Amerikanci ne treba da brinu – sa Vučićem je sve u redu

0
494
Aleksandar Vučić / Foto: printscreen( istinomer.rs )

U to su se uverili državni sekretar Majk Pompeo, jedan zamenik pomoćnika i jedan izvršni potpredsednik, domaćini Vučićeve nenajavljene posete. Pompeo ga je primio, zamislite, na marginama sednice Saveta bezbednosti UN o Bliskom istoku. Koliko je srpska javnost obaveštena, najviše od strane samog predsednika Srbije, nije tu bilo ničega novog, sem činjenice da ga je primio državni sekretar, što je za Vučićeve direktne kontakte sa američkim zvaničnicima to bio neobično visok nivo.

Dakle, ako su glavne teme bile privrženost Srbije dijalogu sa kosmetskim Albancima, uslov da Albanci ukinu takse (carine) na robu iz Srbije i put Srbije u EU, onda je svrha Vučićeve posete bila da uveri američke zvaničnike da nema promena u odnosu na njegovu osnovnu obavezu, a to je da prizna nezavisnost tzv. Kosova. A da nešto drugo nije u pitanju, recimo neko Vučićevo kolebanje, govori činjenica da je on otišao u Ameriku, a nisu Amerikanci došli kod njega, što bi promptno učinili da su primetili neku promenu.

To da je predsednik Srbije spreman da prizna nezavisnost tzv. Kosova pod uslovom da dobije „nešto“, predstavlja danas opšte mesto njegove „lavovske borbe za Kosovo i Metohiju“. Domaća javnost kao već skuvana žaba sada rutinski prihvata ovu neminovnost ne shvatajući da je ona (neminovnost) posledica dugogodišnjeg mrcvarenja javnosti povodom tobožnje realnosti. Razume se, ta „realnost“ produkt je medijske selekcije stvarnih činjenica u vezi Kosova i Metohije. U međunarodnim okvirima takva selekcija ignoriše rastuću ravnotežu među svetskim silama, gde Rusija i Kina, koje konstantno podržavaju teritorijalni integritet Srbije (Rezolucija SB UN 1244), jačaju svoj značaj i uticaj. Primetno je da su poslednjih nedelja, pre Vučićevog putovanja u Njujork, domaći mediji prosto ignorisali politiku pomenutih sila prema južnoj srpskoj pokrajini. Pažnja publike bila je fokusirana na još jednu inicijativu zapadnih činilaca, ovoga puta Kvinte. Ova zapadna petorka je izričito zahtevala da se Srbija i tzv. Kosovo trampe ukidanjem, s jedne strane carina na srpsku robu, a s druge aktivnosti u vezi povlačenja priznanja Kosova. I ma koliko ovaj stav nailazio na kritiku i srpskih zvaničnika, ostaje glavni utisak da famoznu realnost čine samo pritisci i pretnje sa zapada.

Da Vas podsetimo:  Tri Vaskrsa pod bombama: 1941. 1944. i 1999.

I pored svega, zapadni učesnici postaju sve nervozniji zbog višemesečnog šlajfovanja procesa međusobnog priznanja Srbije i Kosova. Nastalo je nešto, čega su se intuitivno bojali – zamrznuti proces, što je samo drugo ime za zamrznuti konflikt. I, što je sa njihovog stanovišta najgore, vinovnici novog stanja nisu Srbi nego Albanci, njihovi balkanski favoriti. Posle uvođenja drakonskih carina na robu iz Srbije, Vučić i po njihovom priznanju nije imao kud, a sigurno kretanje ka međusobnom priznanju (nije mi jasno zašto bi Srbija tražila priznanje Kosova) zaustavljeno je. A onda, kao kad kola pođu nizbrdo, počeli su da se ređaju događaji prave realnosti, drugačije od zapadne laboratorijske, koji su samo komplikovali dovršenje projekta nezavisnog Kosova. Projektovani laboratorijski uslovi nisu predvideli da će pasti Haradinajeva vlada zbog delovanja Specijalnog suda, i da će u Srbiji opozicija zapretiti bojkotom narednih izbora i time znatno umanjiti legitimitet Vučićeve neminovne pobede i komotnije predaje Kosova i Metohije. Najzad, ko zna šta se još može dogoditi pa da eksperiment totalno propadne.

Vučićev odlazak u Ameriku treba sagledati kroz ove realističke naočari. Obrni-okreni, on je ipak najvažniji zapadni igrač u ovoj stvari. Haradinaja može da zameni Tači, ili bilo koji albanski političar, ali Vučića niko u Srbiji. Kada bi se, nedajbože, on pokolebao, stvar bi totalno propala. To jest, zapadu bi preostala još samo upotreba sile – ekonomske, političke i vojne – ali pitanje je danas da li bi to bilo izvodljivo. Zbog toga je bilo potrebno još jednom direktno proveriti da li je Vučić pri svom obećanju. Sudeći po njegovom ličnom informisanju srpske javnosti – sve je u redu. To je naš komentar na osnovu podataka koje smo imalo prilike da dobijemo preko medija.

Da Vas podsetimo:  Tečajevi saveza Sokola za putujuće župske prednjake

Ostaje zona pretpostavki i mogućih zaključaka na osnovu svega što znamo o ovom pitanju. Ne treba sumnjati u američku opreznost i kada je Vučić u pitanju. Ta opreznost je opšta – spoljnopolitička, posebna – prema srpskim političarima i pojedinačna – prema samom Vučiću. Kada je o poslednjoj reč, oni dobro znaju da je današnji predsednik Srbije kada je za njih to bilo najvažnije obrnuo ćurak i od mrskog nacionaliste postao smerni evropejac. I pored velikog međunarodnog iskustva sa takvim političkim likovima, i do tančina razvijenih metoda sopstvene zaštite, Amerikanci i racionalno i iracionalno nikada ne mogu biti sasvim sigurni. Njihova skepsa ovde je prirodna, koliko i skepsa koja prirodno prati odnos između seniora i vazala.

Šire gledano, u konkretnom slučaju, Amrikancima ne idu na ruku dve nepovoljne činjenice: Prva, sada im Albanci čine probleme iz prostog razloga što današnja američka administracija nema osećaja prema njihovim maksimalističkim zahtevima. Recimo, razgraničenje, koje bi značilo da se sadašnje nepriznate granice legalno priznaju uz manje obostrane ustupke i korekcije, na šta je Vučić spreman, znatno zadire u postojeći plan velike Albanije. Druga nepovoljna okolnost za Amerikance jeste činjenica da Vučić danas u Srbiji nema zamenu, kao što je to bilo 2012. kada je sam odigrao tu rolu. Nije reč o prostoj personalnoj zameni, nego o kvalitativnoj, onoj zameni koja bi garantovala postojeći stepen anestezije srpske javnosti. Takvog majstora Srbija danas zaista nema.

Od svega ovoga gotovo da nema nakakve utehe. Ali, novina od 2008. godine, bar kada je o kosmetskom pitanju reč, jeste da ni zapadu više nije lako.

Slobodan Samardžić
Izvor: srbijasvet.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime