Analiza slučaja: „Svetlost” protiv urednika Miroslava Jovanovića

0
182

Presuda po kojoj Miroslav Jovanović, bivši urednik pokojne „Svetlosti”, svojoj nekadašnjoj firmi (u višegodišnjem stečaju) sa kamatama i tarifom javnih izvršitelja treba da plati 1.700.000 je sudsko-medijski presedan u Srbiji. Kako su u ovom slučaju kragujevačke sudije presuđivale, a šta kažu relevantni zakoni?

Nekadašnji urednik (takođe nekadašnje) „Svetlosti” Miroslav Jovanović dobio je od suda u Kragujevcu rešenje o izvršenju po kome svojoj bivšoj firmi, koja je već više godina u stečaju, treba da plati 820.430,90 dinara, sa zateznom kamatom od 17. marta 2014. godine plus troškove parničnog postupka od 185.250 dinara, takođe sa kamatom. Sve to treba da se uradi, kako piše u rešenju, „sprovođenjem rešenja na celokupnoj imovini dužnika, kako je najpovoljnije namiriti potraživanje.” Sada je na potezu javni izvršitelj.

Podsetimo, dugogodišnjeg urednika „Svetlosti” i „Nezavisne Svetlosti” tužila je ova firma da plati deo novčanih kazni po sudskim presudama za dva objavljena teksta 2004. godine i jedno pismo čitaoca objavljeno 2007. godine. Tužba je podneta u julu 2009. godine, dva meseca pošto je cela redakcija dala otkaze novim vlasnicima „Svetlosti” posle privatizacije, jer je procenila da sa njima „nema ‘leba”, i osnovala „Kragujevačke novine”. Konačnu presudu, kojom je uvažen zahtev ondašnjih vlasnika „Svetlosti”, doneo je kragujevački Apelacioni sud krajem prošle godine, ustvari je potvrdio prvostepenu presusu Osnovnog suda.

Time je napravljen sudsko-medijski presedan u Srbiji, jer su novčane kazne protiv novinara, urednika i medija do sada uvek plaćali izdavači ili osnivači novina, televizija, radio stanica, a takvih tužbi i presuda u poslednjih tridesetak godina bilo je na stotine. Tako je otvoreno pitanje da li će jedan presedan postati praksa, što bi bilo pogubno za novinare, od kojih je većina slabo plaćena i mnogi su na granici socijalnih slučajeva.

Upravo zato urađena je analiza slučaja „Svetlost„ protiv urednika Miroslava Jovanovića, pri čemu su konsultovani iskusni i ugledni advokati i dvoje visokopozicioniranih sudija odnedavno u penziji.

I tužilja i sudija

Prvo što pada u oči, tačnije „bode oči”, jeste vreme trajanja sudskog procesa. „Svetlost” je predala tužbu Osnovnom sudu u Kragujevcu, u julu 2009, a ovaj sud je prvostepenu presudu doneo 17. aprila 2014, znači posle, maltene pet godina. Odmah potom upućena je žalba na presudu koja se u Apelacionom sudu u Kragujevcu „krčkala” do kraja prošle godine, ili više od četiri i po godine. Sveukupno, suđenje je trajalo devet i po godina.

Time ne samo da je prekršeno pravilo „o suđenju u razumnom roku”, već je „osuđeniku” Miroslavu Jovanoviću natovarena enormno velika kamata. Na 820 hiljada osnovnog duga kamata je do sada narasla do skoro 600 hiljada, jer se računa od prvostepene presude još od 2014. godine, a koliko je „rešavana” žalba tuženog u Apelacionom sudu – to je nešto na šta on nikako nije mogao da utiče. Po istom rezonu rastu i sudski troškovi, pa kada se svemu tome tarifa javnog izvršitelja, biće da bivši urednik treba da izbroji milion i 700 hiljada dinara.

Inače, na račun Udruženja „Res publika”, koje je dobrovoljno preuzelo posao prikupljanja donatorskih sredstava za pomoć Miroslavu Jovanoviću, do sada je uplaćeno oko 500 hiljada dinara.

Druga činjenica koja „bode oči” jeste fakat da je konačnu presudu Apelacionog suda kao predsednik sudskog veća potpisala sudija Simonida Miloradović, a ona je 2007. godine, dok je bila sudija ondašnjeg Okružnog suda, kao privatna tužilja tužila „Svetlost” i urednika Jovanovića zbog objavljenog pisma jednog građanina (čiji je identitet sudu bio poznat i kao svedok potvrdio je da je pismo njegovo i autentično preneto). Njeno ime nekoliko puta je pomenuto i u prvostepenoj presudi, inače dobila je pomenuti spor i „Svetlost” joj je isplatila 379.350,87 dinara. Dakle, jednom privatna tužilja, drugi put konačni presuditelj.

Za šta odgovara odgovorni urednik

Pravni osnov za podnošenje tužbe protiv Miroslava Jovanovića „Svetlost” je našla u presudama koje su donete po tužbama za objavljene tekstove 2004. i 2007. godine i u kojima piše da dosuđenu novčanu naknadu solidarno plaćaju autor teksta, odgovorni urednik i izdavač novina. To solidarno je prosto šablon koji po inerciji koriste svi sudovi, mada nijedan i nikada ne utvrđuje  i stepen pojedinačne odgovornosti onih koji treba da plate štetu, iako je to moguće i lako merljivo – ako se dobro poznaje normativna regulativa, pre svega Zakon o javnom informisanju i medijima. Dakle, sud odreže đuture novčanu naknadu oštećenom, napiše da je solidarno pokrivaju oni koji su oglašeni privima i time je završio svoj deo posla.

Šta se događalo u konkretnom slučaju? „Svetlost” je isplatila sve što je presuđeno. Tada ništa nije potraživala od glavnog urednika i još dvoje novinara – autora tekstova koji su bili “solidarni“ dužnici. Tek naknadno se “setila“ da tužbom traži udeo od odgovornog urednika (ne i od novinara), čime su ondašnji vlasnici i poslodavci pokazali ko im je na meti, ali to je druga priča.

Osnovni sud donosi prvostepenu presudu i u obrazloženju navodi da je „odgovorni urednik odobravajući sporne tekstove prouzrokovao sudske sporove (…) čiji je epilog bio isplata naknade za nanetu nematerijalnu štetu koju je u potpunosti namirio tužilac kao solidarni dužnik.

Međutim, pošto je ovde reč o naknadnom potraživanju, ili pravničkom terminologijom regresnoj odgovornosti, tuženi u ugovoru na tužbu navodi da je ona regulisana pre svega Zakonom o radu (član 163, stav 7) koji kaže da „poslodavac ima pravo da od zaposlenog zahteva naknadu iznosa koji je platio trećem licu radi naknade štete”, ali ovo važi pod uslovom „da je zaposleni pričinio štetu namerno ili iz krajnje nepažnje”.

To je prvo trebalo da uradi sama „Svetlost”, jer je Zakon o radu krovni zakon koji reguliše odnose između poslodavca i zaposlenog. Pre podnošenja tužbe podnosilac, koga predstavlja direktor, bio je u obavezi da utvrdi sve okolnosti pod kojima je šteta nastala, onako kako je propisano opštim aktom preduzeća, pa ako dokaže da je zaposleni pričinio štetu namerno ili krajnjom nepažnjom, može da utvrdi visinu i način isplate. Tek ako to sporazumno ne može da reši, može da se obrati sudu.

Dakle, „Svetlost” je išla prečicom i u tužbi navodi da je „obaveza glavnog i odgovornog urednika da prekontroliše, utvrdi autentičnost, istinitost tekstova, da ne dozvoli povredu zakona, a što se konkretnom prilikom očigledno desilo, pošto je tužilac morao trećem licu da isplati naknadu štete”.

Osnovni sud u obrazloženju presude, povodom obaveze primene Zakona o radu, konstatuje jedino ovo: „Očigledno je da je tuženi pričinio štetu, ako ne namerno, onda sigurno krajnjom nepažnjom, jer je u okviru njegovih zadataka  i poslova kao glavnog urednika bilo da vodi računa o tekstovima koje treba objaviti, pa kako tako nije postupio, doveo je do štete koju je u nespornom iznosu tužilac isplatio”.

Dakle, tužilac – „Svetlost” niti utvrđuje, niti u tužbi pominje da je urednik Miroslav Jovanović štetu pričinio namerno ili krajnjom nepažnjom, a Osnovni sud donosi krajnje paušalni zaključak, bez ijednog dokaza, da je postojala krajnja nepažnja samim tim što je odgovorni urednik.

Na taj način, i „Svetlost” i sud, ne samo da nisu postupili po obavezujućem članu Zakona o radu, već o odgovornosti odgovornog urednika govore ne improvizujuće, već totalno pogrešno i laički. Tu materiju reguliše Zakon o javnom informisanju i medijima, jedino ga treba pažljivo čitati i dosledno primeniti. A evo šta on kaže.

U članu 101 taksativno je nabrojeno šta je u medijima je zabranjeno, a za šta je odgovoran  odgovorni urednik. To je „objavljivanje informacija, odnosno zapisa, kojima se povređuje pretpostavka nevinosti, zabrana govora mržnje, prava i interesi maloletnika, zabrana javnog izlaganja pornografskih sadržaja, pravo na dostojanstvo ličnosti, pravo na autentičnost, odnodno pravo na privatnost”. Odgovoran je i za objavljivanje ispravke i odgovora, ali to je van domena ove teme.

O odgovornom uredniku govori još samo Krivični zakonik, član 38: Izvršiocem krivičnog dela izvršenog objavljivanjem informacija u novinama, na radiju ili televiziji smatra se autor informacije, izuzetno za to odgovara odgovorni urednik, ako je do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom autor ostao nepoznat, ili ako je informacija objavljena bez saglasnosti autora.

Dakle, i „Svetlost” kao tužilac i Osnovni sud apsolutno netačno „opisuju” funkciju odgovornog urednika – kao nekoga ko je odgovoran za sve objavljene informacije. Analogno, to bi bilo kao kad bi, na primer, predsednik suda bio odgovoran za ispravnost svega što presude njegove sudije.

Način dokazivanja krivice

U žalbi na prvostepenu presudu advokat Miroslava Jovanovića predložio je da se tužbeni zahtev odbije kao neosnovan. Među više razloga za to kao glavni je naveden taj što prvostepena presuda ne sadrži najbitniju činjenicu – da li je urednik „štetnu radnju preduzeo namerno ili grubom nepažnjom”, što je osnovni uslov regresne odgovornosti tuženog prema Zakonu o radu. Takođe, prvostepeni sud nije ni utvrđivao šta je posao glavnog urednika i u čemu se sastoje njegove obaveze, u kom stepenu i u kom vidu.

Apelacioni sud, međutim, apriori odbacuje pozivanje na Zakon o radu, jer „u tekućoj parnici osnov odgovornosti tuženog nije šteta koju je zaposleni pričinio poslodavcu definisana odredbom člana 163 tog Zakona“, a zatim daje sledeće obrazloženje:

„Osnov odgovornosti tuženog leži u činjenici da je tužilac kao solidarni dužnik isplatio više nego što iznosi njegov udeo u šteti”, pa po Zakonu o obligacionim odnosima (ZOO) „može tražiti od dužnika da mu nadoknadi ono što je platio za njega”. To piše u prvom stavu člana 208 ovog Zakona, ali već u drugom stavu se pojašnjava: „Koliko iznosi udeo svakog pojedinog dužnika sud određuje s obzirom na težinu njegove krivice…”

Međutim, Apelacioni sud zaključuje da prvostepeni sud nije bio u mogućnosti da utvrdi udele „solidarnih dužnika”, pa je zaključio da su oni jednaki. Znači, idu na „ravne časti”. Ali činjenica koja se čita iz presude Osnovnog suda jeste da on ne da nije odredio udele, već to nije ni pokušao da učini, a po istom zakonu (ZOO, član 158) krivica postoji kada je zaposleni prouzrokovao štetu namerno ili krajnjom nepažnjom. Dakle ista je formulacija kao u Zakonu o radu, ali ona nije ni dokazivana ni dokazana.

Vratimo se ponovo na Zakon o javnom informisanju. U članu 112 piše da „lice na koje se odnosi informacija čije je objavljivanje zabranjeno (a to definiše već naveden član 101), a koje zbog njenog objavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete”. Međutim, već u sledećem 113. članu kaže se da novinar i glavni urednik odgovaraju za štetu ako se dokaže da je nastala  njihovom krivicom (dakle opet uz dokazanu nameru ili krajnju nepažnju), a izdavač odgovara za štetu bez obzira na krivicu (član 114). Na kraju, u članu 115 stoji da „novinar, odgovorni urednik i izdavač solidarno odgovaraju za štetu”, ali to podrazumeva da je dokazana krivica novinara ili glavnog urednika, a ona postoji, kako je već rečeno, ako je utvrđeno da je šteta nastala s namerom ili krajnjom nepažnjom. To, ponavljamo, ničim nije dokazano.

„Iscureo” rok za žalbu

Sada dolazimo do onog dela priče o tome kako je i kada „Svetlost”, koja sudskim putem potražuje pare od Miroslava Jovanovića, novčano namirila osobe koje su tužile nju kao izdavača, dvoje novinara i odgovornog urednika. Te činjenice su delimično, ne i potpuno, navedene u presudi koja je postala pravosnažna.

U jednom slučaju, povodom teksta iz 2004. godine, urađeno je „vansudsko poravnanje” zaključeno 17. septembra 2007. godine između NIG AD „Svetlost” i Milana Busarca. Sud je utvrdio da se „Svetlost“ obavezala da Busarcu isplati potraživanja od 290 hiljada dinara u tri rate i to je sve bilo završeno 20. novebra 2007.  Pri tome ni novinar – autor teksta, ni odgovorni urednik nisu bili ni na koji način uključeni u sklapanje tog vansudskog sporazuma, niti su za to pitani, nisu ni potpisali nekakve papire.

U druga dva slučaja primenjena je ista „formula”. Simonida Miloradović kao izvršni poverilac „predložila je da sud donese rešenje kojim će odrediti izvršenje protiv solidarnog izvršnog dužnika „Svetlost“ AD radi naplate glavnog duga sa zateznom kamatom, troškove parničnog postupka i izvršenja. Sud je rešenjem o izvršenju usvojio njen predlog.

Takođe, 22. septembra 2006, „sud je utvrdio da su izvršni poverioci Jevtić Nemanja i Biljana Nedeljković predložili da sud donese rešenje kojim će se dozvoliti izvršenje na novčanim sredstvima NIGP „Svetlost” radi naplate duga…”. Sud je prihvatio i ovo rešenje. Inače, u ovom sporu „Svetlosti” je izrečena neprimerena i drakonska kazna u ukupnom iznosu od 1.577.681 dinar.

Na ove sudske odluke o izvršenju „Svetlost” se nije žalila, što znači da je prihvatila da izmiri dug prema poveriocima u celosti.

Šta kaže Zakon o obligacionim odnosima, na koji se isključivo poziva Apelacioni sud prilikom donošenja pravosnažne presude u sporu „Svetlost” – urednik Miroslav Jovanović?

U članu 208 piše da je solidarni dužnik koji je isplatio više nego što iznosi njegov udeo može od ostalih dužnika tražiti da mu nadoknade ono što je platio.

Koliko iznosi udeo svakog pojedinačnog dužnika sud određuje s obzirom na njegovu krivicu (dakle opet uz dokaz da je štetu napravio namerno ili krajnjom nepažnjom) i težinu posledica”.

Međutim, u članu 172 Zakona piše da „pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom (opet ista formulacija), a to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete. Dakle, i ovo pravo je vremenski oročeno.

U dva slučaja taj rok je iscureo. Po vansudskom poravnanju sa Milanom Busarcem u obrazloženju presude navedeno je da je šteta nadoknađena u novebru 2007. godine. Sud je „prevideo” da napiše kada su namireni Nemanja Jevtić i Biljana Nedeljković, ali to je svakako bilo 2007. i 2008. godine, u svakom slučaju više od šest meseci pre podnošenja tužbe „Svetlosti” protiv Miroslava Jovanovića.

Eto, to su fakti u ovom sudskom procesu. U novinarstvu važi pravilo da su činjenice zakon, a mišljenja i komentari slobodni. Koje pravilo važi u pravosuđu?

„Svetlost” je predala tužbu Osnovnom sudu u Kragujevcu, u julu 2009, a ovaj sud je prvostepenu presudu doneo 17. aprila 2014, znači posle, maltene pet godina. Odmah potom upućena je žalba na presudu koja se u Apelacionom sudu u Kragujevcu „krčkala” do kraja prošle godine, ili više od četiri i po godine. Sveukupno, suđenje je trajalo devet i po godina

„Svetlost” je isplatila sve što je presuđeno. Tada ništa nije potraživala od glavnog urednika i još dvoje novinara – autora tekstova koji su bili “solidarni“ dužnici. Tek naknadno se “setila“ da tužbom traži udeo od odgovornog urednika (ne i od novinara), čime su ondašnji vlasnici i poslodavci pokazali ko im je na meti

I „Svetlost” kao tužilac i Osnovni sud apsolutno netačno „opisuju” funkciju odgovornog urednika – kao nekoga ko je odgovoran za sve objavljene informacije. Analogno, to bi bilo kao kad bi, na primer, predsednik suda bio odgovoran za ispravnost svega što presude njegove sudije

„Novinar, odgovorni urednik i izdavač solidarno odgovaraju za štetu”, ali to podrazumeva da je dokazana krivica novinara ili glavnog urednika, a ona postoji, kako je već rečeno, ako je utvrđeno da je šteta nastala s namerom ili krajnjom nepažnjom. To, ponavljamo, ničim nije dokazano.

Izvor: UNS / Kragujevačke

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime