, jer su naslutili efekte socioloških pobuna koje slede.

Sirotinja uvek ratuje za račun imućnih. Tako će se i u Srbiji stvarati specijalci, tzv. profesionalci, za ratove „velikog brata“, koji će ubijati nedužne građane drugih zemalja, i proglašavati žrtve kao neminovnu, „uzgrednu štetu“, u sukobima izazvanim radi pljačke preostalih resursa, pod raznim humanitarnim izgovorima. Na taj način će i Srbija, zbog neznanja i pohlepe njenih političara, čuvati nabeđeno vrednu „američku demokratiju“ i izmišljenu kolektivnu bezbednost.

Zato smo, ipak, u pravu kada kažemo „američki intervencionizam“. Sjedinjene Američke Države su od svog nastanka, koji se poklapa sa nastankom „iluminata“, perfidno, navodnim širenjem svoje demokratije, planiranim ratovima zasnovanim na lažima i medijskim manipulacijama, održavale visoki životni standard svojih građana. Međutim, sada, zbog raspada lihvarskog, virtuelnog finansijskog sistema, i njima preti državni kolaps, po modelu raspada Sovjetskog Saveza. Stoga su primorane da jačaju spoljnu, ali sada i unutrašnju vojnu moć. Naistoku i jugu planete čekaju ih neosvojeni prostori, a unutar federalnih granica protesti i nemiri, zbog neminovnog pada standarda i veoma verovatno – rasulo.

Jasno je da je agresijom na SRJ „veliki brat“ učinio fatalnu, stratešku grešku, koja je osnova neizvesne budućnosti planete, no to nije srpski problem. Da bi Srbija imala šansu za opstanak, potrebno je da se iz kolektivno-nesvesnog njenih građana izbriše medijski ugrađeno bezbožno učenje, „da se treba pridružiti zločincima, budući da ih je nemoguće pobediti”. To znači da je izlaz u neutralnosti, jačanju nacionalnog bića, i u mudroj, bespoštednoj borbi za slobodu.

Svetozar Radišić

svetozarradisic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime