Albanci u Srbiji i Srbi u Albaniji

1
1223

albanci-srbija

Često se u javnim medijskim nastupima o problemu Kosmeta zaboravlja da je važno razmotriti i uporediti položaj srpske manjine u Albaniji sa položajem albanske u Srbiji. Ovo je posebno značajno u trenucima kada i Albanci koji žive u Preševu, Bujanovcu i Medveđi traže jednaka prava kao Srbi na severu Kosmeta. Zaboravlja se da je na delu klasičan medijski spin. Ne mogu se upoređivati statusi manjina na takav način, već je secesija Kosmeta direktan proizvod povlašćenog položaja koji je ta manjina imala na prostoru Srbije.

Nasuprot pravnim argumentima protiv otcepljenja južne srpske pokrajine stoje argumenti koji su daleko od pravnih argumenata. Između ostalog, tvrdi se da su albanskoj manjini sistematski kršena sva prava od strane srpske države.

Kakav je taj položaj zaista bio?

ALBANCI U SRBIJI

Albanci su u Srbiji imali sva prava izjednačena sa pravima većinskog naroda, a u periodu SFRJ i daleko veća od srpskih. Dobili su autonomiju na prostorima na kojima žive i sva prava većinskog naroda na tom području. Uz pomoć Republike formiran je Univerzitet u Prištini, po broju studenata jedan od najbrojnijih, a nakon toga formirana je i Akademija nauka i umetnosti Kosova (vidi li iako paralelu sa formiranje vojvođanske akademije nauka?). Kosovo je, posebno u ekonomskom pogledu, radikalno izmenilo svoj lik. Kosovo postaje oblast najvećeg ulaganja Fonda za nerazvijena područja. Sasvim suprotno od neprijateljskih parola o „brutalnoj eksploataciji” Kosova od strane Srbije i Jugoslavije, mora se konstatovati da je Kosovo najveći potrošač srpskih i jugoslovenskih sredstava namenjenih razvoju nerazvijenih, posebno do 1957, kada je uveden sistem „garantovanih investicija”, i od 1965, kada je formiran Fond Federacije za kreditiranje bržeg razvoja privredno nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajina. Tada su u nerazvijene oblasti svrstane SR Bosna i Hercegovina, SR Crna Gora, SR Makedonija i SAP Kosovo. Kosovo je najviše dobijalo: u razdoblju od 1966. do 1970. godine – 30 odsto sredstava (Bosna i Hercegovina tada samo malo više – 30,7, ali Makedonija 26,2 i Crna Gora 13,1 odsto). U sledećem razdoblju, 1971-1975, Kosovo je na prvom mestu sa 33,3 odsto prema 32,4 Bosni i Hercegovini, 22,9 Makedoniji, 11,4 odsto Crnoj Gori. Od 1976. do 1980. dato je Kosovu još više: 37 odsto prema 30,6 Bosni i Hercegovini, 21,6 Makedoniji i 10,8 odsto Crnoj Gori. Najzad, od 1981. do 1983. Kosovo dobija oko 42,62 prema 27,87 za Bosnu i Hercegovinu, 19,67 za Makedoniju i 9,84 odsto za Crnu Goru. Ukupni iznos od 1966. do 1980. godine zaključno, samo iz ovog Fonda Federacije, iznosi za Kosovo (bez preračunavanja po ključu inflacije) 39.319,7 miliona dinara, a sa sredstvima predviđenim za period 1981-1983. godine – 184.919,7 miliona dinara (skoro 185 milijardi novih dinara).

Da Vas podsetimo:  Zašto je važno podržati Dejana Jovića?

Insistira se na nacionalnom ključu, koji se primenjuje ne samo rigorozno nego i neosnovano, čak i na štetu ekonomskih interesa pokrajine. Sistematski se sprovodi nacionalna smena kadrova i preuzimanje odgovornih funkcija u političkim telima, upravi i radnim organizacijama. Albanci se zapošljavaju daleko lakše nego pripadnici srpske nacionalnosti. Dimitrije Bogdanović u svojoj Knjizi o Kosovu kaže:

„Albanska omladina izložena je pravoj plimi nacionalističke indoktrinacije, a izvesni jubileji – kao pet vekova Skenderbega – dovode izvesne sredine do stupnja histerije. U propagandi protiv ‘velikosrpskog hegemonizma’ prelazi se na otvoreno antisrpski kurs. Započinje kampanja protiv službe zaštite spomenika srpske kulture, uporedo sa pokušajima podmetanja požara ili oštećivanja tih spomenika. Školovanju srpske dece stvaraju se nepremostive prepreke, stručnjaci srpske narodnosti fizički se napadaju, i u toj pogromaškoj atmosferi iseljavanje Srba i Crnogoraca počinje da dobija karakter masovnog bekstva. Uporedo s tim, u diskusijama o reorganizaciji jugoslovenske federacije prvi put se tada izlazi sa zahtevom da Kosovo dobije status republike, s pozivom na nacionalno načelo, tj, na načelo samoopredeljenja naroda, i sa argumentom brojnosti; isto tako, prvi put se zahtev za republikom Kosovo pretvara i u zahtev da se u toj novoj republici ujedine svi Albanci Jugoslavije, što je otvaralo veoma složen problem položaja u federaciji i integriteta ne samo Srbije nego i Makedonije i Crne Gore… Izveštaj navodi masu raznovrsnih primera koji ilustruju ove pritiske. Mučni su primeri razdvajanja i izolacije pa i maltretiranja srpske dece, a pogotovu huškanja albanske dece da napadaju srpsku i crnogorsku decu ili da čine štete susedima ili javnim dobrima. Pale se i uništavaju usevi, pušta se stoka u zasade i obrađene njive, uzurpira se zemljište, zagrađuju izvori, pali letina, demoliraju kuće, napadaju deca dok čuvaju stoku; žene i ženska omladina iz straha od različitih maltretiranja ne smeju da odlaze na njive radi obrade zemlje niti da izlaze iz svojih dvorišta. U primere najgrublje rasne segregacije spadaju slučajevi kad Srbi i Crnogorci moraju da čekaju da u prodavnicama poslednji budu usluženi, a dešavalo se da ne dobiju robu dok je ne zatraže na albanskom jeziku. Isto se događalo i u drugim prilikama, npr. kod državnih i drugih organa (vađenje dokumenata kod organa uprave, kupovine putnih karata itd.). Razume se, najteži su pritisci ubistva, raširenija u selima nego u gradovima.“

Da Vas podsetimo:  Zastave i dalje proizvode sukobe

U periodu od 1990. do 1999. godine albanska manjina je imala radio i televizijske stanice, i oko 50 časopisa i novina na svom jeziku. Zakonom su im garantovana sva ljudska, građanska i nacionalna prava, društveno organizovanje, kultura, obrazovanje, informisanje, sportska i sva druga pitanja od značaja za očuvanje nacionalnog identiteta. Imali su pravo da osnivaju političke partije sa nacionalnim predznakom i da ravnopravno učestvuju u političkom životu zemlje.

SRBI U ALBANIJI

Prema podacima Albanske akademije nauka, 1485. godine u severnom delu Albanije, skadarskoj oblasti, devedeset posto stanovništva činili su Srbi. Već 1905. u okolini Skadra živelo je 250.000 Srba, a tokom Prvog svetskog rata je više od stotinu hiljada Srba izbeglo u Srbiju ili Crnu Goru. Nakon velike represije nad pravoslavnim Srbima, 1934. godine dolazi do druge seobe Srba iz Albanije. U tom periodu započela je albanizacija Srba, njihova prisilna asimilacija. Srušene su skoro sve pravoslavne crkve, a one koje nisu pretvorene su u džamije. Blizu hiljadu pravoslavnih crkava je srušeno. Danas u Albaniji postoje samo dve srpske pravoslavne crkve.

Nakon rušenja crkava, srpskoj nacionalnoj manjini je zabranjeno korišćenje svojih imena i prezimena, te su sva imena i prezimena albanizovana. Prezimena koja su se završavala na „ić“ zabranjena su. Zabranjeno je srpsko pismo, pravoslavni koreni a time i sam nacionalni identitet. U Skadru i okolini bilo je do 1934. godine više od 20 škola na srpskom jeziku. Nakon 1934. zabranjeno je školovanje na srpskom i ukinute su sve srpske obrazovne ustanove.

Kaplan Burović piše:

„U narodno-oslobodilačkoj borbi albanskog naroda protiv italo-nemačkih fašističkih okupatora srpsko-crnogorska nacionalna manjina je uzela učešće uz progresivne snage albanskog naroda en bloc. Mnogi su od njih pretvorili svoje kuće u partizanske baze, a ne malo njih je uzelo učešće i u ratnim okršajima, sa oružjem u ruci ne samo kao obični partizani već i kao rukovodioci u sastavu komandujućeg kadra Komunističke partije Albanije i partizanskih jedinica. Oni su pod albanskom zastavom lili svoju krv na sve strane Albanije, za njeno nacionalno i društveno oslobođenje, bez ikakvih nacionalističkih iluzija. Mnogi od njih su položili i svoje živote – za Albaniju i albanski narod, a sa nadom da će im se posle rata priznati bar elementarna ljudska prava i prava nacionalne manjine, onako kako se to predviđa i međunarodnim zakonima o nacionalnim manjinama.“ [1]

Kasnije, pod vlašću Envera Hodže, pojačan je pritisak na preostalu srpsku manjinu. Od 1990. godine kompletan državni aparat sprovodio je strašnu represiju, te je tako Albanija gotovo ostala bez srpske nacionalne manjine. Oni koji se nisu albanizovali nosili su krajnje ponižavajuća prezimena, koja na prevodu na albanski znače „mulj“, „blato“, „prljavštinu“ itd. Dok je komunistička vlast u Jugoslaviji dala sva prava albanskoj manjini, dotle je komunistička vlast u Albaniji ukinula srpsku manjinu.

Da Vas podsetimo:  Prvi na snegu

Srbi u Albaniji skoro osam decenija nemaju nijednu svoju obrazovnu ustanovu. Preostali Srbi u Albaniji žive nekršteni, ne venčavaju se po pravoslavnim običajima niti se po njima sahranjuju.

Do pada komunističkog režima, u Albaniji je negirano postojanje srpske manjine. Zvanična Albanija i danas negira da u njoj živi više od jedan odsto pripadnika srpske nacionalne manjine. Srbi u Albaniji danas imaju pravo da vrate svoja imena ili prezimena (ne i jedno i drugo), ali uz namerno otežanu i skupu proceduru, koja veći deo stanovništva odbija. Zvanična Albanija još nije pristala na demokratski popis stanovništva, koji bi omogućio slobodno nacionalno i versko izjašnjavanje.

Svu ozbiljnost asimilacije možemo najbolje videti ako obratimo pažnju na verski sastav preostale srpske manjine. Predsednik udruženja srpsko-crnogorske nacionalne manjine je Pavle Brajović Jakoj, pravoslavac, njegov saradnik Gezim Gjoka, katolik, a potpredsednik Gani Musmeraj, musliman. Po nacionalnosti svi su Srbi, bez obzira na verske različitosti, i tu, među njima nema dileme. U samom srpskom udruženju najviše je Srba katolika, a najmanje Srba muslimana. Usled viševekovne represije i asimilacije, vrlo malo pripadnika srpske manjine u Albaniji još uvek govori srpski jezik, a uprkos tome, jedan njen deo sačuvao je svest o poreklu.

Dana 28. februara 2008. u Skadru je svečano obeležen početak rada škole na srpskom jeziku, prve na teritoriji Albanije nakon čitave 73 godine.

srbi-u-albaniji01

ZAKLJUČAK

Nakon ove uporedne analize jasno je da, kada bi kršenje ljudskih prava predstavljalo argument za nezavisnost, mnogo više razloga za secesiju bi imala srpska nacionalna manjina u Albaniji. Međutim, za razliku od albanske, srpska nacionalna manjina u Albaniji nikada nije imala ni pravo na slobodno izjašnjavanje, a kamoli na autonomiju. Ne treba ni pominjati Srbe u Hrvatskoj ili Srbe na severu Kosmeta danas. Biće da „ljudska prava“ ne važe jednako za sve.

Važno je samo ponavljati naučeni sled događaja: Srbi i Albanci živeli su u slozi i miru, a onda se pojavio Slobodan Milošević, oličenje zla, i izvršio represiju nad Albancima. Zato Srbija to treba da „plati“ teritorijom. Zar ne?

U tom slučaju, Srbima bi pripalo gotovo celo Balkansko poluostrvo.

________
Uputnica:

[1] http://www.moraca-rozafa.org/info/dopristo.html

Milan Damjanac

Novi standard

1 KOMENTAR

  1. Srbi u Albaniji ne mogu se uporediti sa Albancima u nijednom delu eks-Jugoslavije, pa ni u Srbiji, jer Srbi u Albaniji su nacionalna manjina, dok Albanci u eks-Jughoslaviji, pa i u Srbiji, nisu to. Albanci eks-Jugoslavije su DIJASPORA, sto nije isto sa NACIONALNOM MANJINOM. Dijaspora znaci EMIGRACIJA. Po medjunarodnim zakonima emigaciji ne pripadaju ona prava koja pripadaju nacionalnim manjinama.
    Nacionalne manjine imaju pravo da razviju svoju nacionalnu (Nacionalnu, ne NACIONALISTICKU!) kulturu i da cuvaju svoju nacionalnu pripadnost, dok emigracije nemaju ta prava. Duznost emigranata je da se integriraju i sliju sa mesnim stanovnistvom, da se asimiliraju, ili da se sele i vrate oklen su dosli.
    Zahvaljujem g. Damjanovicu sto me udostojio citata.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime