Prvi crnac koji je kao ministar ušao u vladu Francuske igrom slučaja se zvao Le Blanc, što bi se na srpski prevelo kao – Beli.
Ministar je odmah dao objašnjenje da on u stvari i nije crnac nego se zadesio na plaži baš u trenutku kada je ogromni tanker slučajno ispustio u more svu naftu iz svoje utrobe.
Dakle, ministar je direktna posledica naftne krize, zaključeno je.
Potom je utvrđeno da takvo objašnjenje nije u direktnoj vezi sa istinom pa je ministar podneo ostavku zbog sukoba interesa.
U Americi je situacija potpuno suprotna. Tamo svaki policajac može da upuca bilo kog crnca pod pretpostavkom da osumnjičeni drži pištolj u ruci, nogavici, kolima, ili u komšiluku. Kada sud, u procesu protiv policajca i uz učešće svedoka saradnika, utvrdi da žrtva u rukama nije imala pištolj nego olovku i skripte filozofskih traktata, porota jednoglasno aminuje jedino moguću presudu: „Olovka i filozofski traktati u rukama jednog crnca ozbiljno ugrožavaju interese Sjedinjenih Američkih Država pa je, prema tome, smrtna kazna za crnu žrtvu jedino pravno razložna.“ Budući da je presuda već izvršena, američka administracija se, izuzev enormne plate za ovakve sudije, oslobađa svih daljih troškova.
Tužilaštvo američkog sudskog ustrojstva se nosi mišlju da Ruse optuži za ratni zločin zbog bombardovanja Alepa u Siriji. Rusi su uzvratili da bi takvo tužilaštvo i takvi sudovi imali mnogo značajniji domet ukoliko bi Ruse optužili za ratni zločin zbog bombardovanja Hirošime, Nagasakija, Vijetnama, Iraka, Libije, Srbije i tako redom. Odgovor se još uvek čeka.
Amerika nije zemlja u kojoj je na snazi vladavina prava. To je država koja smatra da ima pravo na vladavinu nad pravom.
Po principima običajnog prava poznatog kao anglo-saksonsko, ovakva sudska praksa je preneta i u sudnice Haškog tribunala. Tamo su, po istim aršinima, Srbi, udruženi u zajednički zločinački poduhvat po merilima Memoranduma, Garašaninovog Načertanija i pesme „Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala“, osuđeni na hiljadugodišnju robiju jer smrtna kazna u Evropi još uvek nije zvanično na snazi. Srbin koji preživi hiljadu godina robije biće proglašen za slobodnog čoveka.
U američki Kongres je procurela vest da je Nikola Tesla srpskog porekla i da mu je otac bio pravoslavni sveštenik. Po mišljenju mnogih kongresmena, američka obrazovana elita ne može razumeti niti podneti život u okruženju elektro motora koji su izašli iz jedne srpske glave. Upravo zbog toga se analizira predlog da se sva Teslina dostignuća i izumi jednostavno ukinu, eliminišu i proglase pravno nevažećim. Ako ne može Ćamil u Srebrenici, ne može ni Tesla u Americi. Pored toga, Srbima i Rusima da se zavedu rigorozne sankcije.
I elektronska pošta se mora zameniti čuvenim poštanskim kočijama sa šestopregom besnih mustanga čija se slava pronela planetom zahvaljujući holivudskim dostignućima.
Takva pošta bi postala jedna od najznačajnijih državnih institucija. Pogotovu od trenutka kada se, kao sada u Bosni, uvede pravilo da glasačke kutije zameni poštansko sanduče. U sanduče se može ubaciti toliko glasačkih listića da ih ni jedna komisija ne bi mogla prebrojati pa makar posao počinjala u CIK zore. A i što da broje kad bi takvo sanduče donelo sigurnu pobedu adresi na koju su listići upućeni. Preporučeno i sa oznakom „otvoriti tik pre upotrebe i bez prisustva svedoka“! Tek takva pošta bi u doslovnom smislu s ponosom mogla nositi oznaku – zadnja pošta.
Ako bi zadnja pošta razrešila zamršeni srebrenički izborni čvor, svi bi bili u obavezi da takvoj pošti minutom ćutanja odamo dužnu poštu.
Mladen Grujičić ne bi mogao da se vadi na naftu iz utrobe ogromnog tankera jer Republika Srpska nema more – pa ni Grujičić ne može biti crnac, iako mu je sasvim dovoljno što je Srbin da ga austrijska demokratija ne prihvati kao legalno izabranog gradonačelnika Srebrenice.
Po pravilima koja važe za zaštitu ljudskih prava, svi su ljudi ravnopravni pod uslovom da su beli i da nisu Srbi. Sve ostalo je u sukobu interesa.
Dragoslav Pakić
Stanje stvari
