Samo jedno čini čoveka čini čovekom
Saznanje o socijalnoj nejednakosti
Aleksandar Blok
U političkoj teoriji poznata je ocena Maksa Vebera, omiljenog političkog mislioca našeg premijera, da ako hoćete da ocenite suštinu, način funkcionisanja i karakter jednog režima, samo treba posmatrati koje ljude on promoviše i promiče u vrhove vlasti. Kada je današnji vladajući sistem u pitanju, kontroverznih državnih i političkih funkcionera je napretek i možemo ih posmatrati gotovo svakodnevno kako demonstriraju svoj populizam, bahatost i primitivizam. I što se više penjemo lestvicom državne vlasti, to se mogu naći i sretati različiti i veoma živopisni primeri naših pompadura i pomadurki o kojima je pisao veliki ruski satiričar Ščedrin.
Setimo se samo bonusa u javnim preduzećima, neprekinutog partijskog zapošljavanja, ponašanja guvernera Narodne banke Jorgovanke Tabaković koja brine o sportskim aktivnostima zaposlenih, dok dinar svakodnevno gubi vrednost, naknadne pameti novog gradonačelnika Kragujevca koji se iznenada prosvetlio i shvatio da je sagradio vikendicu bespravno, farsičnog humanitarnog rada prve dame, u čiji Fond se slivaju sredstva za koja se ne može utvrditi poreklo, ponašanja ministra Velje Ilića.
Ali u nekoliko poslednjih nedelja posebno se svojim nastupima i delovanjem istakao ministar za rad i socijalnu politiku Aleksandar Vulin. On je postao suštinska i ogoljena metafora bahatosti, osionosti, arogancije, populizma, socijalne demagogije i nepoštovanja osnovnih principa pravne države, što se inače može često prepoznavati u delovanju vladajuće koalicije.
Fasadu tog režima čini niz beskrajnih i sve ispraznijih monologa premijera Vučića o do sada neviđenim i istorijski jedinstvenim reformama, neophodnosti promena mentaliteta i svesti našeg naroda, kao i o nužnosti oštrih fiskalnih rezova i štednje na svim nivoima, a u isto vreme iza tih demagoških kulisa i verbalnih akrobacija rasprostire se transparentna hipokrizija stranačkih i državnih funkcionera, koji se teško ili nikako ne odriču privilegija i visokih novčanih prinadležnosti koje su stekli kao poslušni i odani vojnici vladajućih partija.
Nalog koji je izdat na sastanku Glavnog odbora Napredne stranke da njeni funkcionerima moraju da zadrže samo jednu plaćenu funkciju pretvorio se u farsično politikansko mešetarenje i poslužio je samo u marketinške i populističke svrhe, ali i za unutarstranačke obračune. Ali vrhunac licemerstva i hipokrizije demonstrirao nam je poznati „levičarski“ maneken Vulin, koji u svojoj besprimernoj aroganciji ne okleva da kaže da mu je istekla mogućnost da obnovi „zlatnu karticu“ hotela „Hajat“, čije usluge najčešće koristi plivajući u hotelskom bazenu .
Verovatno je za njega to leškarenje pored luksuznog bazena malo luksuznija zamena za radničko-sportske igre. Ali sada zbog velikih državnih i ministarskih obaveza ovaj pinkovski „levičar“, koji očigledno voli luksuz i brčkanje u „Hajatu“, pokušava da umanji i relativizuje burazersku i nenamensku dodelu sredstava nevladinih organizacija iz oblasti socijalne zaštite, prebacujući ih samovoljno i bez ikakve zakonske osnove u Fond za lečenje dece koja boluju od retkih bolesti.
Ovaj providni politikantski trik i manevar ne može da prikrije aroganciju i bahatost ovog ministra „levičara“, koji sredstva ovog ministarstva namenjena nevladinim organizacijama voluntaristički preusmerava demonstrirajući svoju samovolju i nipodaštavanje građanskog aktivizma i posebno dela nevladinog sektora koji se bavi ovom izuzetno značajnom i osetljivom oblašću socijalnog delovanja.
Ovakvi „levičari“ su u proteklom periodu tranzicije obesmislili i samu ideju levice i socijalne pravde koja je uvek imala veliko uporište u našoj političkoj istoriji.
Istinski levičar, koji je za svoja uverenja bio spreman da provede na teškoj robiji dvanaest godina, predsednik Urugvaja Hose Muhika, najskromniji i svakako jedan od najpoštovanijih političara ne samo u Urugvaju, nedavno je u nekoliko rečenica sažeo samu suštinu svoje političke filozofije. „Nisam protiv ljudi koji imaju novac, koji vole novac, koji luduju za novcem. Ali moramo ih odvojiti od politike. Moramo proterati iz politike ljude koji previše vole novac jer su oni opasnost u politici. Ljudi koji vole novac treba da se posvete industriji, trgovini, umnožavanju bogatstva. Ali politika je borba za sreću svih. Ja sam neprijatelj konzumerizma. Zbog ovog konzumerizma mi zaboravljamo najosnovnije stvari i tračimo ljudsku snagu na frivolnosti koje imaju malo udela u ljudskoj sreći“.
U našoj političkoj praksi je odavno prenebregnuto i zaboravljeno da je politika pre svega borba za sreću svih. Ovakav humanizmom i skromnošću prožet pristup politici je daleko od naših političara i sve dok na čelu naših najvažnijih državnih institucija ne budu ljudi koji neće svoje interese ličnog i porodičnog bogaćenja uvek stavljati ispred zastupanja opštih društvenih interesa i zastupati skromnost i vrline časti i poštenja u javnom životu, mi ćemo se kretati u zatvorenom krugu hipokrizije, populizma, lažnog levičarenja i licemerstva.
Ako Aleksandar Vulin ne bude smenjen na sednici Vlade, onda je to jasan znak da ovde i dalje nema ni traga od ukorenjivanja i funkcionisanja pravne države i uspostavljanja nasušnog važenja principa političke odgovornosti. Ako se to ne desi (što je za očekivati), znaćemo da je na delu i dalje sistem partitokratije, prizemnog populizma i političkog voluntarizma u kome se ne može uspostaviti funcionisanje osnovnog načela svake pravne i demokratske države – da zakon važi i primenjuje se podjednako na sve građane i da niko nije iznad zakona.
