`Ajmo! Ruke gore!

0
708
Alkohol i deca/ Foto: pixabay

Decu više ne vaspitava škola. Školi je zabranjeno da bude vaspitna ustanova. To ne dozvoljava NSP (“Novi” svetski poredak). A mi se na to uništenje roditeljskog kapitala primamo k`o muve na lepak… Ja jesam stara, ali nisam zastarela. Farbam se u platinasto sa ponekim ljubičastim pramenom. Kad se to prvi put opere, postaje boja meda s crvenkastim. Pa nisam luda da idem lila na štrafte kroz grad… Šta će Bog da mi kaže na tu moju infantiliju u sedmoj deceniji – nemam pojma. Molim Ga da se pre smrti uozbiljim. Dakle jesam za novine, za radosno, za lepršavo. Ali ne za blesavo. Blesavo je glupo.

Zašto jedna baba hoće da priča o modi? Zato što je stara i naučila je da pravi razliku između mode i gluposti, između mode i “seljanije”, između mode i satanizma. Baba zna šta je gracioznost mlade devojke. Zna šta je elegancija. Takva je. Takva je baba. Baba koja povraća na kič. A pošto nije damski povraćati javno, ona to iznutra, s dubokim uzdahom… A sad mi je neprekidno muka. Od blesavosti devojačke. Od njihove neupućenosti u finoću. Pa ko će njih da uzme jednog dana?! Hoće li im roditelji kupiti i muževe…? Ima takvih zetova na tržištu… U tatinom partijskom podmlatku posebno.

Šta mi se zgadilo? Ma ništa sad… To mi se desilo odavno. Sad mi se samo taj hroničan bol pretvorio u akutni zbog maturskih proslava. To je postala jedna skupa džiberija, da se, ono malo normalnih (“normalnih” uslovno rečeno) pita zašto roditelji to dozvoljavaju. Šta? Pa, evo šta mi ispričaše kako to izgleda.

1. Škole u centru Beograda organizuju proslave maturskih večeri u najskupljim hotelima. Posebno su na ceni neki. To košta 7-7.500 dinara. Pa, bre, ručak za svadbu košta 30 €! Šta u vreme posta za klince košta 60 €, ako svako plaća svoje piće posle one flaše vina koja stigne na sto?! Pa… Ima razloga da toliko košte. U to je uračunato sve što deca izlome… Lome?! Lome, jašta, kao da su Grci, ali ne lome gipsane tanjire, nego lupaju čaše, onako pijani. Niko ih ne opominje. Pa platiće. Maturski se “slavi jednom u životu”.

2. Sad postoji nešto što se zove “ispraćaj na maturu”. To ti pred hotel dođu roditelji, prijatelji i onda se oni tu slikaju i to traje od 20 do 21 čas. Sećam se da sam pre jedno 30 godina gledala slike iz Rijeke sa proslave tamošnje mature. Tamo su u hotel odlazili roditelji, nona, did, teta ili barba, i sa decom i profesorima su slavili dotadašnje školovanje dece. Posle tog dana, deca su inače već postala punoletna, oni odlaze u život, praveći svoje izbore. To je matura. Odrastanje. S devojkama su dolazili pratioci. Imale su dugačake haljine. Pratilac bi joj darivao buketić i dopratio bi je do stola za kojim su već sedeli oni koji su je odškolovali. Bila je to svečanost za – sve. Haljine su bile iz Trsta, a čitava ta ceremonija sa Divljeg zapada, ali onog uglađenog. Onog koji je hteo da bude fin kad je završio sa Indijancima, pa bi da mu deca sviraju klavir. A mi? Od svega toga, naši roditelji – samo do ulaska u hotel. Ko hoće da uđe unutra i on mora da plati 7.000. Mogu da uđu i stranci. Isto 7.000. Plate i mogu da gledaju našu decu. Niko se nije prijavio ove večeri o kojoj sam slušala.

3. Maturanti ulaze u salu sledećih sat, sat i po, dva. Svako sa svojim pratiocem. Pa, opet škljocanje u nekoliko pozitura. Ako neko nema pratioca? Uđe sam, valjda. To važi za gimnazije. Na društvenim smerovima ima više devojaka, na prirodnim momaka, pa to nekako prođe. Strukovne škole…? Pa, ženska struka se dogovori sa muškom. Al`, bre, dok uđeš, ima da čekaš da se oni pre tebe uslikaju. Da ti otpadnu noge od štikli. Srećom, sve nose rezervnu obuću u torbici da se preobuju. Tako se radilo u Srbiji vazdan. Do vašara u gumenjacima, po glibu, a posle se preobuješ, i opet tako kad pođeš kući.

4. Onda ide govorancija: direktor, pa razredne starešine, pa voditelj i tako…

Ne znam kad jedu i šta jedu, ali znam da je mrsno, iako je krštenim ljudima, uslovno rečeno, zabranjeno to da rade u vreme posta. A Petrovski je post.

5. E, posle počinje tragedija srpskih budućih “elita” – izbor za mis. Prijaviš se sama ili te prijave. Šta je tu tragedija? Što se devojke, kao stampedo, polome da se prijave. A kako se bira najlepša? Vrištanjem. Dobro ste pročitali – vrištanjem. Voditelj ima neku spravu za merenje buke i što više deca vrište, to je devojka lepša. Lepota se izražava u decibelima… To vrištanje nije emotivno pražnjenje. To je – satanizam. Ne znam… U Srbiji je zavladala neka moda vrištanja koje je vezano za glasanje. Ja lično vrištim posle… Ali, nekako, više u sebi… A sad mi dođe da vrištim unapred kad pomislim da će ovi jednog dana da vode zemlju za koju su izginuli milioni…

6. Onda jedeš, piješ, pa se izuješ i na – sto! Igra se na stolovima. Taj prostakluk svet još nije video. Da li se jedna lepotica, kao što je bila Grejs Keli, pela pijana na sto da bi se udala za princa? Ili će ove naše da ljube sve žapce redom jednog dana…?

Ne, nijedan roditelj ove pijane dece na maturi sigurno nije ovo sa fotografija radio svom detetu. Pa, ne bi završilo školu. Nego im nije pokazao, ne rekao, nego nije pokazao šta treba da se radi. Tako bi im deca naučila da nije sve korisno raditi u životu. Čak iako je matura “samo jednom u životu”. Ceo život je – samo jednom. Zar treba ovako da ga proživimo? Šta su vrednosti – uči se u kući, primerom roditelja. Tako nas je učio Patrijarh Pavle. Al`, valjda, nije imao koga… Tako izgleda.

Sećam se da sam jednom čitala u “Vremenu” kako su se nekad “slavile” mature. Jedna gospođa je rekla da je maturirala 1949. Da je deset devojčica bilo oslobođeno maturskog ispita, jer su bile odlični đaci, deset devojčica je polagalo taj ispit, a deset je ponavljalo razred! Slavlja nije bilo. Svedočanstva su im uručena u školi. One su posle pravile muzeje, lečile, predavale, zidale, vozile tramvaje, sudile… I sve su se pride bavile nečim: sportom, tehnikom, igrom. Išle na igranke s muzikom uživo. Tad igranke bile na sve strane. Samo se belasali žiponi. Sad deca ne znaju da igraju, ako ne idu na folklor. A i to je postala posebna krimi-priča. Nekada je devojkama bilo bitno telo. Sad samo nokti. I marka. Ostalo će da ugrade posle. Pamet, sreća, spokoj, dobar porod od dobrog semena – ne pravi se od silikona. I nije brend. Marka.

I ja sam volela da se modiram. Volim i sad, ali ne kao moja kuma. Ne umem tako. Ona može da bira da li će da bude stilista u Parizu ili Njujorku. Ima stila. A ume i da igra. Bila solista. Ma, ni ja nisam za bacanje. Nisam, do duše, kao ona. Ali nisam ni prosta.

Naše buduće devojke su, sudeći po maturskim proslavama, uglavnom – proste. Dostojanstvo očigledno nije na ceni. Završni prostakluk im je organizovala škola, a roditelji platili. Profesore niko ništa ne pita. Profesor Vujić bi danas umro na prvom času. Ne bi ni stigao da skine šešir.

`Ajmo, ruke gore, elito!

Perla

blogfrket.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime