Ana Brnabić i duh preduzetništva

Stvar je na prvi pogled sporedna ali je zapravo paradigmatična. Govoreći u svom ekspozeu o potrebi da se jača konkurentnost privrede Srbije, naročito „u oblasti intelektualne svojine“ jer će to „vući ka ekonomiji zasnovanoj na inovacijama“, što znači ka „većoj produktivnosti“ i „još bržem rastu i razvoju“, nova/stara premijerka Brnabić je došla do preduzetništva. Preciznije, konstatovala je da preduzetništva nema, odnosno nema ga dovoljno; u svakom slučaju ono je „usko grlo“ (navodnici M.L.) u procesu proizvodnje većeg društvenog proizvoda, da se tako izrazim. Da bi svoju konstataciju potkrepila pozvala se na Svetski ekonomski forum i njegovo istraživanje osposobljenosti pojedinih zemalja za takmičenje na međunarodnom tržištu. „Kada pogledate Globalni indeks konkurentnosti mi se izuzetno loše kotiramo u domenu stava prema preduzetničkom riziku, odnosno u spremnosti da rizikujemo i započnemo sopstveni biznis. U ovom segmentu mi zauzimamo107. mesto od 141 države“, rekla je Brnabić. Zaključak se prosto nametao: „dakle, nama je neophodno unapređenje i podrška razvoju preduzetničkog duha“ i to, kako je naglasila, pre svega u „omladinskim organizacijama“ i među „predstavnicima mladih u čitavoj Srbiji“. Prirodno je nakon toga bilo da premijerka obeća da će nova vlada raditi na „analizi i reviziji nacionalne strategije za mlade“.

To je zapravo tipično za ovu vlast, za sve njene prošle vlade, od 2012. godine naovamo, kako god da su se formalno zvali premijeri, pa će tako nastaviti da radi i ova „druga vlada“ Ane Brnabić. Uostalom, od vlade kontinuiteta – što se od početka znalo da će (n)ova vlada biti – nije se drugo moglo ni očekivati. Kad krene da sipa novac u neki bunar pa to ne da (očekivane) rezultate, ona odluči da sipa još.

Potvrđuje to i ova priča o „preduzetničkom duhu“. Zašto je Srbija sto sedma? Čudi – mada u stvari i ne čudi – da se premijerka Brnabić uopšte nije pozabavila uzrocima tako lošeg plasmana. Zašto, naime, kad je već posegla za GIK-om, nije malo više pažnje posvetila ovom dosta složenom pokazatelju konkurentnosti i probala da među njegovim kriterijumima pronađe uzrok tom ziheraškom i konformističkom ponašanju mladih u Srbiji. Pogotovo kad se zna da oni na internacionalnoj sceni pokazuju solidnu konkurentnost. Pa da se tako, recimo, među 12 „stubova konkurentnosti“ pozabavila jednim koji se i u domaćoj i u stranoj (stručnoj) javnosti često ističe kao posebno klimav i porozan, blago rečeno. Reč je, pogađate, o institucijama.

Da je to učinila mogla je premijerka svašta da otkrije (pa, možda, i da i o tome obavesti poslanike). Posebno, primera radi, da je izgrađenost institucija kriterijum po kome je Srbija 2019. godine zabeležila gori rezultat nego dve godine ranije. Lane je, naime, Srbija u ovoj oblasti ostvarila 52,5 bodova, a 2017. godine 53 boda. Tako da je sa 65. mesta pala na 75. mesto. Još se, međutim, jasnija slika dobije ako se malo zadrži na ovom kriterijumu, tačnije na nekim (jer i on je složene prirode) njegovim komponentama. Po nezavisnosti sudstva, naime, Srbija je na 101. mestu, po efikasnosti zakonodavnog sistema na 104, po sigurnosti vlasničkih prava na 106, po zaštiti intelektualne svojine na 104, po regulaciji sukoba interesa na 104, po kvalitetu revizorskih/računovodstvenih standarda na 102. i po regulisanosti sukoba interesa na 104. poziciji. Kad se tome doda i da je po opterećenosti državnom regulativom Srbija na 95. mestu jasno je da su ovde privrednici (privatnici, preduzetnici, menadžeri, investitori, inovatori) u vrlo nezavidnom položaju. Jer, sve navedeno pokazuje da u Srbiji ne postoje povoljni, stabilni i predvidljivi uslovi za bavljenje biznisom. Što sa druge strane znači da je neizvesnost velika, odnosno da je i (poslovni) rizik veliki. Čovek prosto mora da bude hazarder, gotovo kockar, da bi se pod takvim okolnostima upuštao u bilo kakav preduzetnički poduhvat. Po svim ovim „podkriterijumima“, tj. preduslovima za biznis, dakle, Srbija je samo nešto malo gora nego po stavu o preuzimanju rizika ali, eto, to premijerka nije ni primetila. Nije htela il’ nije smela, vrag bi joj znao („Mostarske kiše“, Pero Zubac).

I sad, pošto ga je prethodno tako uštrojila, država će navodno da podstiče preduzetništvo. To više liči na raspodelu para partijski podobnim kadrovima nego na podsticanje preduzetništva, što se, praksa je to pokazala, na kraju krajeva i dešava.

Nije otud slučajno što institucije u ekspozeu nisu praktično ni pomenute. Svoju vladu je, istina, Ana Brnabić nazvala proevropskom i vladavinu prava je stavila među 6 njenih ciljeva, ali nekako mehanički i takoreći uzgred. Jer, dok je poimence pomenut gotovo svaki kilometar puta koji je bio ili će biti izgrađen, dotle osim (nezavisnosti) sudstva nijedna od onih 7-8 pomenutih institucionalnih tema nije dobila ni red.

Umesto da se stara o poštovanju zakona i uklanja prepreke normalnom funkcionisanju pravnog poretka, umesto da učvršćuje pravila, a akterima na tržištu (političkom, ekonomskom, društvenom) prepušta konkretnu akciju, aktuelna vlast neprekidno širi polje svog diskrecionog, ničim oivičenog, delovanja. To je njen modus operandi, reći da je politička filozofija bi bilo preterano. U tome je ključna slabost ekspozea Ane Brnabić i to je ono što od nove vlade izaziva najveći strah. Ograničenost njenog mandata taj strah ne smanjuje, nego naprotiv povećava.

Mijat Lakićević
Izvor: Peščanik.net