Ako ne ustane Srbija, ni Beograd neće moći da se digne…

0
327

Dobro veče, dragi Zaječarci. Dobro veče, Timočka Krajino. Zaista sam uzbuđen što u ovom trenutku stojim pred vama. Iza mene je Nikola Pašić, a ispred mene Če Gevara (velika zastava sa likom Če Gevare u prvom redu – prim. red). Mislim da je to ono što opisuje našu situaciju danas. Mi u ovom trenutku branimo, baštinimo, čuvamo sećanje i pokušavamo da oživimo najbolje iz naše prošlosti i nadovezujemo se na ono najbolje iz svetske istorije. I svi nam trebaju. I levi i desni.

Ja ću govoriti onako iz duše, kao što obično govorim, bez obzira na to da li se to nekome svidelo ili ne. I tako radim godinama. Zato hoću odmah da kažem: Mi nismo isti! I ne mislimo svi isto. Mada, sticajem okolnosti, sada i ovde većina nas misli. Ali, u principu, oni koji organizuju ove proteste i mi koji ovde govorimo, i vi koji to slušate – nismo istomišljenici.

Ne treba to da se skrivamo ni od sebe ni od naših protivnika, koji love te razlike i onda ih potenciraju i zloupotrebljavaju. Ne. Mi otvoreno kažemo da nismo isti. Ali mi smo svi isti i svi isto mislimo i u istom smo stroju protiv ovog zla – protiv kojeg smo ustali. Tu razlike među nama nema i ne sme biti. To je ključno. Ja se borim za situaciju, za trenutak, a mislim da neće biti daleko da do toga dođe, da možemo ponovo normalno da se razlikujemo i da imamo politički život u Srbiji. Mi u ovom trenutku nemamo političku scenu. Mi nemamo politiku u Srbiji. Mi imamo jedno jednoumlje, mi imamo jednu puzajuću dikaturu, mi imamo jednu tiraniju koja, ako joj mi ne stanemo na put – nikada neće stati! I zato moramo biti složni naspram te diktature, koja, naravno, povremeno oblači kvazidemokratsko ruho, povremeno se maskira i skriva kao da je demokratija, pogotovo kada razgovaraju sa svojim stranim „prijateljima“, odnosno nalogodavcima, ili šefovima. Onda glumataju. Onda glume demokratiju, glume pluralizam i onda se malo snebivaju. I onda uhapse ponekad i nekog svoga, ili ga smene. Ali u suštini, mi svi znamo i osećamo ko su oni i šta su oni. I ako, kao što rekoh pre neki dan , ako je išta dobro ova vlast postigla, onda je postigla to da se odvoji žito od kukolja – tako što je sav kukolj okupila oko sebe.

Sve naše razlike, od Nikole Pašića do ovog Če Gevare preko puta, sve su sitne i male u odnosu na razliku, jaz i provaliju koji nas deli od njih. I to je važno. I toga morate biti svesni. Koleginica Tamara je maločas rekla(prof. Tamara Milenković Kerković – prim. red) a to je važna tema i ne treba je skrivati i ne treba od nje bežati – strah je veliki u Srbiji. Ja to znam, jer pored svega drugog šta radim, istražujem i javno mnjenje. I znam sa čim se suočavaju moji anketari. Koliko je straha, koliko je neobaveštenosti, koliko je neznanja, koliko je neinformisanosti… Ali, pre svega, koliko je straha u Srbiji. Ljudi se plaše. Nije lako doći ovde i stati, ne toliko nama, koliko vama, ovde, preko puta. Snima se, sluša, pritiska, prijavljuje, dojavljuje, preti. I to je otprilike slika Srbije čim izađete van Beograda.

I zato ste bez imalo fraze, bez imalo podilaženja vi svi koji dolazi na ove proteste ne samo ovde u Zaječaru, već širom Srbije – zaista heroji. Pomalo – a i poviše – dostojni svojih slavnih predaka, za koje često mislimo da ih nismo dostojni, kao što uglavnom i nismo.

Naravno, vreme se promenilo. Dahije su se promenile, ali princip je isti. U nekim stvarima su još i gori. Sad ne moraju da nas nabijaju na kočeve, ne moraju da nas razapinju na konjske repove, jer imaju takozvane medije i tabloide-blatoide i onda to rade tamo. Tamo razapinju, tamo mrcvare, tamo ubijaju ljude u pojam i u dušu, uništavaju im čast, porodicu, urnišu ih… A da ne govorimo o tome da direktno ugrožavaju egzistenciju mnogih. To je danas realnost u Srbiji.

Ovi protesti i da ništa drugo nisu doneli, već su doneli i doprineli tome da se oslobodimo tog straha. Da vidimo da nismo sami. Da vi vidite da niste sami. I da, što je posebno važno, oni vide da nismo sami i da nismo usamljeni. I verujte mi da se i oni plaše. Iza svojih zatvorenih roletni, skriveni u mraku, kada slušaju i gledaju kolonu koja prolazi i zviždi, oni znaju da ima barem deset puta toliko ljudi koji misle to isto, samo zbog straha od njih ne smeju da izađu. E, taj strah morate razbijati.

Ne toliko da ovde jedne druge ohrabrujete, mada bi i to trebalo, nego da ohrabrujete svoje komšije, prijatelje, rođake koji se plaše, sa više ili manje razloga, da se ovde pojave.

Kada obogaljite jedan narod, kada ga uništite, kada ga osiromašite, kada „ubijete u pojam“, i čoveka i narod, onda je njime lako vladati i manipulisati. I to je ono što oni zapravo rade sve vreme preko svojih tabloida i preko svoje politike.

Kažu: „Mi imamo mnogo glasača, imamo mnogo članova – mi pobeđujemo na izborima“. Pa na takvim izborima bi i moja baba pobedila. Imaš sve medije, svu mafiju, sve pare ove zemlje – pa naravno da ćeš pobediti! Ovaj narod uopšte nije toliko loš, koliko mi ponekad  mislimo da jeste. On, čak, uz sve to što ima, nije nijednom uspeo na parlamentarnim izborima da dobije više od pedeset odsto! Uz sve to što ima. Dakle, Sve ovo što ljudi vide, ova lažna istraživanja javnog mnjenja koja se plasiraju, ovi lažni pojedinačni izbori u opštinama – sve to bacite u vodu.

Uz svu krađu, uz sve „bugarske vozove“ i ostale manipulacije i mahinacije koje vrše – oni i dalje nemaju ni blizu pedeset odsto. To vam govorim sada kao analitičar, a ne kao političar koji se bori za neku vlast koja me ne zanima i ne treba mi. Dakle, iz dana u dan oni opadaju. Ne onako brzo kako smo mi možda hteli, ali zaista padaju! U svojim redovima opadaju – uvlači im se crv sumnje. I zato morate istrajati. I zato mi moramo istrajatiA ne gledati ko je malo više levo, a ko je malo više desno. Ko je malo više za Če Gevaru, a ko malo više za Pašića, ili malo više za Evropsku uniju, ili malo više za Rusiju. Neki su više za Rusiju, neki za Evropsku uniju. A ja sam najviše za ono „u se i u svoje kljuse“. A to je i ovaj čovek iza mojih leđa, Nikola Pašić, takođe govorio i takvu je politiku vodio. I na to treba da se vratimo, na ono što je najbolje u našoj tradiciji.  Tamo je putokaz, a ne da slepo prepisujemo, ne da stavljamo razne bedževe (mada možemo i to), već da učimo od najboljih iz naše prošlosti i da idemo u budućnost. Ali, ne tako što ćemo zaboraviti prošlost, ne tako što ćemo trgovati sa delovima naše teritorije, našim svetinjama i svim onim što nas čini građanima ove zemlje – i Srbima, na kraju krajeva.

Kao što rekoh, neki misle da će nam biti lakše ako se oslobodimo dela teritorije, da će nam biti lakše ako priznamo nezavisnost Kosova. I mnogi malo manje obrazovani, malo umorni od situacije sa KiM kažu: „Pa jeste, stvarno, vidite koliko godina se opterećujemo time, možda će nam biti lakše“. Ali neće nam biti lakše. Samo će se proširiti lista uslova i zahteva. Setite se šta je svojevremeno bilo Haški tribunal, Haški tribunal, Haški tribunal… Izručili smo sve svoje vojskovođe i čitav politički vrh haškom tribunalu i šta je bilo? Odmah sutradan je počelo – Kosovo, Kosovo, Kosovo…

I sada, čak i ako „uradite Kosovo“ onako kao što oni žele, opet će biti neki drugi i sledeći  zahtev. Mi dragi prijatelji, moramo stati na put ovom zlu, ne zbog sveta, već zbog sebe, jer negde osećam i to nas ovde okuplja, da sa ovom politikom, ovom vlašću – ni ova zemlja, ni ovaj grad, ni svi naši gradovi i svi mi pojedinačno ne možemo stići daleko.

I moram priznati, ja sam zgrožen, zaprešćan, a to govori o nama, govori o današnjoj Srbiji, da u jednom gradu, jednom kraju koji je dao Nikolu Pašića, jednog Adama Bogosavljevića i neke druge velike ljude o kojima je maločas govorila moja koleginica, da se u tom gradu smenjuju na vlasti jedan Mirković i jedan Ničić. Pa ima li bolje slike naše propasti?

Ja vidim da se moji domaćini stide zbog toga. I ja se stidim sa vama, ali niste vi krivi, niti su oni krivi. To samo govori o tome koliko je Srbija propala. Od Pašića i Bogosavljevića, ponavljam i naglašavam, stigli smo do Mirkovića i Ničića. I raznih drugih, sličnih, širom Srbije. Ali moram priznati da ste vi tu „šampioni“ – ili jako blizu „vrha“. Kada kažem „vrha“, mislim naravno na dno.

I drugde u Srbiji je slično stanje. Kao što rekoh prošle nedelje, „u tom kukolju – teško da ima žita“, ali samo izgleda da u Zaječaru nisu mogli da nađu nikoga, pa su morali da uvoze svoje, tj. vaše dahije i gaulajtere. E, to je vaša specifičnost.

Koliko god pričao, neću stići da ispričam ni koliko je Srbija propala, ni koliko je u Zaječaru loše. Ali ono što hoću da kažem, pa makar odmah završio i makar me skinuli sa ove govornice, ja vam kažem, a pritom se ne „frljam“ sa frazama i obećanjima, često mi moji prijatelji iz opozicije kada me kritikuju kažu „ma daj malo, podigni taj rejting u istraživanjima, šta će ti to“. Ali ja neću da lažem. Neka svi oni kažu da lažem – ja neću. Objavim rezultate onako kako ih nađem. Dakle, na osnovu svega što znam, a mi vrlo često radimo istraživanja javnog mnjenja, ali retko ih objavljujemo, a još ređe neko prenese ta naša istraživanja, kažem vam da je Zaječar jedan od gradova koji ima najviše šansi da se oslobodi. Verujte, znam šta govorim. Naravno, to neće pasti s neba, ako se vi sami oko toga ne potrudite. Ali imate šansu.

Svega nekoliko gradova u Srbiji je u takvoj situaciji. Valjda zato što je kod vas ta bruka najveća, ili među najvećim, mislim da će kod vas sloboda najpre doći. Ja ću, ako me pozovete, u granicama moje moći tome pridoneti. Ali morate da se držite zajedno, ne treba da gledate ko ima par kadrova, par članova, više, par zastava više i ko je bio bolji ili manje loš u prošlosti.

Dakle, treba nam lustracija, treba nam diferencijacija, treba nam zakon o poreklu imovine. Oko toga nema dileme, niti sumnje. Ali, nemojmo gledati i terati mak na konac, jer kad se zagledamo u svoju dušu i dušu naših prijatelja – svašta se tu može naći.

Kao što rekoh, nemojte zaboraviti svi vi koji stojite ovde i oni koji vas podržavaju, koji nisu ovde u ovom trenutku – svi ste vi mogli biti tamo. Neko na visokom položaju, neko na srednjem nivou, neko da dobije neku dnevnicu da lepi SNS plakate. Svi ste mogli biti i odbili ste to da budete. I zato ste zaista heroji, i zato vam skidam kapu. I zato vam se klanjam dragi moji Zaječarci.

I sada zaista za kraj. Koleginica Tamara je govorila o Kosovu i nemam šta tu mnogo da dodam. Ali, kažem, čak iako neko nešto misli drugačije po tom pitanju, ono oko čega nema nikakve sumnje među nama, među bilo kime ko iole normalno i trezveno posmatra stvari, jeste da tako kako oni pregovaraju o najvažnijem državnom pitanju – tako ni baba na pijaci ne prodaje beli luk, salatu i paprike. Tako nekompetentno, tako neodgovorno, tako glupo, tako površno – to nigde na svetu nema. Uzmimo samo za primer Briselski sporazum. Mnogi u Srbiji to i ne znaju, ili su zaboravili. Oni uz puno kukumavčenja odu i potpišu taj sporazum, obavežu se i obećaju gomilu stvari. Bombardovanje 1999, pogrom 2004, proglašenje nezavisnosti „Kosova“ 2008, pokušaj zauzimanja Brnjaka i Jarinja 2011… Sve to što se dešavalo nije uspelo da pomeri i protera Srbe severno od Ibra. Ništa od toga nije moglo da pomogne Haradinaju i Tačiju da piju kafu u Kosovskoj Mitrovici. Ali, Aleksandar Vučić i njegovi su im pomogli i to omogućili. Te „velike patriote“, ti „veliki Srbi“,ti kojima je srpstvo i patriotizam na nos curilo. E, oni su, dakle, uradili ono što niko nije uspeo, ni NATO, ni Tači ni Haradinaj, ni ove razne manje ili više nedovoljno patriotske vlasti koje su u međuvremenu bile i koje su oni neprestano kritikovali da su „izdajnici“.

Ne, dragi prijatelji, od njih većih izdajnika nema!

Zato sam ja ovde pred vama i zato se borim protiv njih, jer sam naravno, kao i svi vi, mogao biti tamo negde sa njima i pričati slične bajke kao mnoge moje kolege, takozvani „politički analitičari“, koji su bruka za profesiju, kao što su i mnogi novinari i mnogi profesori takođe bruka za svoju profesiju.

Dakle, šta god mislili o tome šta je rešenje za Kosovo i Metohiju, ovako kako oni vode pregovore – i čime se još i hvale i ponose – niko nikada nije pregovarao. Oni prosto to ne umeju. Doduše, neki kažu da bi možda i umeli, ali su „obećali“, i da je sve ovo što gledamo samo jedno femkanje i prenemaganje da bi, zapravo, što lakše isporučili to što su obećali. Ja to ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali postoje osnovane sumnje da je tako. U svakom slučaju, kao što rekoh, ili su jako izdajnici, ili su jako nesposobni – a moguće da je i kombinacija jednog i drugog.

Šta god da jesu, ako danas pustimo i prepustimo na taj način Kosovo, sutra će reći: „Čekaj a šta će nama taj tvoj Sombor?” Ozbiljan grad gore na severu, slično kao Zaječar – sada je pretvoren u palanku. Mnogi ozbiljni gradovi širom Srbije su pretvoreni u palanke. A i Zaječar je jedan od, nažalost, dobrih primera za to. Isto kao i Sombor, kao i Kraljevo, kao i mnoga druga mesta po Srbiji.

Srbija se pretvorila u jednog džinovskog hidrocefalusa.Znate šta je hidrocefalus? Dakle, to je biće koje nije sposobno za samostalni život, sa ogromnom glavom i sa slabim udovima koji slabo koordnišu. Ta glava, ta prenaduvana glava jeste, nažalost, Beograd, dragi prijatelji. Da se razumemo, ja volim BeogradŽivim i radim decenijama tamo, iako nisam prijavljen i nemam stan u Beogradu(I ponosim se zbog toga.) Volim Beograd, on je prestonica naše zemlje, ako bude dobro u Beogradu biće dobro i u Srbiji, ali ne, ova politika gde postoji samo Beograd, da se u Beogradu, grade gondole, „Beogradi na vodi“, fudbalski „nacionalni stadioni“ i bog te pita šta sve ne, a da Srbija tone u ovo u šta je utonula, to ništa dobro ne može doneti ni Srbiji, a ni Beogradu. Pošto je zakrčen, nemoguće je i sve teže u njemu živeti.

Oni ne prave grad za Beograđane, već grad za „strane turiste“ koji, naravno, ne dolaze – sem u pričama naših SNS propagandista. Bilo kako bilo, dok ne oživi taj Sombor, taj Zaječar, Kraljevo i razna mesta širom Srbije – neće oživeti ni Srbija. Neće ustati Srbija.

Znam da vi gledate često i sa puno nade i očekivanja u Beograd i proteste u njemu, i to je u redu. Ali, moram da vam kažem, i mi gledamo sa isto toliko nade za dešavanja ovde, jer ako ne ustane Srbija – ni Beograd neće moći da se digne.

Samo zajedno, samo složno ne terajući mak na konac, možemo videti kraj ovom zlu i nesreći koja nas je pritisnula. Znaju oni to i slute oni to, ali onda kažu: „Ma dobro vidiš kako je, ipak imamo vlast koja je u Beogradu u centru, pa ćemo imati koristi od toga“. Pa, vi imate vlast koliko godina istu kava je u Beogradu – i koliko je Zaječar procvetao? Šta ste dobili od toga što imate vlast koja je u Beogradu?

Koje ste fabrike dobili? Čak ni ove lažne investicije i makete – čak ni to nešto ne stiže do Zaječara. Dakle, to je sve priča. Ta priča o „boljem životu“, bajke o „boljoj budućnosti“. U stvari, to jeste bolja budućnost, ali za njih i njihovu decu – a ne za Srbiju.

I zato ne smemo ništa prepuštati slučaju, jer ako odsečemo jedno parče, jedan deo organizma – seći će se i svi drugi, važniji ili manje važni. Ali za njih ništa nije važno, sem Beograda, ne toliko Beograda koliko njihovih „investicija“, njihovih lopovluka  koji su koncentrisani u tom Beogradu, ali su se raširili i širom Srbije.

Zato, nemojte dozvolite da se omalodušite. I kada vas je malo ovde, i kada vas nervira neko pored vas i neko ko govori na ovom mestu na kojem ja sada govorim. Pustite to.

Hajde da se rešimo ovog zla.

Kada kuća gori nećemo gledati koje boja je uniforme vatrogasaca, već ćemo zajedno gledati da gasimo požar. A ova naša kuća gori i to ozbiljno gori, dragi prijatelji!

I kao što sam rekao da sam siguran da je Zaječar jedan od četiri-pet gradova koji šanse da se najpre oslobodi, tako isto kažem i da Srbija ima šanse da se oslobodi. Srbija ima šanse da se oslobodi, iako se ponekad čini da je sve prekriveno, da je sve zatravljeno. Kada gledate one njihove televizije, stvarno počinjete i sami da mislite i da se pitate da li ste poludeli. Što reče baba jednog mog prijatelja koja non stop gleda Pink – „zar ne vidite da je sve bolje“?

Pa, čekaj. Kako ona zna da je „sve bolje“, kada pet godina nije izašla ne iz stana, nego iz kreveta nije izašla, jer je žena nepokretna?! Ona sedi gleda televiziju i „zna“ da je „sve bolje“ E, tako oni ispiraju mozak. Da nas nateraju da pet dana gledamo u tu kutiju, verovatno bismo i mi počeli da mislimo da nešto sa nama nije u redu.

Ne! Sa njima nije u redu!

Kao što rekoh u Kraljevu, ničija nije gorela do zore. A zora se, verujte, bliži.

Hvala.

Živeo Zaječar. Živela Srbija! 

Đorđe Vukadinović
Izvor: nspm.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime