Antireformski reformatori

Obećanja samo za rejting

0
709

nesOni državljani Srbije, koji su „pregazili“ nekoliko decenija prošloga veka, dobro znaju da su se srpska (ili jugoslovenska) država i srpsko društvo, periodično, a opet konstantno, „reformisali“. Reforme su se najavljivale i „provodile“ u školstvu, zdravstvu, u državnoj upravi, poreskom sistemu, u pravosuđu, policiji…  Najveći deo tih nagoveštenih ili objavljenih reformi nikada nije zaživeo u realnom životu.

Reforme se bile sistemske ili političke prirode, organizacione, tradicionalne, modernizacijske, tržišne, institucionalne, kulturološke, adaptacijske i bog sami zna kakve još ne. I što smo se kao društvo i država više „reformisali“, to nam je život postajao sve gori i sve teži.

Solženjicin je svojevremeno napisao da „vlada stalno tvrdi kako sprovodi nekakve ‘duboke reforme’, a u stvarnosti nikakve reforme nisu nikada započete niti je iko ikada izašao sa jednim smislenim programom reformi“. U Srbiji (Jugoslaviji) decenijama se reformisao jedan sistem koji i inače nije imao nikakve izglede da opstane. A takve „reforme“, zapravo, služile su samo tome da se napravi što veća pravna zbrka u ustavnoj i zakonskoj sferi, koja bi omogućila pojedincima da preko noći dođu do ogromnih materijalnih dobara.

U tom smislu, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, započela je jedna od najpodlijih „reformi“ u zemljama socijalističkog lagera, koja je omogućila do tada neviđenu pljačku, koja je po svojoj perfidnosti nadmašila sve vrste mirnodopskih pljački u celokupnoj ranijoj istoriji sveta. Takva pljačka nazvana je „tranzicijom“, to jeste, prelaznim periodom iz socijalističkog društvenog uređenja i kapitalističko.

Tako se desilo da u „istočnim“ zemljama nastupi period društvene i državne anomije, koji je u većini zemalja bivšeg Varšavskog ugovora trajala otprilike jednu deceniju.

Manje-više, sve zemlje iz socrealističkog miljea uspele su, koliko-toliko, da se stabilizuju pred kraj drugog ili početkom trećeg milenijuma. Nažalost, Srbija je primer zemlje, koja, ni posle dve i po decenije, nije uspela da izađe iz tog pljačkaško-mafijaškog „tranzicionog perioda“. Jednostavno, Srbija se zakovala u bezakonju u kome isti ljudi već četvrt veka nemilosrdno isisavaju ekonomsku i duhovnu supstancu zemlje.

Da Vas podsetimo:  Nokaut na vidikovačkoj pijaci

Iako se dobro zna da je iz Srbije pokradeno, opljačkano i izneto van granica zemlje preko 50 milijardi dolara samo u rasponu od poslednjih desetak godina, još uvek nema nikakvih naznaka da bi za takav zločin nad državom i narodom trebalo neko da odgovara. Do danas, bukvalno, niko nije osuđen za pljačku državne ili društvene imovine ogromnih razmera. Po svim gradovima u Srbiji fabrike su najpre oterane u stečaj, a potom su, na nameštenim tenderima, budzašto prodavane određenim licima iz mafijaških krugova. Iako se danas sasvim dobro zna ko je sve to (i kako) radio, još uvek ne postoji nikakva naznaka da srpska vlada, srpski sudovi i tužilaštva nameravaju da se pozabave takvim kriminalom. Krivične prijave leže u fijokama, slučajevi zastarevaju, a najgori ljudski šljam likuje i nastavlja sa pljačkom i ekonomskim upropašćivanjem srpske države.

Srpski (zaboravljeni?) Eliot Nes

Na današnjoj konferenciji za štampu, pored Aleksandra Vučića (nekada predstavljanog u srpskim medijima kao srpski Eliot Nes) pojavio sa i Nikola Selaković, ministar pravde. I šta je taj mladi „pravednik“ tamo kazao? Rekao je da trenutna akcija u vezi sa nezakonitim privatizacijama pokazuje da ranije „sistem nije bio sjajan i da je država spavala kada su bila u pitanju njena ovlašćenja“.

„Sam današnji čin i ova konferencija govori da se država probudila i počela da koristi poluge vlasti i da je u tome prilično uspešna“, dodao je srpski ministar pravde.

Čuj, država se „probudila“! Ama, po čemu to ovaj mladi čovek zaključuje? Po akciji „Grom“, koja sa gromom ima utoliko veze što se gromoglasno najavljuje i eksploatiše kao dokaz da „niko nije jači od države“? Ili po tome što još niko ne zna ko je to optužen za nezakonite privatizacije, a pogotovo što se unapred može pretpostaviti da među krivcima neće biti „velikih riba“.

Da Vas podsetimo:  Priča o Ivani, Iliji i Marini Stančulj je slika Srbije

Srpski Eliot je već oslobodio svake odgovornosti jednog od onih koji su najodgovorniji za nezakonite privatizacije – Aleksandra Vlahovića. On je bio ministar za privatizaciju od 2001 do 2004. godine. Za njega srpski Eliot je rekao:

„Nema Aleksandra Vlahovića, ako je neko hteo to da pita – nema nikakvih dokaza i ne možete da gonite nekog za to što se čuli ili što su novine napisale.“

Eliot ne zna ni šta će biti sa drugim ljudima, koji su najodgovorniji po „komandnoj liniji“. Tu su Milan Beko (ministar za privatizaciju u doba Slobodana Miloševića, 1997), Dragan Đurić i Mlađana Dinkića, Vuk Hamović, Vojin Lazarević. „Ne mogu ni za koga od njih da kažem da nema odgovornosti“, zaključio je Vučić „tajanstvenim glasom“.

Jasno je, ako Eliot za nekoga ne može da kaže da možda nije kriv, tada takav i nije kriv. Uostalom, ko sme da protivreči srpskom Eliotu Nesu, kada je on u stanju, kao od šale, da slomi  bravu i na blindiranim vratima svog kabineta. I to golom šakom! Postaje jasno da Aleksandar Vučić samo pokušava nekome da preti – ali jalovo. Sada su prestali da ga se boje i oni koji se inače boje svega i svačega. Ozbiljni kriminalci i dalje drže konce na političkoj sceni Srbije, isto onako kako su ih držali poslednjih četvrt veka.

A šta je našem sirotom (i nesuđenom) Eliotu Nesu još ostalo da pokaže da je „najmoćniji“ čovek u najnemoćnijoj državi? Latio se i poslednjeg aduta. Posle nekoliko puta ponovljene (uludo ispucane) tvrdnje u prethodnom vremenu da će fantomski narko bos Darko Šarić uskoro biti uhapšen (to „uskoro“ se, za sada, odužilo na godinu i po dana), Vučić se ponovo prisetio Ćuruvije:

Da Vas podsetimo:  Ministar policije kao glavni državni epidemiolog

„Za mene je najvažniji slučaj ubistva Slavka Ćuruvije i ja ne mogu ništa više da vam kažem. Ali vi znate da sam obećao pre godinu i dva meseca da će taj slučaj biti rešen i on će biti rešen i biće donete pravnosnažne presude“, rekao je Vučić „odrešito“ i bez imalo stida i osećanja odgovornosti. Obećao je, kako je sam izračunao, pre godinu i dva meseca da će slučaj Ćuruvije biti rešen. Tako sutra može da kaže, da je isto to obećao pre dvanaest godina. I šta? Ništa pobogu. Pa slučaj će se rešiti.

Rešiće se isto onako kako se rešilo ubistvo novinara Milana Pantića i Dade Vujasinović, koje Vučić nije danas pomenuo. Zašto je njih „zaboravio“? Zašto je zaboravio Ranka Panića, koji je ubijen na mitingu koji je organizovala Srpska radikalna stranka povodom hapšenja Radovana Karadžića 2008. godine? Podsetimo se da je Aleksandar Vučić, za list Pravda, od 30. 7. 2010. godine, povodom tog ubistva izjavio:

„Ubijen je ni kriv, ni dužan, samo zato što je Srbin. Znaju iz vlasti ko je njegov ubica, ali misle da mogu da ga sakriju. Mi se smiriti nećemo i obećavamo vam da je rok za promenu vlasti kraći, i da ćemo vrlo brzo otkriti Panićeve ubice.“

Poslednji put naš Eliot se setio Panića u julu 2012. godine (kada je postao vlast!); tada je poslednji put obećao porodici ubijenog Panića da će pronaći njegove ubice.

Izgleda, ništa lakše nego razbacivati se obećanjima. Obećanjima za koje se unapred zna da nikada neće biti ispunjena.

Za www.koreni.rs

P. Petrović

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime