Ambasador Ruske Federacije odao poštu organizatorima masovnih ubistava i etničkog čišćenja

2
348
Foto: printscreen ( https://regnum.ru)

Novi ruski ambasador u Hrvatskoj, Andrej Nesterenko, po njegovim sopstvenim rečima, pošto se detaljno upoznao sa istorijom savremene Hrvatske, odlučio je da, kao prvi korak na novom mestu, položi cveće na grob Franje Tuđmana i „oda počast“ u vidu poklona, primetivši da se Tuđman „prvo razvijao kao vojnik a zatim kao političar, ostaviviši značajan trag u istoriji celog regiona“[1]

Trag Franje Tuđmana zaista je i više nego upečatljiv. Prvo i glavno, on je konačno „rešio srpsko pitanje“. Po njegovim rečima, „Hrvatska je rešila srpsko pitanje u Hrvatskoj. Mi smo prihvatili poratak jednog dela Srba u Hrvatsku, da bismo zaustavili napade na Hrvatsku i kritiku da je Hrvatska – nastavak NDH, i da neće ni jednog Srbina. Srpsko pitanje mi smo rešili, neće više biti 12% Srba ili 6% Jugoslovena, kao što je bilo. A 3%, koliko će ih biti, više neće pretiti hrvatskoj državi”. (Franjo Tuđman, Zagreb, 15.12.1998 g.).

Zaista, ako je 1948.g. po popisu stanovništva u Titovoj Jugoslaviji, u R. Hrvatskoj živelo 543.795 Srba, po popisu iz 1981 g. – 531.501 Srba, onda po popisu Hrvatske iz 2011 g. njihov broj je samo 18.633, pritom srednji uzrast ne prelazi 53 godine. Danas je u Hrvatskoj registrovano 180.000 Srba (iako ih realno živi manje od 150.000. To su ljudi starijeg uzrasta, koji hoće da umru u rodnom mestu. Njihova su deca uglavnom vaspitani kao Hrvati i na taj način gasnu i poslednji ugarci srpstva na rodnoj zemlji).

„Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela, ali mi smo procijenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske“, govorio je Tuđman. (Govor na Trgu Bana Jelačića 24.05.1995.g.)

Primetimo da je priprema za rat išla temeljno, u svim pravcima. U maju 1990.g. na prvim višepartijskim izborima u Hrvatskoj, pobedila je Hrvatska Demokratska Zajednica (HDZ), sa Franjom Tuđmanom na čelu. Već krajem te godine, u republici donose novi ustav, po kome se Srbi, kao konstitutivni narod naprosto izbacuju, a Hrvatska se proglašava za „nacionalnu državu hrvatskog naroda“. Srbi apsolutno nelegitimno postaju nacionalna manjina.

Ovde moramo napomenuti osnovne istorijske momente, koji razjašnjavaju istorijski problem „hrvatskih teritorija“, manipulaciju tezom o „Srbima – doseljenicima u Hrvatsku“, i ostale konstante hrvatske nacionalne politike, koje proističu iz njih.

Za vreme postojanja Austro-Ugarske, hrvatske zemlje su bile samo jedan deo mađarskih zemalja Dvojne monarhije, osim Istre i Dalmacije, koje su direktno pripadale austrijskim zemljama monarhije. Primetimo da je posredstvom zaključenja lične unije još 1102.g. nezavisnost „hrvatskih zemalja“ bila faktički prodata Mađarima. Sredinom HIH veka Kraljevstvo Hrvatska i Slavonija, zauzimala je samo neveliki geografski prostor u okviru Mađarskog Kraljevstva.

Kraljevstvo Hrvatska i Slavonija, delilo se na Građansku Hrvatsku, koja se sastojala iz samo tri oblasti-županija (Zagrebačka, Varaždinska i Križevačka) i Građansku Slavoniju. Hrvati se nisu spominjali u odnosu na teritorije Slavonije, Srema, Dalmacije, Baranje i Istre, a Slavonija nije bila sjedinjena sa Hrvatskom čak ni administrativno. Pritom se cela današnja Slavonija, čak po svedočanstvu učenog jezuita Sent Ivanjija (1691.) nazivala Raška ili Srbija[2].

Hrvatsku i Slavoniju je delila srpska Vojna Krajina, obrazovana posle odlaska Turaka, krajem XVII, koja se nalazila pod direktnom upravom Beča. Ipak, posle likvidacije Vojne Krajine 1881.g. Kraljevstvo Hrvatska i Slavonija bilo je prošireno na račun značajnog dela srpskog prostora. Od tog vremena, broj srpskog življa u Hrvatskoj i Slavoniji, neprestano je opadao. U HH v., posle teritorije Hrvatske, na račun srpskih zemalja, obilato su povećavale svoju teritoriju kako kraljevska (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1918., od 1929. Kraljevina Jugoslavija) tako i komunistička vlast.

Smanjenje broja pravoslavnih Srba, bilo je povezano sa delatnošću Rimokatoličke crkve. Misionarska delatnost RKC išla je u dva pravca: preobraćanje nekatoličkog stanovništva u katolicizam, a zatim objedinjenje rimokatolika, Srba, Nemaca, Čeha, Slovaka, Slovenaca, Italijana, Rusina, Mađara, Šokaca i Bunjevaca u jedinstvenu kategoriju „hrvatskog naroda“. Ipak, u društveno-političkom polju, odnos prema Srbima, formirao je zvanični „otac“ hrvatske nacije, Ante Starčević (1823-1896, otac – Hrvat, mati – Srpkinja).

Upravo su on i njegova Stranka prava, stvorili stereotipe i predrasude u odnosu na Srbe, izražene intelektualno siromašnim provincijalnim jezikom, koji je odražavao ideale i vrednosti usko buržoaskog sloja, konzervativnog do reakcionarnosti. Srbe Starčević opisuje kao „neslobodno, zavisno stanovništvo, koje se sastoji od bivših robova“. Posmatrajući ih kao odvojenu rasu, „pasminu“, Starčević svesno koristi termin, koji se odnosi na životinje.

Uopšte, njegov rečnik, koji koristi u odnosu na Srbe, krajnje vulgaran i amoralan, postepeno se širi po Balkanu. Po njegovom mišljenju, ime „Srbin“, nije etnički naziv, već dolazi od termina „servus“ (rob, sluga). Izraz „sloven“ takođe se ne odnosi na narod, već je to socijalni izraz, koji dolazi od latinskog „sclavus“, koje određuje status naroda tj. označava robove i sluge. Taj rasistički motiv redefinisanja srpskog mentaliteta naročito je jako bio izražen u radu „Ime Srb“. Uopšte, sve Južne Slovene, osim Bugara, Starčević je smatrao Hrvatima, i tvrdio njihovo pravo na restauraciju „rane istorijske državnosti“, u toku čijeg je nastanka bio potčinjen i pomoću hrišćanstva apsorbovan narod – „rob-sluga-kmet“ (tj. Srbi).

Starčevićeve teritorijalne „istorijske hrvatske“ pretenzije širile su se na Slavoniju, Dalmaciju, Vojnu Krajinu, Istru, Bosnu i Hercegovinu – jednim potezom „pohrvativši“ još i dva miliona Srba u BiH, kojih „ovde uopšte ni nema“. Savremenici su karakterisali Starčevića kao „apostola mržnje prema svemu srpskom“, a taj članak – kao „pamflet sa gomilom besmislica i recept za rat protiv Srba“. Kao posledicu toga, Starčević je stvorio „ekstatični identitet u sukobu sa realnošću“. [3]

Da Vas podsetimo:  Vučić u pandemiji koronavirusa Srbiju vodi u propast

Pravaški intelektualci su u drugoj polovini XIX pisali da je „starčevstvo 60-70-tih godina našoj savremenoj hrvatskoj narodnoj misli dalo oblik i dušu“[4] Svedočanstvo iz 1911. Mileta Budaka (kasnije ministar za religiju i obrazovanje u NDH (1941-1945), zamenik Ante Pavelića, organizator genocida nad Srbima, Jevrejima i Ciganima): „Mi nemamo ništa protiv Srba zato što su oni Srbi, već zato što su oni hrvatski slavosrbi u smislu Ante Starčevića. Zato među nama ne sme i ne može biti reči o slozi i ljubavi… Razume se da su u našim očima svi slavosrbi isti…“5[5].

Starčević je obezbedio konkretne ideološke koordinate: ogroman broj ustaškog političkog rukovodstva izlegli su se iz „Starčevićevog gnezda“. U sistem hrvatskog nacionalnog mišljenja upravo je Starčević uneo totalitarizam, ali glavno je da je prvi put njegov sastavni deo postala direktna pretnja fizičkim istrebljenjem Srba. Ante Starčević je postao utemeljitelj hrvatskog ekskluzivizma, koji je genetski uslovio nastanak ustaškog pokreta.[6]. U celini, slepa mržnja i poziv na krvavu revoluciju, otrovali su dušu hrvatskog naroda.

Praktična realizacija Starčevićeve ideologije postao je trokratni (!) genocid na Srbima u HH – za vreme Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata (jedinom periodu za celu hrvatsku istoriju, kada je bila ostvarena ideja hrvatske države), i za vreme lokalnih ratova na prostoru bivše Jugoslavije 90-tih godina HH veka.

Pomenimo ovde samo hrvatsku „Vražju diviziju“, koja je ratovala pod Staljingradom i njenu „ratnu renesansu“ – neoustaše, koje su postale jaka podrška za neobanderovce na Donbasu. Primetimo ovde još jedan upečatljivi korak ruske strane: maja 2005.g. u čast 60 godina pobede nad fašizmom, Ruska Federacija nagradila je bivšeg hrvatskog predsednika, Stipa Mesića – za doprinos hrvatskog naroda i Hrvatske kao države – pobedi nad fašizmom.

Ali, ima jedna sitnica, koja pomračuje ovu radost „zajedničke pobede nad fašizmom“: Mesićev rođeni stric, Marko Mesić, bio je komandir ustaške jedinice, koja je ratovala pod Staljingradom. Sam Stepan Mesić, naravno, budući ekspozitura tuđmanovog HDZ, između ostalog, poznat je i po tome što je čoveka, koji je upucao malu devojčicu, Aleksandru Zec 1991.g. u Zagrebu, pucnjem u glavu (to je bilo ubistvo porodice Zec, koje je dobilo veliki društveni odjek), Sinišu Rumca – pomilovao.

Za veme Drugog sv. rata, Nezavisna Država Hrvatska istakla se sazdavanjem sistema logora smrti, pod zajedničkim imenom Jasenovac. Po podacima Međunarodne komisije za utvrđivanje istorijske istine o Jasenovcu, na osnovu izučavanja evropskih arhiva, srpski naučnici su ustanovili da je u Jasenovcu ubijeno najmanje 700.000 Srba, 80.000 Jevreja i 23.000 Cigana. Jedinstveni slučaj u istoriji čovečanstva bio je logor smrti za decu – Stara Gradiška, u kojoj je fizički uništeno 50.000 srpske, jevrejske i ciganske dece do 14 godina.

Pritom su obična građanska lica, obični Hrvati, uporedo sa ustaškom vojskom – zvaničnom vojskom NDH, uzimali u genocidu masovno učešće, često – pod ličnim rukovodstvom i sa neposrednim učešćem rimokatoličkog sveštenstva. Naročito privlače pažnju načini „radikalnog rešenja srpskog pitanja“. To su ubistva sa naročitom, istančanom svirepošću, izvršeni sa nasladom, sa sadističkim mučenjima, priručnim materijalima – sekirama, maljevima, testerama i „specijalnim sredstvima“ – krivim noževima sa karakterističnim nazivom „srbosjek“.

Likvidirani su ne samo „predstavnici pogrešne nacionalnosti“, već i tragovi samog prebivanja Srba na toj zemlji: arhivi, imovina, crkve. Ukupno je u NDH bilo uništeno 450 pravoslavnih hramova. Masovnost učešća hrvatskog stanovništva u genocidu nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, ne može a da ne postavi pitanje o korenima i uzrocima ove patološke pojave.

Glava NDH Ante Pavelić u svom autorskom tekstu (april 1937.) primetio je da je „ustaški pokret nastao kao revolucionarni pokret za oslobođenje hrvatskog naroda od tuđinske vlasti i za ustanovljenje samostalnog i nezavisnog hrvatskog naroda… Ustaštvo – to je praktična realizacija Starčevićeve teorije…“[7]. U NDH, ustaška ideologija i klerikalizam su se sjedinili. 13. januara 1942.g. u NDH su doneli dokument u kome se kaže da se Srbi, koji su primili katoličku veru, imaju smatrati Hrvatima.

Na prvom zasedanju Hrvatske demokratske zajednice 24. februara 1990.g. Franjo Tuđman je izjavio: „NDH nije bila samo puka kvisliška tvorba i fašistički zločin, već i izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda ka svojoj samostalnoj državi“[8]. Upravo od tog trenutka, senka nacizma i genocida pojavila se u Hrvatskoj.

U to vreme, Tuđman je široko otvorio vrata ustašama-emigrantima, koji su se svojevremeno spasli od sudskog gonjenja u Latinskoj Americi, u Paragvaju i Argentini i njihovim idejnim naslednicima. Tako su glavna mesta u Tuđmanovoj vladi zauzele bivše ustaše-emigranti: Gojko Šušak (Ministar odbrane!), Ivan Milas (Ministar pravosuđa), Perica Jurić (Zamenik ministra unutrašnjih poslova).

Evo još jednog Tuđmanovog iskaza iz tog vremena, u stilu denacifikacije Srba: „Srbe u Hrvatskoj treba objaviti za hrvatske građane i treba ih nazivati „pravoslavni Hrvati“. Treba zabraniti izraz „pravoslavni Srbin“ (Franjo Tuđman, februar 1990.g.) Ove reči nisu ostale samo da lebde u vazduhu: sledeći putem prakse poglavnika NDH Ante Pavelića, u Tuđmanovoj „Nezavisnoj Hrvatskoj“, Srbi su, zbog svoje etničke pripadnosti, bili dužni da potpisuju dokumentarno potvrdu lojalnosti („deklaraciju o lojalnosti“) novoj hrvatskoj državi.

Srbe su počeli da otpuštaju sa posla upravo zato što su Srbi, počelo je opšte razoružavanje opština sa srpskom većinom, a u martu 1991.g. počinje građanski rat napadom hrvatskih paravojnih jedinica na Srbe u Pakracu i Plitvicama, a na jesen te godine, počinju i masovna ubistva Srba. Prvi „poziv iz NDH“ bila je fizička likvidacija više Srba u gradu Sisku, koji se nalazi, indikativno, 30km od Jasenovca. Posle toga, masovno klanje u Sisku, dobilo je naziv „Repriza Jasenovca“.

Da Vas podsetimo:  Aja Jung sa Dorćola

Za ubistvo Srba u Sisku direktnu odgovornost snose takve persone kao što su Ivan Bobetko – sin hrvatskog ministra odbrane, načelnika Generalštaba, čoveka, koji je napravio plan operacije „Oluja“ – Janka Bobetka, i Josip Brajković – prvi predsednik tuđmanovog HDZ-a za Sisak i njegovu okolinu.

U oktobru 1991.g. u Gospiću su bila ubijena 123 Srbina, među kojima i 35 žena. Tada su hrvatska armija i policija, uglavno sakriveni maskama, izveli iz svojih stanova i fizički likvidirali Srbe – najviđenije predstavnike inteligencije: sudije, tužioce, direktore preduzeća, policajce, novinare, ali i obične penzionere. U novembru 1991.g. u toku vukovarske operacije, upravo je Tuđman zabranio da se iz Vukovara evakuiše 2.000 dece, koja su se nalazila tamo.[9] Tako je počela vladavina Franje Tuđmana, koji je „ostavio trag u istoriji Balkana“.

Od tog traga osetljivo zaudara zločinima protiv mira, protiv čovečnosti i najtežim ratnim zločinima. Nadamo se da sve to i tome slično, čeka svoj pravedni vojni tribunal. Ali „okvir Tuđmanovog delovanja“ se ne ograničava samo na rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini: 1992.g. (!) po podacima sa Vikiliksa, on je već Zapadu slao zahteve da se bombarduju civilni objekti u Srbiji.[10].

U skladu sa algoritmom i izvorima nadahnuća Tuđmanove politike, moraćemo ponovo da se vratimo u NDH. 2016.g. hrvatski istoričar Josip Manolić, „zakrpio je rupu“ u biografiji prvog hrvatskog predsednika i bivšeg generala JNA, Franje Tuđmana: 1942.g. on je radio u vladi NDH, u Ministarstvu odbrane (Ministarstvo domobranstva Nezavisne Države Hrvatske)[11]. Tu činjenicu je pažljivo skrivao kako Tuđman, tako i zvanična istoriografija, tako da se činjenica da se on „razvijao kao vojnik“ ne odnosi na partizanski pokret, već direktno na kaznene operacije ustaša u toku genocida nad Srbima.

Pritom je taj genocid sprovođen bez naredbi, inicijative i učešća od strane Nemaca t.j. sprovođen je rukama Hrvata (koji su masovno učestvovali u zločinima, što isključuje teoriju o „pojedinim manijacima“. U komunističkoj Jugoslaviji tragovi ustaških zločina, u ime „bratstva i jedinstva“ su se prećutkivali i tiho zatirali. Franjo Tuđman izgradio je svoju politiku na nasleđu NDH i poricanju ustaških zločina. U skladu sa time, za razliku od Nemaca, oni se nikad nisu pokajali za zločine protiv Srba, naprotiv, ti zločini su predmet njihovog naročitog ponosa. Štaviše, u kasarnama R. Hrvatske, ne manje ponosito, bili su okačeni protreti ustaša – zločinaca iz period Drugog svetskog rata. Ti portreti bili su u svoje vreme uklonjeni na direktan zahtev američkog ambasadora.

Rat u Hrvatskoj, kojim se tako ponosio Franjo Tuđman, koji se „razvio kao vojnik“, počeo je od napada, rušenja i likvidacije svega što je predstavljalo Jugoslaviju: zakona, državnih organa i građane srpske nacionalnosti. Ali, početak su postavile ideje: rehabilitacije nacista – ustaša i NDH. Primetimo da su još pre početka konkretnih vojnih dejstava već počeli napadi na Srbe: otimanja, krađa, mučenja, ubistva – u gradovima Sisak, Osjek, Zadar, Split, Zagreb, Karlovac.

U periodu 90-tih godina mržnja prema Srbima se širila kao kuga. Država ih nikako nije štitila, sve je bilo usmereno protiv Srba. To nije bio „oslobodilački rat“, kako je to predstavljao Tuđman, već rat hrvatskih specijalnih jedinica, paravojnih formacija, koja je sazdao Franjo Tuđman, kao npr. bezumno svirepi „Zbor narodne garde“ protiv odreda srpske Teritorijalne odbrane i milicije, koje je mesno srpsko stanovništvo stvaralo u cilju samoodbrane.

Operacije „hrvatske armije u cilju izgnanja srpskog stanovništva iz Republike Srpske Krajine (zone pod zaštitom UN (!)), koja je bila sazdana od srpskih zemalja bivše Vojne Krajine, uključene, kao i niz drugih srpskih zemalja u teritoriju Hrvatske – po zlu čuvene „Bljesak“ (maj 1995.) i „Oluja“ (avgust 1995.), dokazuju da te pojave nisu bile slučajni ekscesi ili recidivi. Reč je o istorijskoj zakonitosti tj. o logičnoj, zakonomernoj i jedino mogućoj projavi određene hrvatske politike i hrvatske nacionalne svesti. Uopšte nije slučajno se što danas najpoštovanije proslave u Hrvatskoj, svake godine održavaju povodom državnog praznika u čast operacije „Oluja“.

Operacija „Bljesak“ (1.maja 1995.g.), koja je prethodila operaciji „Oluja“, bila je sprovedena od stane hrvatske vojske, paravojnih formacija i policije na teritoriji Zapadne Slavonije, koja je ulazila u sastav Republike Srpske Krajine, pod direktnim rukovodstvom Franje Tuđmana. Operaciju je planirao sam predsednik Tuđman, kao i ministar odbrane Gojko Šušak, načelnik generalštaba Janko Bobetko i drugi. Operacija je započela iznenadnom artiljerijskom paljbom srpskih položaja od Pakraca do Jasenovca (prisustvo „plavih šlemova“ u toj zoni, koja je bila po zaštitom UN, nije smetalo hrvatskoj operaciji). Usled velike vojne nadmoći – 16.000 protiv 4.000 zaštitnika Krajine – za 36 sati napada, bilo je izgnano 15.000 Srba, 283 čoveka su ubijena, među njima 57 žena i 9 dece.

Tuđmanovo likovanje povodom toga šo se „prvo razvio kao vojnik“, po rečima ruskog ambasadora, Tuđmana, koji je organizovao etničko čišćenje u vidu kaznenih ekspedicija protiv građanskog srpskog stanovništva, izgledalo je ovako: „Po Srbima treba udariti takve udarce, da oni praktično nestanu.“ (Franjo Tuđman o operaciji „Oluja“ na brionskom sastanku sa državnim i vojnim rukovodstvom Hrvatske 31.7.1995.g.)

Na Brionskom sastanku učestvovao je i manijak – ubica, Mirko Norac, čiji je zadatak bio da „isprovocira srpske snage tako što će pustiti par granata po naseljenim tačkama“. Posle operacije, po Tuđmanovim rečima, „se srpske snage više ne mogu oporaviti, nego da moraju kapitulirati. Da ostanu posle toga samo nekakve enklave koje bi se morale predati. Imamo i naklonost SAD, ali do određene granice. Ako ćete, gospodo, izvršiti na profesionalan način kao što ste izvršili u zapadnoj Slavoniji u roku od nekoliko dana, onda možemo računati da ćemo politički dobiti“. [12]

Da Vas podsetimo:  Pandemijska (ne)normalnost

Posle masovnih čistki, Tuđman je konstatovao: „Srbi su neslavno nestali iz ovih krajeva kao da ih nikad nije ni bilo. Nisu uspjeli pokupiti ni svoje prljave gaće. Neka im je sretan put! A oni iz svijeta koji nam i danas predbacuju da palimo srpske kuće na oslobođenim dijelovima Hrvatske, neka se prisjete da je upravo biblijsko načelo, iz starog zavjeta: oko za oko, zub za zub!” (Dr Franjo Tuđman, nakon Oluje, u Kninu 26.08.1995.)

U nezavisnoj Hrvatskoj, koju se stvorio Tuđman, ostvarena je politika otvorenog progonstva i istrebljenja dela stanovništva tj. nacizam.

Čak i otvoreno antisrpski Haški tribunal (MTBJ) nije mogao da ostane ravnodušan na zločine Franje Tuđmana. Karla del Ponte, glavni tužilac u Hagu, pripremala je tužbu protiv njega, ali ju je sprečila njegova smrt od raka 1999.g. U optužnicama MTBJ, šestorica Hrvata su ukazivala da je Tuđman delio sa njima planove o etničkom čišćenju muslimana u cilju ujedinjenja svih Hrvata u regionu“. [13]

Tako je zahvljaujući hrvatskim vođama, „hrvatskim herojima“, od Tuđmana do Mesića i današnjih hrvatskih vlasti, bila realizovana „istorijska ideja“, koja je nosila radikalno rasistički, šovinistički karakter, o stvaranju etnički čiste, katoličke Hrvatske, pri isto toliko istorijskoj konstanti hrvatske politike – odnosu prema Srbima kao prema svojoj legitimnoj žrtvi.

Tuđmanova partija i njegova politika su istorijski nastavak hrvatske politike „oca hrvatske nacije“ – Ante Starčevića i ustaškog pokreta iz vremena Drugog svetskog rata. Njen rezultat su genocid nad Srbima i njihov progon sa njihovih zavičajnih mesta (450.000), banalna otimačina srpske imovine u vrednosti mnogih milijardi dolara, uništenje istorijskih, dokumentarnih i drugih tragova srpskog života na tim prostorima.

Primetimo još jedan trenutak: 20. oktobra 2020. u toku imenovanja nove srpske vlade, u svojstvu ministra inostranih dela Srbije, bila je imenovana bivši premijer Ana Brnabić – Hrvatica po nacionalnosti, otvoreni pripadnik netradicionalne seksualne orjentacije, čiji je deda bio komandant u ustaškoj vojsci NDH, koji je činio zločine protiv Srba. Imenovanje Ane Brnabić, a zatim, kao ministra spoljnih poslova Nikole Selakovića, ima još jednu važnu konotaciju: ranije je sagovornik Rusije i tačka oslonca u Srbiji bio Ivica Dačić, koji je to mesto zauzimao, reklo bi se nepromenljivo i večno.

Na Dačićeva „sagrešenja“ u vidu potpisivanja Briselskog sporazuma zajedno sa Aleksandrom Vučićem (2013.g.), po kojem je srpska vlast, najgrublje narušavajući Rezoluciju SB UN 1244, čiji je garant Rusija, kao i sopstveni Ustav, sama predala celo Kosovo, uključujući i srpski sever, pod ustavno-pravni poredak separatističke Prištine i likvidirala državne organe Srbije u vidu suda, policije i bezbednosnih službi na teritoriji „Republike Kosova“ (saučesništvo u separatističkoj delatnosti kažnjava se Krivičnim zakonikom zatvorom od 3 do 15 godina) – RF je odlučila da zatvori oči.

Sada će sagovornici Rusije u Srbiji biti „Grenelovi ljudi“. Sa „Grenelovim ljudima“ će morati da rade i po pitanjima vojno-tehničke saradnje Rusije i Srbije. Posao će, kako se čini, biti veoma nezgodan.

U svetlosti istorijskih činjenica o politici Franje Tuđmana i njegove partije HDZ, poklon njegovom grobu od strane ruskog ambasadora izgleda kao naglašeno ruganje nad osećanjima ne samo Srba, koje su Tuđmanovi koljači tipa Mirka Norca ili Tomislava Merčepa podvrgavali nezamislivim mučenjima, Srba ubijenih od strane Tuđmanovih paravojnih formacija, Srba, koji su pretrpeli najveće etničko čišćenje posle Drugog sv. rata u toku Tuđmanovih operacija „Bljesak“ i „Oluja“ (ne govoreći o ostalim „vojnim akcijama“ u cilju genocida i progona Srba) 1995.g. već i Hrvata – neistomiljenika Tuđmanovog neoustaštva, koji su takođe podvrgavani i podvrgavaju se progonima, i faktički su prinuđeni da žive u uslovima neprestanog psihološkog pritiska zbog „neslaganja sa partijskom linijom“.

Svi narodi Balkana, bez sumnje, imaju sad legitimno pitanje: „Da li je ta nedupustivo skandalozna poruka – poklon Tuđmanu – da li je to slaganje i odobravnje Ruske Federacije sa politikom genocida nad Srbima?“

Indikativno je što je praktično istovremeno, 10. septembra 2020. bivši nemački diplomata na Balkanu, Gert-Hinrih Arens, izjavio: „Požurili smo da priznamo Hrvatsku“, „Tuđman je imao plan etničkog čišćenja i progonstva Srba.“[14]

Neznanje i neželjenje da se zna istorija regiona, demonstrativno odbacivanje poimanja fundamentalnih istorijskih konstanti, slepo birokratsko nerazumevanje, dovode RF do gubitka strateškog smisla svoje delatnosti na Balkanu, do taktičkih neuspeha, koje Srbi svaki put doživljavaju kao šamar, što Rusiju vodi ka potpunoj likvidaciji iz duša i umova Srba, naših jedinih pravih istorijskih saveznika u Evropi i svetu u celini.

Ako Rusije nema u srpskim dušama i umovima, zapadni faktor će nas elementarno nadigrati u bilo kom ekonomskom ili vojno-tehničkom aspektu.

Anja FILIMONOVA
Izvor: Srpski Stav


Napomene:

[1] https://www.alo.rs/vesti/region/novi-ambasador-rusije-u-zagrebu-prvo-otisao-na-tudmanov-grob/349227/vest

[2] https://www.standard.rs/2020/09/23/o-srbima-i-slavoniji/

[3] Berić D. Ukaz. Soč. Knj. 1. S. 57.

[4] Cit. po: Berić D. Hrvatsko pravaštvo i Srbi. Novi Sad, 2005. Knj. 1. S. 273.

[5] Cit. po: Isto. S. 298.

[6] Ustaše (od srb. ustaša – ustanici) – 1) učesnici ustanaka u XVI-XVII v. protiv osmanskog iga u južnoslovenskim zemljama. 2) članovi hrvatske terorističke, ultra nacionalističeske fašističke organizacije «Hrvatski domobran», sazdane na koncu 20-ih godina XX v. od strane jednog od vođa Hrvatske partije prava, A. Pavelića. Sa ciljem maskiranja i prevare, prisvojili su sebi ime ranijih patriota – ustaša.

[7] Arhiv Srbije i Crne Gore. Fond 37 «Zbirka Milana Stojadinovića». Fascikla 19.

[8] https://www.novosti.rs/vesti/planeta.480.html:849022-Trideset-godina-od-ozloglašenog-obraćanja-vođe-HDZ-Tuđmanov-govor-dao-nova-krila-ustaštvu

[9] https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije.407.html:354490-Tuđman-nije-dozvolio-evakuaciju-dece-iz-Vukovara

[10] https://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:345264-Vikiliks-Tudjman-trazio-bombardovanje-Srbije

[11] https://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:632835-Tudjman-radio-u-vladi-NDH

[12] https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.292.html:406455-Tudjman-Da-Srbi-nestanu

[13] https://www.novosti.rs/vesti/planeta.480.html:701678-Hag-otkrio-nezgodnu-ostavštinu-hrvatskog-oca-domovine

[14] https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/916510/bivsi-nemacki-diplomata-prerano-smo-priznali-hrvatsku-tudjman-imao-plan-etnicko-ciscenje-srba

2 KOMENTARA

  1. Од Руса се не тражи да отварају некакве нове фронтове већ само да нам не забадају нож у леђа. Не треба да одликују представнике народа који је ратовао и у Првом рату и са Хитлером против њих и да се поклањају на њиховим гробовима и зову их (гле чуда) на прославу дана победе. То је ужасна срамота за народ који толико брани тековине Другог Светског рата и бори се против ревизионизма, јер испада да је то лажна борба. Такође да не учествују у одвајању Црне Горе од Србије (трећа држава која их је признала као Монтенегро). Међу првима су признали растурање Југославије (Словенију и Хрватску).У више наврата сам коментарисао и убеђен сам у то да је њихова спољна политика најблаже речено катастрофална, од лажне одбране Космета и његовог идиотског напуштања после заузимања аеродрома Слатина, преко Сирије, до фантастичних односа са Турском која отворено иде у неоосманизам. Подсетио бих на питање погибије руског пилота и незабележен чин убиства руског амбасадора . На тако нешто могу само да замислим како би одговорили Американци или нека друга велика сила која држи до себе. Шта је урадио Путин? Спасао живот оном турету које замишља да је султан. Да не спомињем реакцију на претварање СВЕПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ, СВЕТЕ СОФИЈЕ и других Храмова у џамије. Реакција гласи : то је унутрашња ствар Турске. Ја и дан данас не могу да поверујем да је ВЛАСТ највеће Православне земље тако реаговала. Кобајаги су Православци , а у ствари и даље комунисти. Највећи празници су им Нова Година, 1 Мај и Дан жена (радио сам у руској фирми па то одлично знам). Не дају Лењина ни по коју цену и подржавају Израел у изградњи Соломоновог храма и директно зацарење антихриста…Ужас. Наравно, подвлачим да говорим о руској власти, а не о братском руском народу.

  2. Спољна политика велике Русије често нам је неразумљива. Вероватно се и она базира на интересима а не на пријатељству.

    Winston Churchill је говорио за Велику Британију : Ми немамо трајне пријатеље ни трајне непријатеље, само трајне интересе (We have no lasting friends, no lasting enemies, only lasting interests).

    Поучна је и дирљива посета првих српских дипломата руском царском двору у Петрограду, описана у МЕМОАРИМА проте Матеје Ненадовића. На молбу Срба да им Руси помогну, руски министар је одговорио : “Хорошо ; но Сербија от Росији очењ далеко, а ми с Турками пријатељи”.

    Момчило Ђорговић је то дивно описао у овом тексту :

    https://www.danas.rs/nedelja/za-rusiju-smo-u-pesmi-culi/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime