Kad naprednjak Aleksandar Vučić stane pred ogledalo, vidi radikala Aleksandra Vučića. Kad Aleksandar Rodić stane pred ogledalo, vidi Slavka Ćuruviju.
U poslednjih dvadeset godina Vučić je promenio sve što je mogao – stranku, ideologiju, stanove, kuće, automobile, saradnike, prijatelje, kumove, suprugu; sve osim diktatorskog karaktera. Sa istim motivima i istom strašću uništava sve i svakoga ko mu se suprotstavi.
Kao ministar protiv informisanja, 1998. predvodio je medijsku, pravosudnu, policijsku i privatnu hajku na „Dnevni telegraf“ i njegovog vlasnika Slavka Ćuruviju. U osvetničkom zanosu optuživao je nepodobnog novinara da je domaći izdajnik i strani plaćenik, uz pomoć Milovana Bojića, Bube Morine i Milorada Radevića montirao je sudske procese koji su završeni drakonskim kaznama, potpisivao je rešenja o zabrani rada „Dnevnog telegrafa“ i plenidbi imovine, prilikom dva slučajna susreta fizički je nasrtao na Ćuruviju, a nije se uzdržavao ni od najprljavijih podmetačina, kakav je bio porno-pamflet o svojoj žrtvi. Hajka je završena 11. aprila 1999, sa 18 metaka u leđima vlasnika DT-a.
Za sve vreme režimskog udara, Ćuruvija je imao mlaku ili nikakvu podršku tadašnjih opozicionara i kolega. Zoran Đinđić je finansirao štampanje plakata sa sloganom „Ove novine su zabranjene jer pišu istinu“, ne propuštajući priliku da istakne kako je to obična laž i da je DT odavno zaslužio da bude zabranjen. Đinđić je odbio predlog da DS organizuje proteste povodom gašenja medija jer, kako je procenio, to nikoga ne zanima. Tokom celogodišnjeg linča, Vuk Drašković je samo jednom dozvolio Ćuruviji da, u širem društvu, gostuje na Studiju B, koji je tada bio pod njegovom kontrolom. Milan Komnenić, potpredsednik SPO-a i Vučićev resorni kolega sa saveznog nivoa, na dan Ćuruvijine sahrane izjavio je da atentat nije politički motivisan, već da ga je ubio neki ljubomorni muž. Vojislav Koštunica je bio totalno nezainteresovan, durio se jer je u jednom tekstu u DT-u poređen sa princom Valijantom. Manojlo Manjo Vukotić, tadašnji urednik Rodićevog „Glasa javnosti“, ocenio je da je Vučićev zakon protiv informisanja „zakon protiv Ćuruvije“, dakle – nema veze, neka ga vlast uništi. Aleksandar Tijanić je tvrdio da je „Dnevni telegraf“ običan toalet papir, a Veselin Simonović je vest o Ćuruvijinom ubistvu objavio u dve rečenice na devetoj strani „Blica“, čiji je bio urednik. Milomir Marić, sluga svakog gospodara, tvrdio je da je Ćuruvija ubijen zbog 700.000 dolara koje je dobio od Amerikanaca. Kad je Vučićev pomoćnik, socijalista Miljkan Karličić, u redakciju „Dnevnog telegrafa“ doveo policiju, privatne telehranitelje i batinaše da istera novinare, zapleni imovinu i zapečati prostorije, nijedan kolega iz drugih novina nije došao da podrži Ćuruviju. I posle zabrane rada DT-a, dok je držao tribine i kukao nad sudbinom koja ga je zadesila, novinari iz tzv. nezavisnih medija postavljali su mu više pitanja o saradnji s Mirom Marković i stažu u Državnoj bezbednosti nego o torturi kojoj je izložen.
U taj šablon danas je upao Aleksandar Rodić. Zloupotrebom službenog položaja Aleksandar Vučić rukovodi hajkom na vlasnika „Kurir“. Medijskog neprijatelja opet uništava preko državnih institucija, pre svega Poreskom upravom. Ulogu Bube Morine i Milovana Bojića dobili su Milan Lađević i Saša Milovanović, koji su optužili Rodića da im preti likvidacijom, a ličnu kompromitaciju, u svom porno-stilu, sprovode Željko Mitrović i Dragan J. Vučićević. Gori od Ćuruvije, koga je Vučić nazivao podnarednikom NATO-a, Rodić je etiketiran kao hrvatski tajkun i reketaš. Lideri opozicije i normalniji pojedinci iz medija uz svaku načelnu podršku „Kuriru“ dodaju amandman u kome podsete na doskorašnje partnerstvo i bliskost Rodića i Vučića.
Čim se neko usudi da kritikuje spornu blokadu računa Rodićeve kompanije, odmah ga režimski bilteni podsete na ranije negativne stavove o njegovim novinama. Eto, nedosledni Zoran Živković je javno cepao „Kurir“, a sad se suprotstavlja diktatorovoj nameri da uništi celu izdavačku kuću. Naravno, ne pominje se da je Živković pokidao primerak novina čiji urednik i direktor su tada bili Lađević i Milovanović.
Posle ovog teksta Vučićevi medijski kerberi setiće se da sam i ja, deset godina pre Živkovića, pocepao „Kurir“, koji je tada uređivao D.J. Vučićević. I unazad dve godine imao sam ozbiljne razloge da to radim, pošto je „Kurir“ objavio više laži i uvreda na moj račun od „Informera“. No, to ne utiče na potrebu da se podrži otpor koji trenutno „Kurir“ pruža Vučićevom neprosvećenom apsolutizmu.
S obzirom na Vučićevu prošlost koja traje, niko neće biti iznenađen ako sutra na prvoj strani „Informera“ osvane naslov „Ubijen Aleksandar Rodić“. Svi su svesni da, u ovakvoj atmosferi, lako može da se ispuni predviđanje Joce Amsterdama, objavljeno u jednom režimskom nedeljniku, da vlasnik „Kurira“ bude otrovan ili da pogine u saobraćajnom udesu. Ko pomisli da je to nemoguće, neka se seti ljubomornih muževa koji su, združenom akcijom DB-a i mafijaša, izrešetali Ćuruviju.
Takođe, moguće je i da „Informer“ sutra objavi vest „Poreska uprava reprogramirala dugovanja AMG-a, Vučić posetio redakciju Kurira“. I Ćuruvija je, usred progona, preko Ivice Dačića pokušavao da se nagodi sa Slobodanom Miloševićem, nudeći da drakonske sudske kazne plati u ratama i tako sačuva „Dnevni telegraf“. Tadašnji vladar nije pristao na ponudu. Neće ni ovaj, aktuelni. Nema razloga, jači je, niko mu ništa ne može.
Pre 18 godina, u ovakvim okolnostima, predložio sam Ćuruviji da pobegne iz Srbije. Nije me poslušao. Sahranjen je na Novom groblju. Da mu se u komšiluku ne bi našao Rodić, predlažem isto rešenje – da beži i ne osvrće se. Ili da se, po njega još bolje, opet sakrije u jajinački vinski podrum, gde ga je, krajem 2009, Vučić čuvao od napada Mlađana Dinkića. Rodić je i tada dugovao porez, kao i svih ovih godina koliko je Vučić na vlasti, a nije se setio da reaguje sve dok „Kurir“ nije okrenuo uređivačku politiku.
Što god Rodić izabere – borbu ili povlačenje – pogrešiće. S druge strane, Vučić ima samo jednu opciju, samo nasiljem može da produži opstanak na vlasti. Nije snosio odgovornost za učešće u progonu Ćuruvije, neće ni za Rodića. Dok se to ne promeni, Srbija će u ogledalu moći da vidi samo Vučićev lik.
Predrag Popović
www.predragpopovic.wordpress.com
