„Ako nekoga i Srbi i Hrvati treba da poštuju i da se nečim ponose – onda su to partizanke i partizani“

1
640
Foto: printscreen

„Milost ne tražim, niti bih vam je dao“ – reči su koje još dramatičnije zvuče kada ih izgovara revolucionar kome sude strani okupatori.

Narodnih heroja Radeta Končara i Stevana Filipovića, ubijenih istog dana – 22. maja 1942. godine, danas se malo ko seća na prostoru bivše Jugoslavije.

Uspomenu na Filipovića čuvaju Ujedinjene nacije: na ulazu u zgradu u Njujorku stoji fotografija gde on uzdignutih pesnica stoji pod vešalima – zbog tog prkosnog stava postao je simbol svetske antifašističke borbe.

Sećanje na Končara traje zahvaljujući istoimenoj fabrici koja je u vreme socijalizma pravila sve – od pegle do lokomotive i čuvenih liftova, preteklih do današnjeg dana.

A Končar, Srbin iz Hrvatske, i Filipović, Hrvat u Srbiji, imaju mnogo zajedničkog – obojica su bili komunisti, antifašisti i revolucionari.

Istorija je učinila da Hrvat bude ubijen u Srbiji u Valjevu, a Srbin u Hrvatskoj u Šibeniku.

Zaboravljeni i zapostavljeni

„Osećamo divljenje, sama činjenica da je neko dao život u borbi protiv fašizma je dovoljna da se diviš i osetiš ponos“, kaže za BBC na srpskom praunuka narodnog heroja Lara Končar.

Ona ima 31 godinu, koliko je njen pradeda imao kad je odveden na gubilište.

Ne pitaju je često za prezime, a ni tada mnogi ne pomisle na nekadašnjeg revolucionara.

„Desi se da me pitaju jer znaju za fabriku Rade Končar.

„Naše generacije su odrastale u drugim okolnostima“, navodi ona.

Ima i onih koji o njenom pradedi znaju mnogo više, ali su manje vidljivi.

„Njegova misao koju je posle suđenja izgovorio neprijateljima, Milost ne tražim niti bih vam je daodanas se pojavljuje na brojnim radničkim protestima i protestima za prava žena, postala je univerzalni simbol borbe protiv represije, nejednakosti i ugnjetavanja.

„Tako živi sećanje na njega, iako su sada druge vrste borbi u okviru neoliberalnog kapitalizma“, ističe Končar.

Muzej posvećen Končaru u njegovoj rodnoj kući postojao je do početka rata u Hrvatskoj.

Kada je 2018. bila u pradedinom kraju u Lici, u blizini Plitvičkih jezera, Lara je zatekla devastirani muzej i pusto selo.

Iste godine, Dalmatinac Ante Ljubičić slomio je nogu rušeći Končarevu bistu u Splitu.

„Nažalost, Rade Končar i Stevan ili Stjepan Filipović, kako hoćete, danas dele sudbinu stotina drugih članova antifašističkog pokreta i narodnooslobodilačke borbe koji su zaboravljeni i zapostavljeni“, kaže Hrvoje Klasić, istoričar i profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Zagrebu.

„U nekim delovima bivše Jugoslavije, a tu bih apostrofirao Hrvatsku, oni su možda još gore – proglašeni zločincima, i to ne od službenog narativa, već od neslužbenog, koji nekada prevlada u javnom prostoru“.

Oni su se, bez obzira na nacionalnost ili baš uprkos nacionalnosti, kaže Klasić za BBC na srpskom, pridružili antifašističkom pokretu protiv okupatora i njihovih kolaboracionista.

„Ako govorimo o 20. veku, ako ikoga i Srbi i Hrvati treba da poštuju i da se nečim ponose, onda su to partizanke i partizani“, ističe Klasić.

Da Vas podsetimo:  Nestajanje Srba u Splitu

Ko su bili Rade Končar i Stevan Filipović?

Obojica su bili članovi Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i pre Drugog svetskog rata.

Končar je bio Srbin iz Hrvatske, a 1940. je izabran za političkog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske i član CK KP Jugoslavije.

Partija u to vreme zvanično postoji, ali je u ilegali.

KPJ je tada, ponudila pravu alternativu fašističkim nacionalističkim pokretima koji su sprovodili genocid nad pripadnicima drugih naroda, smatra istoričar Milivoj Bešlin sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.

„Tako je Srbin mogao da vodi Komunističku partiju Hrvatske, dok je Hrvat mogao da komanduje partizanskim odredima u Mačvi“, ističe on.

U Filipovićevoj biografiji navodi se ime Stipan (u rodnim dokumentima), a češće Stjepan i Stevan, jer je u Srbiji proveo jedan deo života, sve do smrti.

U ratu su ga zvali i Stevo Kolubarac, upravo zbog toga što je bio borac Kolubarske čete.

Bešlin smatra da nije preuveličavanje kad se oni nazovu herojima jer su imali vrlo jasni vrednosni sistem i jasnu antifašističku orijentaciju – znali su zbog čega idu u rat.

„Nisu samo njihove smrti herojske, obojica su prošli stravična mučenja dok su bili u rukama okupatora ili kvislinga“, kaže istoričar.

Končar je bio jedan od organizatora ustanka u Hrvatskoj i istoričari navode da je tu dao veliki doprinos, ali je već novembra 1941. uhvaćen.

„Zarobili su ga italijanski vojnici, iako u početku nisu znali ko im je u rukama“, kaže Bešlin.

Gotovo ista sudbina zadesiće Stjepana Filipovića.

Njega su u decembru 1941, zarobili četnici – on tada ima 25 godina.

„On je prošao agoniju.

Prvo je bio u zarobljeništvu u Šapcu, pa su ga predali Nemcima i ljotićevcima, da bi ga uzela tajna policija Gestapo, pa su ga mučili u Beogradu, da bi ga na kraju vratili u Valjevo i ubili.“

Na srpskom i nemačkom jeziku objavljen je Proglas za „javno vešanje“ na pijaci u Valjevu, na pazarni dan 22. maja 1942. godine u 11 sati.

Vešanje su izvršili četnički dobrovoljci, a Filipovića su u lancima proveli valjevskim ulicama.

Na krcatom trgu, Filipović kliče Titu, Staljinu, partiji i proklinje neprijatelje.

Poručuje „smrti se ne plašite, ona nije ništa, to ćete videti za nekoliko trenutaka kada ja budem umirao, nije smrt strašna ako se zna zašto se umire!“.

„Odbija da mu žandar stavi omču oko vrata, već to radi sam, penje se na zadnju stepenicu ispod vešala, širi visoko ruke, stiska pesnice, okreće se narodu i nastavlja vređati Hitlera, veličati partizane, Crvenu armiju, komunizam.

U pokušaju da nogom udari nemačkog vojnika okliznuo se, omča se zategla“, beleže savremeni antifašisti iz Hrvatske.

Tim potezom odlazi u smrt, ali i antifašističku istoriju.

„Tad nastaje čuvena fotografija na kojoj on stoji sa stisnutim pesnicama i uzdignute glave“, navodi Bešlin.

Da Vas podsetimo:  Iguman Sava Janjić: Sud svetlosti nad tamom
Šta je sa njihovim potomcima?

Larina porodica već pola veka živi u Beogradu, otkako se njen deda, takođe Rade Končar, doselio u Srbiju.

On je kao beba ostao siroče, jer su ustaše iste godine kad i Radeta, zarobili i njegovu suprugu Dragicu.

„Dragica je bila trudna ilegalka i iznela je trudnoću u tim okolnostima što samo po sebi dosta govori o njenoj snazi i ženskoj borbi.“

Postojala je priča da su ustaše tada u njenom džepu pronašle sliku deteta i da je Rade Končar već kao beba bio na poternici.

Sačuvala ga je Zagrepčanka koja ga je krila i gajila kao svoje dete.

„Teta Pepica ga je čuvala i on je bio kod nje do 14 godine.

Čula sam za priču da ga je oblačila u haljinice da bi izgledao kao devojčica kako ga ne bi prepoznali, ali ne znam provereno, jer je ta žena odavno preminula“.

Mladi Rade Končar odlazi u pomorsku školu, posle koje će doći u Beograd.

O njegovoj svadbi sa Riječankom Vjenceslavom štampa je izvestila na neobičan način: „Juče se venčao Rade Končar, sin Radeta Končara, u matičnom uredu u Ulici Radeta Končara“.

Lara kaže da ni njen deda nije voleo da se njegov rad vezuje samo za to što je sin narodnog heroja.

„Bio je skroman i trudio se da svojim radom zasluži poštovanje, pošto je i on jedno vreme bio politički aktivan“, napominje Lara.

Stevan Filipović, koliko je poznato, nije imao potomaka, ali su uspomenu na njega čuvale brojne ulice, škole i ustanove širom bivše Jugoslavije.

Njemu u čast podignuta su i dva velelepna spomenika – u Valjevu 1960. godine, delo autora Vojina Bakića, i u Opuzenu, 1978. godine, rad vajara Stjepana Gračana i Mira Vuca.

Do danas je ta uspomena i praktično izbledela.

U tekstu „Narodni heroj Stjepan Filipović – tri puta ubijen“ navodi se da su rušenja spomenika bila njegova nova stradanja.

„Prvi put je izdan, mučen 22. maja 1942. godine, obešen od strane četnika, nemačkih okupatora i srpskih izdajničkih vlasti.

„Drugi put 1991. godine, pod okriljem noći miniranjem njegovog spomenika u Opuzenu od strane nepoznatih izvršilaca.

„Treći put 2010. godine vandalskim i nezakonitim rušenjem spomen područja“, piše u tekstu Branko Grošeta.

Monumentalni spomenik u Valjevu i dalje stoji na brdu iznad grada.

Zašto se ruše spomenici?

Istoričar Hrvoje Klasić kaže da jedna bivša jugoslovenska republika prednjači u novoj interpretaciji događaja iz prošlosti.

„Najgori trend anti-antifašizma, odnosno istorijskog revizionizma, ne samo u teoriji već i u praksi je zabeležen u Hrvatskoj.“

Navodi podatak da je do 2000. godine, od 6.000 spomenika koji su bili posvećeni žrtvama fašizma, srušena, minirana ili razorena najmanje polovina, među kojima je bilo i vrhunskih umetničkih dela poznatih autora.

Slično je bilo i sa ulicama koje su nosile imena narodnih heroja – širom Hrvatske, osim u Istri i Rijeci.

Da Vas podsetimo:  Zaustavimo pandemiju nasilja u porodici

„Ne bi bio problem da se ulica od komunističkog narodnog heroja preimenuje tako da nosi naziv nekog književnika ili, kao u Americi, da to bude Ulica lešnika, ali ovde se događalo da ulica dobije naziv Mile Budaka, koji je bio doglavnik i ministar Nezavisne Države Hrvatske ili drugih ustaških zvaničnika“.

Odlazak u drugu krajnost

Mnogi narodi u Evropi, dodaje, nemaju toliko heroja kao što imaju narodi ovog regiona.

„Mi, koji zaista imamo čime, po Marfijevom zakonu, odlučili smo se ponositi ustašama i četnicima.

Oni ni stavovima ni ideološkim principima, a posebno ne nekim velikim uspesima u borbi nisu zaslužili da budu ni heroji ni patriote niti domoljubi“.

„Istovremeno, sa pokretima koji su bili zločinački i koji su isključivali, ovi mladići su pripadali pokretu koji je uključivao.

„Rame uz rame su se borili i Hrvati i Srbi i oni kršteni u katoličkim i pravoslavnim crkvama, kao i ateisti i komunisti, i to bi trebalo da bude dovoljan razlog da ih slavimo“.

Paradoksalno, to svenacionalno zajedništvo je od devedesetih godina prošlog veka postalo faktor nestabilnosti na Balkanu.

„Svi jugoslovenski nacionalizmi su rat završili na strani kolaboracije – i ustaše, i četnici, i ljotićevci, a antifašizam je bio alternativa i fašizmu i nacionalizmu“, navodi Bešlin.

Zanimljivo je, dodaje, da je najpotresniju pesmu o stradanju Srba u NDH napisao je jedan Hrvat, Ivan Goran Kovačić, koga su upravo četnici ubili.

Kako ih vide mlađe generacije?

Studentima koji su odrastali devedestih i kasnije Klasić pokušava približiti značaj ljudi poput Končara i Filipovića.

„Zamislite mladiće i devojke od 18 ili 19 godina koji 1941. ili 1942. godine goloruki odlaze u neizvesnost.

„Pobunjuju se protiv najjače vojne sile u tom trenutku u Evropi, godine provode po šumama, u hladnoći, bez hrane, bez oružja i mnogi od njih će izginuti za slobodu“, ocenjuje Klasić.

Taj nivo hrabrosti, entuzijazma, idealizma, vere u bolji svet kad sve oko vas ukazuje da je to nemoguće – to je ključno, podvlači profesor.

„Mnoge mlade Hrvatice i Hrvati su se prijavili, iako nisu morali.

Da su rekli Ante Paveliću da će biti mirni, verovatno im se ništa ne bi desilo, međutim kada su videli da im odvode njihove susede Jevreje, Srbe, da ubijaju komuniste, pridružili su se pokretu.

„Kažem studentima – zanemarite sve što će kasnije doći, Udba, Goli otok, Blajburg, jer većina njih će poginuti, ali da li biste vi bili spremni da odete u zatvor ili bi vam bilo lakše biti sa svojim roditeljima, ćutati i okrenuti glavu kad vidite nepravdu?“

To bi, zaključuje, trebalo da bude poruka antifašizma – boriti se protiv nepravde da biste zaštitili slabije, ko god oni bili – druge nacije, vere ili seksualnog opredeljenja.

Nataša Anđelković
Izvor: BBC News na srpskom

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime