Ne znam da li ste primetili da je – ne računajući slabu i veštački održavanu vatricu oko vlasti u Vojvodini – srpski politički život praktično zamro? Ali čak i da nije tako, i čak i da naprednjačka revolucija nije praktično zatrla politički život, političke stranke, pluralizam i svaku ozbiljnu javnu debatu, teško je baviti se lokalnim političkim cirkusom, kada vam se u relativnoj blizini odvijaju događaji koji, po mnogim nagoveštajima, predstavljaju početak trećeg svetskog rata. (Ili nečeg sličnog.)
I dok svuda okolo pršti od dešavanja, srpska javnost i srpsko društvo kao da blaženo počivaju u svom postkonfliktnom jednoumlju („Srbija je svoje ratove završila“) i „postistorijskoj“ letargiji.
Dugo najavljivani („velikogospojinski“) berlinski susret balkanskih lidera sa Angelom Merkel prošao je sa mnogo pompe, ali bez opipljivog rezultata. Sem ako pod rezultatom ne podrazumevamo spiskove želja, projekata i molbi koje su gosti prezentovali nemačkoj kancelarki. Štaviše, ostalo je prilično nejasno zašto su se uopšte i okupljali – osim ako cilj nije bio upravo sam dolazak kao demonstracija nemačke nove političke samosvesti i poraslog uticaja. Izgleda da i Nemačka želi da ima svoje malo carstvo, odnosno, svoj mali „balkanski komonvelt“, na kome se ponaša i oseća kao (vele)sila i čije poglavice povremeno stižu u Berlin na poklonjenje.
Ukrajinska kriza delovala je kao zgodna prilika da Nemačka (i sa EU, i bez nje) dodatno manifestuje svoju moć i geopolitičku samostalnost u trouglu Vašington-Berlin-Moskva (igrajući malo na kartu „specijalnih veza“ sa Rusijom, a malo nastupajući u tandemu sa Vašingtonom, kao „dobar“ i „loš“ policajac prema Moskvi). Ali svaka dalja eskalacija krize na istoku, svaka nova pogibija i svaki dan produžetka sukoba tu poziciju čini sve neodrživijom i vidimo kako se, korak po korak – a od rušenja malezijskog putničkog aviona intenzivno – Nemačka postepeno utapa u zajedničku strategiju i „evro-atlantski“ front prema Moskvi. (Što, naravno, ne znači da ne teži nekoj aktivnijoj ulozi, ali, u međuvremenu, na sporednom, balkanskom frontu malo leči političke komplekse i trenira za eventualni nastup u glavnoj areni.)
S druge strane, Rusija trenutno ima daleko većih briga nego da suzbija nemačke ambicije na Balkanu i, pošteno govoreći, verovatno bi žrtvovala mnogo više od prilično nepouzdane i nezahvalne male pravoslavne braće samo kada bi mogla da iščupa Nemačku iz angloameričkog zagrljaja. Ali, kao što rekoh, ne čini mi se da je to previše realno. Bar za sada. Jer teško da će Vašington, ili već oni koji se dominantno pitaju i odlučuju o svetskim poslovima, mirno sedeti i gledati kako im se Nemačka izvlači ispod papuče i kako, sa ili bez Putinovog blagoslova, na Balkanu namiruje svoje probuđene imperijalne apetite.
No, izgleda da i u Moskvi ubrzano shvataju da nema ništa od tog „big dila“ sa Nemačkom, što će, posledično, u nove probleme baciti i ovdašnje kombinatore koji su Srbiju i sebe lično već videli kao glavne deveruše i usvojenčad u predstojećem geopolitičkom braku Merkelove i Putina. Ali čak i ukoliko bi kojim čudom do tog braka došlo, teško da će se Vučićeva Srbija naći u priželjkivanoj ulozi onog „umiljatog“ jagnjeta koje „dve majke sisa“. Niti je Vučić tako umiljat, niti su oni ovce. Naprotiv, mnogo je realnije da ćemo biti više-manje zasluženo odbačeni i prezreni od obe, tačnije, od sve tri strane.
asassasJer, ako jedna Nemačka ne može, ili bar veoma teško uspeva da se pozicionira kao pomiriteljski faktor i „most“ između Istoka i Zapada, zamislite samo kolike li su tek šanse ove i ovakve Srbije da odigra takvu ulogu. Iako, naravno, nikome nije zabranjeno da maštari i na taj način u sopstvenim medijima predstavlja svoju spoljnopolitičku poziciju.
To vam je, otprilike, kao kada bi ping-pong loptica ili prosjak koji ide od stola do stola umišljali da su „integrativni faktor“ i „medijator“ u društvenoj komunikaciji. Preterujem? Možda. Ali svakako mnogo manje od onih novinarskih i analitičkih mučenika koji su Vučićevo nes(p)retno glavinjanje između Putina i Merkelove (via Kirbi) pokušavali predstaviti kao „posredništvo“ („Vučić miri Vašington i Moskvu“), a Srbiju kao faktor koji će maltene sprečiti izbijanje trećeg svetskog rata.
Politički naslednici onih koji su sa glogovim kocem jurišali da razvale Titov grob, sada farsično i karikaturalno imitiraju titoističku spoljnu politiku. Nezvanično namiguju Rusima, zvanično proklamuju neutralnost, a faktički su na strani onih koji Rusiju napadaju i pokušavaju da je izoluju.
Zato više nego otužno i licemerno deluje režimska mantra kako mi „ostajemo na evropskom putu“, ali da „nećemo da uvodimo sankcije Rusiji“. Ali ćemo, s druge strane, poštovati briselski „ed-memoar“, u kojem se Rusija tretira kao agresor i optužuje za „nezakonitu aneksiju Krima“, kao i namernu destabilizaciju susedne suverene države“. Ona Rusija koja je, inače, naš provereni prijatelj i sa kojim ova vlada, kako Vučić i Dačić vole da se hvale, gaji najbolje i najiskrenije moguće odnose („možda najbolje u čitavoj istoriji“). Iako, istovremeno, „principijelno“ priznajemo teritorijalni integritet Ukrajine („sa Krimom“). Dok na sopstvenom teritorijalnom integritetu („sa Kosovom“) insistiramo mnogo, mnogo manje.
Uostalom, i prošle nedelje su nam uticajni nemački parlamentarci i izvori iz ministrastva spoljnih poslova, poručili da se od Srbije „očekuje priznanje Kosova“ – „ili nešto vrlo slično priznanju“. Što nas, međutim, uopšte ne sprečava da ulasku u EU i dalje „odlučno težimo“.
Kada se razgrnu ružičaste magle i floskule, sve navedeno je, verovali ili ne, naša originalna spoljnopolitička agenda kojom se aktuelna vlast želi nametnuti kao relevantan regionalni, pa i globalni faktor – kojeg „poštuju svuda u svetu“ i čija principijelnost je „prepoznata i podjednako uvažavana i na Istoku i na Zapadu“.
U stvari, kad malo razmislim, ovo poslednje je verovatno tačno. Ali u jednom sasvim drugom, sasvim suprotnom i sasvim neslavnom smislu.
Đorđe Vukadinović
NSPM
