U spoljnopolitičkom pozicioniranju Srbije u XXI veku primetna su dva kontradiktorna trenda.
Sa jedne strane, kao strateški partneri se proglašavaju Rusija i Kina. S obzirom na to da su sponzori kosovsko-metohijskih Albanaca najmoćnije zapadne države, ovo je donekle logično, pošto je za Srbiju racionalno da se oslanja na dve stalne članice Saveta bezbednosti UN koje mogu pomoći da se spreči potpuna legalizacija i legitimizacija statusa tzv. Republike Kosovo u međunarodnim odnosima.
Posledično, ovo vodi ka čestim izjavama zvaničnika o održavanju što je moguće boljih odnosa sa, pre svega Rusijom. Međutim, primetno je i da se odnosi sa Rusijom i Kinom razvijaju sporijim tempom nego što je to moguće i poželjno. Jer, sa druge strane, u svim doktrinarnim i strateškim dokumentima Republika Srbija proglašava ulazak u EU kao najvažnije pitanje. Samim tim, prihvata se i unapređenje odnosa sa NATO kao preduslov integracije u zapadni geopolitički prostor. Svu apsurdnost situacije u kojoj se zemlja nalazi pokazuje već spomenuti primer Kosova. Potpisanim Briselskim sporazumom se prihvata da Srbija neće ometati legitimizaciju položaja tzv. Republike Kosovo u pojedinim međunarodnim organizacijama, dok se sa druge strane u pojedinim trenucima, kao što je bio slučaj sa pokušajem učlanjivanja ove državolike tvorevine u UNESKO, traži od Rusije i Kine da podrže interese Srbije i spreče neželjeni scenario. Pojedini državni funkcioneri brane ovakvu politiku određenom unutrašnjom logikom, koja se može osporavati sa različitih stanovišta, ali, pošto ovde raspravljamo o spoljnoj politici, treba samo podvući da je nju teško ispratiti sa aspekta spoljnopolitičke logike. Predstavnicima ostalih država je sve teže objasniti šta zapravo Srbija hoće i gde su njene „crvene linije“? Ako je najvažniji cilj ulazak u EU, onda je epilog „kosovske priče“ jasan. U pregovaračkom poglavlju 35 je to nedvosmisleno navedeno.
Kada se definiše spoljna (i samim tim bezbednosna) politika zemlje treba imati u vidu više faktora, a tri su neizostavna: istorijska iskustva, geografski položaj i struktura svetskog političkog sistema. Kontradiktornosti u pozicioniranju Srbije su, između ostalog, uzrokovani dominacijom prva dva faktora, dok se treći ili zanemaruje ili sasvim pogrešno tumači. A on je, u slučaju malih država često i najvažniji. Parametri prema kojima se analizira stanje u međunarodnoj politici su pogrešni, najčešće potpuno voluntaristički određeni, uz precenjivanje meke moći zapadnih zemalja i zanemarivanje objektivnih okolnosti. Stanje u svetskoj politici se od 2008. godine nepovratno menja i već se može zaključiti kako se ne nalazimo u fazi tranzicije od jednopolarnosti, već u multipolarnom poretku. Najbolji dokaz toga su razvoji kriza u Siriji i Ukrajini, ali i niz drugih primera: Evropska unija odbija da se novim sporazumom učvrsti transatlantsko partnerstvo; Kina se preterano ne obazire na američka upozorenja koja se tiču Južnog kineskog mora; Erdogan pokušava da donosi odluke samostalnije nego što je to Turska ranije činila. Čak se i u malim zemljama vide ozbiljni pomaci koji ukazuju na opadanje američkog uticaja. Republika Srpska je organizovala važan referendum kojim se praktično anuliraju odluke Ustavnog suda zemlje i pored protivljenja EU, NATO i SAD. To nam govori da SAD više nisu sposobne da upravljaju krizom u Bosni i Hercegovini, kao što su činile od 1996. godine. Odnosno, da je regionalni bezbednosni kompleks koji su ustanovile na Balkanu postao nefunkcionalan. Naravno, kao dominantna velika sila SAD mogu da iniciraju krize, kako na Balkanu, tako i u celom svetu, ali one više ne mogu da dominantno oblikuju politička rešenja i nameću svoja rešenja.
Do ovoga dolazi zato što se promenio odnos snaga najvažnijih aktera u svetskoj politici. Pod akterima, kao i ostali strukturalni realisti, posmatram države. Time ne umanjujem značaj nedržavnih aktera, samo je teorijski okvir takav da se upoređuju potencijali država. Odnos snaga se može upoređivati preko ekonomske, vojne i političke moći. Naravno, da bi jedan akter legitimisao kao najvažniji u svetskoj politici, on mora posedovati, kako navodi Rendal Šveler „kritičnu masu“, odnosno dovoljan broj stanovnika, veličinu teritorije sa resursnim potencijalom, unutrašnju stabilnost i adekvatan socijalno-ekonomski ambijent.
Tabela br. 1: Države G-20 prema površini i broju stanovnika
Nisam pronašao nijedan rad u kom se Južna Koreja, Australija ili Saudijska Arabija pominju kao velike sile. Upravo zbog toga što nemaju „kritičnu masu“. Ovo pre svega pominjem zbog čestog licitiranja o tome kakvu ulogu na Balkanu mogu igrati muslimaske zemlje: Turska, Saudijska Arabija i donekle Iran. Sve navedene države su, kako ćemo videti, regionalne sile, mada se po određenim parametrima izdvaja Turska. Ipak, ovu zemlju karakteriše i složena unutrašnja etnopolitička struktura, usled čega je često primorana da se više bavim unutrašnjom nego spoljnom politikom. Kritičnu masu poseduje desetak država i među njima treba tražiti aktuelne i potencijalne velike sile.
Upoređujući njihovu ekonomsku, političku i vojnu moć, dolazimo do zaključka da se uspotsavlja multipolarni poredak, u kom će pored SAD, na oblikovanje političkih rešenja u manjoj ili većoj meri uticati i Kina, Rusija, Indija, Japan i tri evropske zemlje: Velika Britanija, Nemačka i Francuska. Moguće je da će im se u budućnosti pridružiti i Brazil. Na političke procese u pojedinim regionima određeni uticaj će imati i regionalne sile.
Na čemu temeljim zaključke? Kada uporedimo pokazatelje ekonomske moći SAD i ostalih velikih sila, a pre svega Kine i Indije, vidimo da se odigravaju dva različita procesa. Udeo SAD u globalnoj ekonomiji kontinualno opada, a Kine i Indije raste. U relativnom iznosu SAD su za dvadeset godina izgubile četvrtinu svoje moći. Takođe, uočavamo i opadanje ekonomske moći ostalih zapadnih sila-evropskih zemalja.
Tabela br. 2: Udeo u svetskom BDP PPP članica G-20 od 1989-2014. god.1
(*) Rusija je 1989. god. bila deo Sovjetskog saveza, pa je zbog toga u tabeli predstavljeno da za tu godinu nema podataka, pošto bi došlo do nedoumica prilikom poređenja. Zbog toga su u prvoj koloni prikazane promene pokazatelja Rusije u odnosu na 2004. god.)
(1) U tabeli su umesto zbirnih rezultata za EU, koja je članica G-20, prikazani pokazatelji za Španiju kao najznačajniju članicu i najveću ekonomiju EU posle Nemačke, Francuske, V. Britanije i Italije. Pošto se radi o citatu rezultata do kojeg su drugi istraživači došli, tabela je ostavljena kakva je i u izvornom obliku, sa podacima za Španiju, iako ova zemlja nije članica G-20. Pretpostavljamo da je ovo urađeno kako bi se izbegle nedoumice i bespotrebne polemike, jer 1989. godine nije postojala EU sa 28, već EZ sa 12 članica, pa bi se postavilo otvoreno pitanje šta se sa čim poredi.
Ovaj pad uzrokuje i stagnaciju u Rusiji i Turskoj, čiji su glavni spoljnotrgovinski partneri evropske zemlje, i nevolje u Brazilu i Meksiku, pošto je njihov najveći partner SAD. Ove promene utiču i na rekonfiguraciju globalne ekonomije, pošto je sve veći broj transnacionalnih korporacija koje ne potiču iz zapadnih zemalja. U prošloj godini ih je među deset najvećih na svetu bilo čak šest. Kakve se promene odigravaju u globalnoj ekonomiji još bolje možemo sagledati upoređivanjem aktiva najvećih transnacionalnih banaka. Od pet najvećih na svetu su četiri kineske i jedna japanska. Pre svega osam godina, najbolje plasirana japanska banka je bila na devetom, a kineska na sedamnaestom mestu.
Tabela br. 3: Banke sa najvećom aktivom na svetu u 2016. godini (prema: Banks Around World, 2016)
Promene ekonomskih potencijala utiču i na promene pariteta vojne moći. Ukupni vojni troškovi SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Japana od 2008. godine u apsolutnom iznosu stagniraju ili opadaju. Međutim, s obzirom da vojni troškovi Kine, Rusije, Indije i Brazila kontinualno rastu, u relativnom iznosu vojna moć zapadnih aktera opada. U odnosu na SAD, za prethodnih sedam godina, Kina i Rusija su svoje vojne troškove duplirale. Nasuprot tome, evropske zemlje i Japan su ih smanjili. Posebno interesantan je primer evropskih zemalja, koje i pored eskalacije migrantske krize i problema u Ukrajini i na Bliskom istoku, ne povećavaju vojne izdatke. Zbog toga se postavlja pitanje: sa čim će Evropa odgovoriti na nove izazove i pretnje? Sredstva meke moći će tu biti od male pomoći.
Tabela br. 4: Vojni troškovi posmatranih zemalja za period 1988-2015. godina (u milionima USD) (SIPRI, 2016: 1-21)
Kada uporedimo, ne primer, vojne troškove NATO sa jedne i BRIKS-a i ŠOS-a sa druge strane, takođe možemo videti kakvim dramatičnim promenama prisustvujemo. Države BRIKS-a su u odnosu na NATO za prethodne dve decenije povećale svoje vojne izdatke za preko 3 puta. Ukoliko se ovakvi trendovi nastave, posle 2030. godine države BRIKS-a će za vojne namene izdvajati više nego celokupan NATO.
Tabela br. 5: Uporedni prikaz vojnih troškova posmatranih saveza država (u milionima USD) (SIPRI, 2016: 1-21)
To rezultira promenama u odnosu političke moći i transformiše strukturu svetskog političkog sistema. Jer, ukoliko se ekonomski i vojni potencijali SAD i njenih saveznika izjednačavaju sa, na primer, potencijalima članica ŠOS-a, zapadni akteri neće moći da utiču na politička rešenja u regionu Centalne Azije, već će to činiti Kina, Rusija i Indija. Kakvi mogu biti odnosi ove tri države i ko će sa kim sarađivati ili se sukobljavati je sasvim drugo pitanje i u ovom trenutku se ne može predvideti. Za sada, može se samo konstatovati kako prisustvujemo opadanju moći SAD i rastu moći ostalih aktera, usled čega dolazi do transformacije strukture svetskog političkog sistema. Svet, kakvog smo ga poznavali do 2008. godine i izbijanja velike ekonomske krize više ne postoji. Današnje okolnosti su drugačije i u njima se oblikuje novi svetski poredak.
Tabela br. 6: Klasifikacija članica G-20 (+ velika sila/- regionalna sila)
(Ter-veličina teritorije, Pop-broj stanovnika, Voj-vojni potencijal, BDP-ekonomski potencijal sagledan kroz visinu BDP, HDI-indeks humanog razvoja).
Kada govorimo o spoljnopolitičkom pozicioniranju sve ovo treba imati u vidu. Ponavljanje mantre kako „Evropa nema alternativu“ ne samo da nije korisno, već apsolutno nije ni tačno. U određenoj meri to po naše interese može biti i pogubno. Pristajanje na razna, ne samo štetna, već i bizarna uslovljavanja i ucenjivanja zapadnih sila više se ne može pravdati „izvesnom budućnošću“ ma šta se pod tim podrazumevalo. Srbiji se pruža šansa da jasnijom politikom bolje zaštiti svoje interese i strateški se poveže sa najmanje dva pola u novom svetskom poretku. Na takav način više u našem nastupu ne bi bilo kontradiktornosti, što bi uticalo i na samopouzdanje. Sa saveznicima na spoljnom i verom u sebe na unutrašnjem planu može se graditi budućnost. S obzirom na istorijska iskustva i geografski položaj, koji uzrokuju mešanje i drugih, nama nenaklonjenih polova u balkansku politiku, taj put u budućnost mi morao započeti malim koracima. Ali, u odnosu na današnje stanje i to bi bili „koraci od sedam milja“. Kvalitativne promene u Srbiji, dakle, počinju promenama u njenom spoljnopolitičkom nastupu. Pored loših strana koje promene u svetskom političkom sistemu donose, a one se tiču uspostavljanja novog balansa snaga između velikih sila kroz destabilizaciju čitavog niza regiona, stvaraju se i neke šanse. Odnosno, neka vrata su nam otvorena. Samo, na kraju, treba još upozoriti: ta vrata nam neće još dugo biti otvorena. U međunarodnim odnosima nema ljubavi, već samo interesa. Ako mi ne iskoristimo ovu šansu, to će učiniti drugi. Priliku koju nam se ukazuje možemo iskoristiti sada ili nikada. Ukoliko je ne iskoristimo sada, na novu će morati da čeka neka naredna generacija. Kada bude dolazilo do novog mešanja karata u međunarodnoj politici i pravljenja novog balansa.
Dušan Proroković
Katehon
