Napuštanje Srba na KiM konačno će potvrditi da više nismo nacija, nego gomila pojedinaca koji se, svaki za sebe, snalaze i preživljavaju
„Unutrašnji dijalog“ o Kosovu i Metohiji pokrenut je na čudan način. Krajem jula, u vreme godišnjih odmora, najznajniji mediji u Srbiji počeli su da nam u svojim udarnim vestima prenose poruku da bi nas istrajavanje na „mitovima“ i na zadržavanju celine Kosova i Metohije u sastavu Srbije odvelo u nove ratove, u kojima bi naša deca uzalud gubila živote. Ponavlja se i da Srbija ne može da vrati ono što je odavno izgubila, da je vreme da budemo „realni“, kao i da će brzo i miroljubivo rešenje kosovskog konflikta Srbiji otvoriti vrata Evropske unije.
Srbija, međutim, ne sme da daje brzoplete odgovore na kosovsko pitanje. Ona mora da prestane da napušta Kosovo i Metohiju i da nudi njihovu podelu. To joj nalažu upravo razum, istorijsko iskustvo, poznavanje međunarodnih odnosa i briga za budućnost naše dece.
Dijalog i pregovori, zaista, nemaju alternativu. Ali, pre bilo kakve odluke, Srbija bi trebalo da sačeka da se golim okom vidljive promene u globalnim odnosima snaga materijalizuju i na Balkanu. Unutrašnje nevolje SAD i EU, čije naloge Srbija danas ispunjava, sve su ozbiljnije, dok vojni i ekonomski resursi Rusije i Kine, velikih sila koje podržavaju teritorijalni integritet Srbije, uporno rastu.
Trenutno širenje NATO na Balkanu ne može da zaustavi ove dubinske svetske procese. Naprotiv, u Grčkoj, Makedoniji, kao i u velikom delu podeljenog crnogorskog društva, sazrela je svest o opasnosti od Velike Albanije, iza koje se pomalja militantni islam. Slabljenje SAD i EU, jačanje Rusije i promene vlasti u Crnoj Gori i Makedoniji, ohrabriće one koji bi u budućnosti bili spremni da udruženi obuzdaju ovu pretnju. Pri tome, rešenja moraju da budu celovita, regionalna, dosledno sprovedena, a ne parcijalna, od slučaja do slučaja. Logika zahteva da otvaranje albanskog pitanja vodi ka otvaranju srpskog pitanja.
Uslov svih uslova je sprečavanje daljih ucena kojima se zemlje EU služe da bi dovršile posao koji su započeli njihovi bombarderi i kopnene trupe 1999. godine. „Unutrašnji dijalog“ bi zato, osim Kosova, trebalo da obuhvati i „evropske integracije“. Drugim rečima, potrebno je da Srbija objavi da pripajanje EU više nije njen strateški cilj i da će ona, kao suverena zemlja, negujući najbolje odnose sa EU, sama odlučivati o svojim teritorijama. Pri tome, svi njeni resursi moraju biti posvećeni bezbednosti Srba na Kosovu i Metohiji, koja danas, ne zaboravimo, zavisi od dobre volje NATO.
Plašite se da će to da ugrozi sigurnost naše zemlje? Zar nas već ne ugrožava zalaganje EU (25 od ukupno 29 članica) i NATO za promene balkanskih granica, za odvajanje Kosova od Srbije i njihova podrška stvaranju Velike Albanije? To bi moglo da nam poremeti ekonomsku stabilnost? Zar upravo EU i NATO ne pokušavaju da nam preotmu ogromna rudna bogatstva na Kosovu i zar ga nisu upravo oni pretvorili u carstvo kriminala? Pitajte, uostalom, Grke i Bugare o životnom standardu i blagostanju koje su postigli pod egidom EU.
Pogledajmo šta bi bila alternativa. Rešavanje kosovskog pitanja danas i posledično povlačenje sa Kosova i Metohije, ili sa njegovih delova, povećaće rizike od rasparčavanja Srbije. Istorijsko iskustvo potvrđuje da odustajanje države od dela teritorije najčešće vodi ka njenoj podeli, pa i nestanku (Čehoslovačka 1938-1939. ili Poljska 1772-1795). Da li iko veruje da će čak i celo Kosovo zadovoljiti albanske šoviniste i islamiste? Pogledajte šta sve obuhvata mapa Velike Albanije. Hoćemo li se braniti na Kosovu ili u Nišu i Prijepolju? Šta će potom biti sa Vojvodinom? Kakve bi posledice sve to moglo da ima po budućnost naše dece? Kada je reč o potomcima kosovskih i metohijskih Srba, tu nema dileme: unutar granica Velike Albanije oni bi konačno nestali. Proučite istoriju Srba u Albaniji. Konačno, slabljenje i rasparčavanje Srbije ugrozilo bi golu egzistenciju Republike Srpske, i konačno prepustilo Srbe u Crnoj Gori asimilaciji u etničke Crnogorce. Takav, prvi korak u stvaranju Velike Albanije, ugrozio bi postojanje Makedonije i Crne Gore, kao i bezbednost Grčke.
Sve društvene zajednice, pa čak i razbojničke družine, počivaju na određenoj moralnosti i solidarnosti. Kada toga nema, one se raspadaju. Tako je i sa nacijama i državama. Napuštanje Srba na Kosovu i Metohiji konačno će potvrditi da više nismo nacija, nego gomila pojedinaca koji se, svaki za sebe, snalaze i preživljavaju.
Mitovi su ono što omogućava koherentnost društva i legitimizaciju njegovih ustanova. Tako je u svim ljudskim zajednicama, od SAD do brazilskih prašuma. Što su mitovi trajniji, to je zajednica dugovečnija. Tako tvrdi savremena društvena teorija, nasuprot propagandnim floskulama o „mitovima“ kao suprotnosti „istini“, koje su se, kako vidimo, zapatile u našoj političkoj eliti. Kosovski zavet, kako ga naziva Ivo Andrić, već šest vekova čini glavni izvor moralnih načela i identiteta srpskog naroda. Njegovo proglašavanje za štetni, ratoborni „mit“ ne samo da svedoči, da to kažemo biranim rečima, o nerazumevanju istorije sopstvene zemlje, nego predstavlja slabljenje njenog ključnog životnog i odbrambenog resursa.
Miloš Ković
Tekst je objavljen u „Politici“ 14. avgusta 2017.
www.standard.rs
KOSOVO I METOHIJA JE SRBIJA – OTETO, ALI VRATIČEMO GA KAD TAD!…Srbija je još uvek većinski vlasnik teritorije Kosova i Metohije!Ko ima tapiju, zemlja je njegova. A,Srbija ima tapiju za 58,79 odsto zemljišta teritorije Kosova i Metohije – državne i društvene, privatne i imovine Srpske pravoslavne crkve, što čini 641.071 hektara od ukupno 1.090.410…Veći deo dokumentacije iz bezbednosnih razloga 1999. godine prenet je sa KiM u Srbiju. Na osnovu tih katastarskih knjiga Koordinacioni centar uradio je digitalni katastarski plan i sada Srbija poseduje i elektronsku bazu podataka o svim vlasnicima na Kosovu i Metohiji….“Sreća je da smo uspeli da iznesemo dokumentaciju“, rekla je za medije Slavica Radomirović, zadužena za katastar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, koja je pre rata bila direktor Katastra za KiM.“Prvo što je UNMIK tražio od nas je da se originalna dokumentacija vrati. Naravno da to nismo uradili! Jer, sve dok su originali kod nas, Srbija ima dokaz šta je njeno. Sve kopije planova i katastarski operat ostao je u računarima u katastarskim službama, tako da i UNMIK praktično ima sve podatke“, dodala je ona i istakla da samo na originalima mogu da se upisuju promene.“Mi nijednu promenu nismo upisali od 1999. godine. Zato je naša dokumentacija verodostojna. To je prava slika i dokaz šta je čije“, objasnila je Radomirović.S toga floskula da livada pripada onome čije ovce na njoj pasu je vrlo netačna. Fabrike su Nemačke i ako u njima rade stotine hiljada Srba i to niko ne postavlja kao pitanje.Beč nije spski grad ,iako na ulicama čujete više srpskog nego nemačkog jezika…Za nas Srbe Kosovo nije neka imaginarna, mitska prošlost, već stvarnost jedne istorijske, hrišćanske sudbine koja traje, i koja do danas, pa ni danas ovom najnovijom tragedijom nije završena. “To je naše sveto mučeničko Kosovo i Metohija, koje je naš Sveti Jerusalim, koje je duša naše duše, koje je naš obraz, koje je koren našeg bića, koje je naša sudbina, bez kojeg mi prestajemo da budemo ono što jesmo, jer smo mi na Kosovu i Metohiji postali zreo istorijski narod i, kroz usta Sv. Velikomučenika Kosovskog Lazara, opredelili se jednom za svagda za Carstvo Nebesko”….Izdrži još malo Srbijo, Rusija se budi – sve ćemo vratiti nazad!…https://zlj13051967.wordpress.com/2013/10/01/srpski-protivnapad-na-kosovo/
Проблем Србије није да ли она има законско право на Космет, него то што га се њена сопствена власт одриче, учествујући као америчка марионета у њиховом пројекту „независног Косова“. У оруђа сваке државе спада национализација земље и привредних ентитета, и катастарска права Србије би се свела на мртво слово на папиру у међународном спору – под претпоставком да га власти Србије уопште покрену – пред судом контролисаним од стране запада. Наш главни проблем није то што раде Амери, Немци и Албанци, него оно што ради наша сопствена влада.
Оно што је битно да се зна да косметтски Албанци не би чинили 25% становништва Србије, јер је њихов укупан број чак и према ЦИА-и мањи од 1,6 милиона
Проблем Србије није да ли она има законско право на Космет, него то што га се њена сопствена власт одриче, учествујући као америчка марионета у њиховом пројекту „независног Косова“. У оруђа сваке државе спада национализација земље и привредних ентитета, и катастарска права Србије би се свела на мртво слово на папиру у међународном спору – под претпоставком да га власти Србије уопште покрену – пред судом контролисаним од стране запада. Наш главни проблем није то што раде Амери, Немци и Албанци, него оно што ради наша сопствена влада.
Оно што је битно да се зна да косметтски Албанци не би чинили 25% становништва Србије, као што пропагандисти запада трубе по Српским медијима, јер је њихов укупан број чак и према ЦИА-и мањи од 1,6 милиона (мање од 18% укупног становништва), а и то је скоро сигурно напумпано. Ако знамо да је проценат раста албанског становништва 1,3% годишње и да је Албанаца на Космету 1931. било 300.000, једноставна је рачуница да је само око 800.000 – или мање од 10% укупног становништва Србије – законито ту, тј. имају основ за држављанство. Остатак је ту незаконито, и Србија као држава има свако право да их посматра као илегалну имиграцију. То не значи неопходно да би сви били приморани да се врате у Албанију, али би само део њих стекао право грађанства, и то после одређеног периода, и по проласку испита, као у САД, где имигранти, који испуњавају остале услове, морају да покажу знање језика, као и основе историје и устројства земље у којој живе. И поново, све је то врло реално, али ће остати пусти сан ако власт Србије не ради у корист, него на штету земље и народа.