Amerikanci su hteli da bombarduju Srbiju po svaku cenu

0
408

PRENOSIMO: INTERVJU FRANCUSKOG MAJORA PJER-ANRI BINELA POVODOM DVE DECENIJE AGRESIJE NATO

  • Pjer-Anri Binel major, bivši francuski obaveštajac OTKRIVA EKSKLUZIVNO ZA „Novosti“ i tvrdi: NATO je mislio da će ceo “posao” završiti tokom mesec dana
  • O tome kakav je osećaj u isto vreme biti “izdajica” i heroj Binel kaže: U nekim uslovima, poslednji izlaz časnog čoveka je izdaja. Ali, ja nisam izdajnik. Nikada nisam izdao Francusku. Volim svoju zemlju. A nisam ni heroj. Nema heroja. Postoje samo herojski akti. Zaustavio sam, verovatno, na nekoliko meseci napad NATO na Srbiju.

Bio je to mali papir, 12 puta osam centimetara. Na njemu sam, prethodno, u svojoj kancelariji, nacrtao tabelu, na osnovu podataka koje sam video u radnom dokumentu NATO. Tabela je imala pet redova i tri kolone.

Horizontalno je bila ispisana priroda ciljeva među kojima su se nalazile protivvazdušne baterije, tenkovske jedinice, artiljerija, izviđački punktovi i vojna skladišta, a vertikalno je bio naveden broj udara na početku, u sredini i na kraju intervencije. Tu hartiju dao sam generalu Jovanu Milanoviću.

Ove podatke, koje je u jesen 1998. kao šef kabineta francuskog predstavnika pri NATO predao svojoj “srpskoj vezi” pred bombardovanje SRJ, otkriva, ekskluzivno za “Novosti”, bivši francuski obaveštajac, major Pjer-Anri Binel, s kojim razgovaramo u živopisnoj sredini Tuluza, pod okriljem južnog sunca, gde je odavno pronašao svoj mir u zaleđu vojnih aktivnosti.

– Nacrtao sam identičnu tabelu i istražnom sudiji. Predviđeni intenzitet je protokom vremena bivao sve jači. NATO je hteo da pokaže da će, ukoliko Milošević odbije da se povinuje, šteta biti još veća. Milanoviću sam preneo samo deo infromacija. Uneo sam tipove ciljeva, ali nisam naznačio lokacije na kojima će biti izvršeni udari – kaže Binel.

* Da li ste znali za predviđena mesta napada?

– Naravno! Takvi dokumenti NATO, koje sam prethodno pregledao, izuzetno su precizni. Treba, ipak, znati da vojne ciljeve diplomate ne prihataju uvek, a i sve je kasnije osujećeno, jer je napad odložen.

Prijateljski susret 

Generala Jovana Milanovića sam ponovo video 2003. u Beogradu, na promociji moje knjige Ratni zločini NATO. Bio je to izuzetno prijateljski susret. Otvorili smo dušu jedan drugome. Otkrio mi je da je želeo da dođe na moj proces i da svedoči u moju korist. Rekao sam mu da mu ni najmanje ne zameram zbog onoga što mi se dogodilo.

* Da li su u radnom dokumentu NATO bili navedeni i civilni ciljevi?

– Isključivo vojni! Zvanično ne možete sebi dozvoliti da stavite ono što je zabranjeno Ženevskom konvencijom, kao što je, na primer, gađanje električnih centrala bombama s aluminijomom i grafitom, ili ciljanje kineske ambasade. A posle to zovu kolateralnom štetom!

* Koliko je NATO predviđao da će trajati napad?

– Mislili su da će završiti ranije. Koliko se sećam, nadali su se da će sve biti gotovo za mesec dana.

* Agresija je, navodno, trebalo da započne 12. oktobra 1998, ali su, zbog vaše akcije, sve odložili?

– Početak je odložen iz mnogo razloga. Pre svega zato što je Milošević povukao specijalne snage s Kosova, pa je politički komitet NATO odlučio da zaustavi operaciju, što je iznerviralo Amerikance. Posle je čitava njihova diplomatija dovela do onoga što se desilo u martu. Jer, Amerikanci su želeli da bombarduju. Približavala se i zima, meteorološki uslovi su takođe igrali ulogu.

* Čime ste se povodili kada ste dali podatke Milanoviću?

– Želeo sam da prenese Slobodanu Miloševiću koja će biti jačina napada i da zna šta ga čeka. Učinio sam to da bih sprečio žrtve. Video sam šta se spremalo, da će bombardovati Srbiju, Beograd, velike gradove! Nisam to hteo. I, Milošević je povukao trupe. Ali, nažalost, našli su drugi pretekst da bombarduju.

* Videli ste se Milanovićem dva puta, u julu i oktobru. Kako je došlo do primopredaje hartije?

– Kada je moj pretpostavljeni, general  Virot, u poslednjem trenutku odustao od sastanka, samoinicijativno sam odlučio da odem umesto njega. Bilo mi je logično da saznam šta je želeo general Milanović. Sreli smo se u jednom srpskom restoranu na periferiji Brisela. Jeo sam neki srpski specijalitet od mesa kome se više ne sećam imena. Uzeli smo i vrlo malo vina, jer tokom službe u principu nisam pio. Postavio mi je pitanja, želeo je da zna da li će francuska učestvovati u bombardovanju Srbije ako se kosovska kriza nastavi. Odgovorio sam mu potvrdno. Sve sam to posle preneo mom pretpostavljenom.

* U međuvremenu ste dobili poziv sa šifriranog telefona, iz Odeljenja obaveštajne službe iz Lila, kojim se od vas tražilo da nastavite kontakt, ukoliko se Milanović bude ponovo javio?

– Milanović je opet zvao, jer je pretnja bombardovanjem dobijala na snazi. Otišao sam na drugi sastanak. Bilo je to u njegovom stanu. Tada sam mu dao hartiju. Ispostavilo se da su nas pratili još od prvog kontakta i večere u restoranu. Nekoliko dana kasnije, bila je nedelja, sećam se, vojne vlasti su me pozvale u Pariz. Nisam imao razloga da išta krijem. Iznervirali su se zbog hartije. Mogao sam da kažem da je nije bilo. Ali, ne žalim. Nikada nisam lagao pretpostavljene i francuske vlasti. Odveden sam u pritvor, pa u palatu pravde, a onda u zatvor.

* Skupo ste platili svoj angažman, ali ste, ipak, posle toga postali još veći prijatelj Srba?

– Moj prvi kontakt sa Srbima je bio tokom rata u Bosni, gde nisam otišao kao specijalista za Balkan, već za islamističke pretnje. Shvatio sam da su u primeni Dejtonskog sporazuma jedino Srbi uvek poštovali dogovoreno. U porodici smo se s pijetetom odnosili prema srpskom narodu, zbog veza Srba i Francuza kroz istoriju. Zbog toga me je nedavno veoma pogodio skandal na ceremoniji povodom obeležavanja stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata u Parizu. Pejzaži u mom rodnom Ariježu me podsećaju na dolinu Drine. I na Kosovu sam nalazio isti reljef, isto drvo, isto sunce. Sve ono što nas ne ubije, učini nas jačim.

* Već je prošlo dvadeset godina od vašeg angažmana.

– A imam utisak kao da je bilo juče! Noću, ponekad, još uvek pomislim da sam u zatvoru, i pogledom tražim televizor koji sam imao u ćeliji, i na kome sam pratio događaje. U zatvoru sam vreme uglavnom provodio pripremajući knjige, beležeći sve ono čega sam se sećao, od najranijeg detinjstva. Iz toga sam posle objavio mnogo knjiga, uključujući i onu o ratnim zločinima NATO, a neke sam i preveo. Posle toga sam živeo sasvim drugi život, deset godina bio geometar, koristeći vojna znanja. Vreme je projurilo. Napravio sam novi život, ali nisam zaboravio stari. U vojsci i među starim kolegama u obaveštajnoj službi, ima više onih koji me poštuju nego onih koji me ne cene. I dalje me redovno pozivaju na godišnjice promocija novih klasa u Sen Siru.

BIVŠI major Pjer-Anri Binel (67) bio je veoma cenjen u svojoj službi. Radio je, između ostalog, u misiji u sedištu UN, a učestvovao je i u ratu u Zalivu. Vojni sud mu je u Parizu 15. decembra 2001. oduzeo čin i osudio ga na pet godina zatvora, od čega tri uslovno. Pre toga je devet meseci proveo u pritvoru. Iz zatvora je pušten u aprilu 2002.

* Do vas je nedavno stigla tabla s vašim imenom za naziv ulice koju su samoinicijativno izradili žitelji naselja Trešnja, nadomak Beograda.

– Staviću je na počasno mesto u ličnoj oružnici, gde držim oružje, odlikovanja i čuturu sa šljivovicom. Uz tablu je stiglo i veoma dirljivo pismo na koje ću, svakako, uskoro odgovoriti. Pozivaju me da posetim “moju” ulicu, nedaleko od Beograda. Dobio sam poziv i za komemoraciju povodom 20 godina od bombardovanja. Nažalost, moja supruga je bolesna, oporavlja se od operacije, tako da trenutno nigde ne putujemo. Svu energiju sam posvetio njenom negovanju. Ali, čim joj bude bolje, obećavam, doći ću ponovo, ovoga puta zajedno s njom.

* Kakav je osećaj u isto vreme biti “izdajica” i heroj?

– U nekim uslovima, poslednji izlaz časnog čoveka je izdaja. Ali, ja nisam izdajnik. Nikada nisam izdao Francusku. Volim svoju zemlju. A nisam ni heroj. Nema heroja. Postoje samo herojski akti. Zaustavio sam, verovatno, na nekoliko meseci napad NATO na Srbiju. Shvatam da me Srbi zato vole, ali ta ljubav je uzajamna. Uradio sam normalnu stvar.

Stanovnici  vikendaškog naselja Trešnja kod Avale, koji su svoju ulicu krstili imenom francuskog oficira, presrećni su činjenicom što je zahvaljujući dopisniku našeg lista “Binelova tabla” došla tamo gde treba da bude.

– Iza inicijative za preimenovanje našeg sokaka u Ulicu majora Binela stoje porodice Đorđević, Ranđelović, Mihajlović, Denda, Marković, a najzaslužnija je moja unuka Nađa – govori nam dr Toma Marković, nekadašnji lekar na VMA.

– Kada nas je NATO bombardovao 1999, Nađa je imala godinu dana i nije mogla da se načudi da smo sami protiv celog sveta. Ja sam joj pričao da ima puno ljudi na planeti koji su uz nas, i tada je prvi put čula za Binela. Ona nas je zapravo sve naterala da mu zahvalimo na ovaj način.

Intervju vodio stalni dopisnik Večernjih novosti iz Pariza

Goran Čvorović
Izvor: Večernje Novosti , izmedjusnaijave.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime