Ova kolumna mogla bi komotno da se nazove After corona zamolba za komandanta, ili Pismo na koje nikad neće stići odgovor.
Budući da su novinari sprečeni da postavljaju pitanja predsedniku države i vrhovnom komandantu za vreme vanrednog stanja, ostaje mi nada da će neko preneti sadržaj ovog pisanija glavnokomandujućem, i da će on dati sve od sebe da pročitano razume kao krajnje dobronamernu molbu, začinjenu sa nekoliko važnih pitanja.
Uzdam se u njegov patriotizam i želju da bude na službi sopstvenom narodu, te će u tom kontekstu zasigurno dati odgovore na ta pitanja. Ili neće. Izvesnije je, naravno, ovo drugo.
Druže vrhovni komandante nepostojeće vojske,
jer ne možeš vojskom zvati ono čemu sa mesta ministra odbrane komanduje Vulin. Mislim, pardon my French, nemojmo se zajebavati! Onaj i da je psihički sasvim zdrav, ne bi umeo ni stado žednih ovaca da odvede na pojilo, a ne da vodi armiju.
E vidiš, komandante, ti si rešio da se igraš Boga (ili Luja XIV, svejedno je), pa si baš na Vulinovu pisanu molbu krenuo da rušiš da bi se dočepao igračke iz snova.
Šta da rušiš?
Institucije države na čijem si čelu, zakon, Ustav (koji bi, kao studentu prava, trebalo da ti bude veća svetinja od Biblije)… Apelovao tvoj imenjak iz JUL-a da spašavaš državu, i ti brže bolje napravi šibicarski trik, raspustivši Skupštinu, preuzimajući tako sve ingerencije.
Dobro, de, ne budi formalista, nisi je raspustio u bukvalnom smislu, izbacio si je iz upotrebe naloživši Vladi da donese uredbu o zabrani skupova u zatvorenim javnim prostorima više od 50 ljudi.
Mogli su, komandante, poslanici da se nalaze u zgradi parlamenta, a da ne budu u sasvim dovoljno velikoj sali, i da obave elektronsko glasanje, čime bi sednica Skupštine bila legitimna.
Ali ne, slađe je ovako! Jednim potezom pera (stavljanjem Brnabićkinog potpisa ispod teksta uredbe) postao si i predsednik, i premijer, i predsednik Skupštine, i vrhovni sudija, i specijalni tužilac, i epidemiolog, i imunolog, i državni švercer, i vrhovni komandant. Znaš one priče o kadiji koji te i tuži, ali ti i sudi? Sećaš se, sigurno, verovatno ti je tata čitao te priče dok si kao mali jeo pokvarene paštete.
Zaseo si u sedlo i otpočeo tužni labudov ples još tužnijeg diktatora. A kako da ne budeš tužan kad si nezadovoljan narodom koji te “obožava” sve dok mu plaćaš autobuski prevoz, sendvič i flašicu soka ili vode, i kad te prezire svako ko se intelektualcem može zvati, kad te preziru i ponižavaju stranci sa kojima glumiš prijateljstvo, hvaleći se poluzagrljajima i poluminutnim razgovorima u prolazu (sećaš li se, vrhovni komandante, kako su te u Parizu, na proslavi godišnjice završetka Velikog rata gurnuli među pomoćno osoblje?), kad si svestan da ti dojučerašnji najbliži saradnici okreću leđa i pripremaju za sebe odstupnice, obećavajući da će svedočiti o svemu kad do promena dođe.
Ne misliš valjda, dobri mali veseljače, da postoji još uvek neko ko nije shvatio da su napadi na Nebojšu iz Beograda i njegovog tata Branka potekli iz tvoje kuhinje? Uteši me i reci mi da znaš da smo svesni kako praviš čistku u svojim redovima, pokušavajući da spasiš sebe i brata višedecenijske robije kad (ako) Srbija postane pravna država? Molim te da me utešiš, jer preživeću nekako što je ministar odbrane neuračunljiv, ali moje srce ne bi izdržalo kad bih spoznao da je i vrhovni komandant izgubio kompas. Kaži mi da ga nisi izgubio, iako si za vreme Corona cirkusa više puta dokazao da jesi.
Prvo je virus bio nešto najsmešnije na svetu, što postoji samo na Internetu, i kao blesav si se smejao kad je dr Nestorović slao žene u shopping u Milano, hrabreći ih činjenicom da ih od Covida 19 štiti estrogen, da bi, čim si predao listu za izbore i održao miting u Valjevu, virus postao najpodmukliji neprijatelj sa kojim smo ikad bili u ratu. Primorao si vojsku i zdravstvene radnike da prvi talas susreta sa obolelim od Korona virusa prebrode bez zaštitne opreme, iako si besprizorno snabdeo svoje stranačke organe i štabove maskama, rukavicama, skafanderima… Bez trunke zadrške si pred kamerama izneo “državnu tajnu” saopštavajući broj respiratora kojima Srbija raspolaže, tvrdeći da si na “polu-crno” nabavio još, i da je pitanje trenutka kad će oni stići u zemlju. Svašta nešto si pričao, podržan od strane kriznog štaba, u koji si postavio stranačke i poslušnike globalista (Rotary International, zvuči poznato?). Te mala će nam biti groblja, te stižu nam italijanski i španski scenario, te lekari su nemarni, te lekari su heroji, te gastarbajteri su krivi za sve, uz standardne neprijatelje u vidu novinara, Đilasa, Šolaka, Obradovića genija, itd…
I stezao si omiljenu igračku, ne puštajući je iz ruku. Poraslo dete, osamostalilo se, ali je ostalo infantilno. Stezao si narod, trpajući najstarije sugrađane u kućni zatvor, rušeći im tako imunitet i psihičko zdravlje, sve krijući se iza parola “Mi vas volimo” i “Mi vas čuvamo”. I ostale građane si, umesto da im dozvoliš bar vikendom da odu u prirodu, da upiju malo sunca i čistog vazduha, baš vikendom zaključao u domove. Sve braneći nas od opakog virusa, koji hara Srbijom. Za to vreme, tvoji aktivisti i radnici firmi pod kontrolom klana Vučić radili su neometano, krećući se slobodno, ko uz ausvajs, ko uz člansku kartu sekte na čijem si čelu.
I kad je došlo vreme da ponovo aktuelizuješ priču o izborima, virus opet postade, baš kao na početku ove farse, nešto najsmešnije na svetu. Sjebali ste ga k’o budala Politiku, opet pardoniraj my French. Slatko ti je da najavljuješ popuštanje mera, povratak u normalne tokove života, iako ovo u Srbiji i bez korone niti je život, niti može biti normalno, ali ne propuštaš još jednu priliku da prišrafiš robove i da ih preko celog produženog prazničnog vikenda zatvoriš u domove.
Nemoj, Aleksandre, molim te kao ti penzionere, nikad više da nas štitiš ni od čega!
Nemoj da se boriš ni za mene, ni za moje dete, ni za moje prijatelje, rodbinu, ni za njihovu decu.
Bori se za sebe i za svoju decu, kao što si radio do sad, ali te molim da se boriš kao građanin Srbije, nisi ti za ulogu u koju su te gurnuli. Veću bi ti uslugu učinio onaj ko bi te gurnuo u instituciju zatvorenog tipa, sa rešetkama na prozorima, sad da li bi zidovi bili gumeni ili ne, to zavisi od struke. Kako ti zvuči to “Kako struka kaže?”. Ume da zvuči zloslutno, zar ne?
Ode Covid 19 iz naših života (bar za sad), idi i ti, kad te molimo. Kao Boga!
