Ljušićeva apologija klečanja: Vođa to mudro radi!

3
1367

2014-12-15_075844Radoš Ljušić, direktor Službenog glasnika, poznat iz afere „Mala matura“ (testovi iz grudnjaka) i po navodnoj ideji „spaljivanja nepotrebnih knjiga“

Eto, čitam najnovije vesti i čudim se, gde to Srbija dalje ide? Ima li ovoj zemlji uopšte pomoći? Radoš Ljušić – onaj doktor istorijskih nauka, koji se svojevremeno, zahvaljujući Koštunici i DSS-u, dočepao Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva i tamo direktorovao godinama – danas poručuje građanima Srbije, da „nije sramota kleknuti pred jačim“. Pa ako tako govori jedan „žestoki srpski nacionalista“ i poznavalac srpske „ponosne i i slavne istorije“, šta da se očekuje od običnog sveta? Čemu je onda Ljušić poučavao studente na fakultetu na kome je decenijama radio?

Ljušićevo napuštanje DSS-a, partije kojoj je mogao da zahvali za unosne poslove koje imao dok je bio na čelu Zavoda za udžbenike (radne sveske, istorijske čitanke i udžbenici istorije i slično), i njegovo pristupanje SNS-u 2008. godine, izgleda, prilično govori o stabilnosti karaktera tog čoveka. Činjenica je da je Ljušić umeo da ugodi samome sebe; to jeste, uspeo je da za sebe ostvari mnogo toga u materijalnom smislu, zahvaljujući „umetnosti klečanja pred jačima“. Dakle, Srbima danas daje savet čovek sa debelim iskustvom „habanja kolena“. A dodatna nagrada za takvo „isplativo“ klečanje na kolenima, za Ljušića je ostanak na mestu v.d. direktora Službenog glasnika i nakon što je u novembru, po sili zakona, morao da ode u penziju (napunio je 65 godina).

Ali, sam Ljušićev čin klečanja u celoj ovoj priči i nije najvažniji. To što se neko, ko je do juče studente pojio Njegoševom etikom, odmetnuo od samog sebe za „blago zemaljsko“, nije ništa novo. Takvih primera je puna Srbija. Neobično je to, da je takva jedna defetistička i nemoralna poruka dobila toliki prostor u srpskim medijima, maltene, kao da je Ljušić napravio neki značajan proboj u istorijskoj nauci ili, možda, dobio Nobelovu nagradu za svoj naučni rad. Zapravo, ključno pitanje ovde je, kome je bilo toliko važno da jedan univerzitetski profesor, sa „čvrstim“ nacionalnim opredeljenjem, izgovori nešto što ne bi izgovorio nijedan čovek koji drži do svog integriteta, bez obzira na stepen svog „ozvaničenog“ obrazovanja? Da li je bilo u interesu države i građana Srbije da ključni mediji takvu „umnu poruku“, udarajući na sva zvona, objave u afirmativnom tonu?

Da Vas podsetimo:  Kad Vučića ne bi bilo svi mi bi pomrli

gavriloGavrilo Princip

Druga stvar koja je, čini se, još tragičnija, a vezana je za istoričara Ljušića, jeste njegova tvrdnja da je atentat na Franca Ferdinanda organizovala Srbija. Za to je, kaže on, znala i ondašnja srpska vlada. Time se eventualna krivica Srbije za nastajanje Prvog svetsko rata stavlja u jednu novu ravan. Ako se atentat zbio onako kako to Ljušić danas prezentuje, tada je ubistvo austrougarskog prestolonaslednika bilo delo klasičnog državnog terorizma. Navodno, srpska vlada je naredila da se atentat spreči, ali do izvršenja takve naredbe nije došlo. Teško je trenutno suditi o Ljušićevom predstavljanju atentata na Ferdinanda u drugačijem svetlu od onog u kojem se o tom događaju do danas raspravljalo u srpskoj istoriografiji, jer nemamo potpuni uvid u istorijsku građu kojom se on služio. Ali, veoma je neobično da se Radoš Ljušić tek sada setio da tu – za srpsku vladu s početka 20. veka– „okrivljujuću“ dokumentaciju pregleda. Sam Ljušić se nije potrudio da nam pokaže izvor svojih najnovijih „saznanja“, već je svoju najnoviju naučnu „istinu“, po pitanju Sarajevskog atentata, prepričao u intervjuu za dnevne novine „Novosti“.

Ipak, čitava ova priča Radoša Ljušića, o uzvišenosti klečanja pred jačim i nedvosmislenom svaljivanju krivice za vidovdanski atentat na Srbiju, prilično jasno ukazuje na „naručioca“ takvog (slobodno ga možemo nazvati) udara na srpsko kolektivno pamćenje i svest. Ako znamo da se predsednik srpske vlade oduševljeno napaja nemačkom kulturom i da bezrezervno sledi onaj zahtev Bundestaga i Angele Merkel, da Srbima treba „izmeniti svest“, tada bismo morali znati odakle (i u ovom slučaju) „vetar duva“.

A Radoš Ljušić je SNS vojnik, koji jasno sledi stope Velikog Vođe. Otuda, ako Veliki „Džong“ kleči, takvo klečanje se mora nekako opravdati i predstaviti kao mudar i dalekovid čin. Time se narodu šalje uspavljujuća poruka, da ništa ne brinu, jer Vođa dobro zna šta radi. To jeste, narode, iako vam se sada čini da vas vaš AV zavodi u pustinju i ambis iz kojeg neće biti povratka – to nije tačno – videćete to nakon 40 godina (setite se velikog Vođinog prijatelja bin Zajeda i Emirata). Istinu da Vođa kleči (pa i da se valja/spava na prašnjavom podu) sve je teže sakriti, pogotovo sada kada su stigle naredbe sa Zapada, da je kucnuo čas da predsednik srpske vlade ispuni i poslednje zahteve EU – one na koje se obavezao pre nego što je 2012. stupio na vlast. To jeste, paradržavi Kosovo mora se dati stolica u Ujedinjenim nacijama, a između Srbije i njene južne pokrajine, sama Srbija mora da „ozida“ jasnu i čvrstu međunarodnu granicu.

Da Vas podsetimo:  Važna je „borba za živote ljudi“, ljudi su nevažni

2014-12-15_081058Dakle, Ljušićevo klečanje ne svodi se samo na klečanje, nego i na pristajanje na vlastito nestajanje. Ne postoji niti je ikada u istoriji postojala država, koja je dobrovoljno bila spremna da se odrekne svoje suverene i međunarodno priznate teritorije. Teritorija se oduvek osvajala ili otimala ratom. Klečanje pred dželatom je uzaludan posao i tu više nikakve mudrosti nema. Pogotovo je neshvatljivo klečanje pred dželatom još dok ste koliko toliko slobodni i dok još imate snage da tom dželatu pružite bilo kakav otpor. Sa dželatom se ni o čemu drugom ne možete dogovarati, osim možda o načinu na koji ćete umirati. Malo je onih koji dobrovoljno idu na vešala, a takvi koji svojom voljom stavljaju konopac oko vrata ne mogu se nikako ubrojati u mudre osobe koje dobro znaju šta čine.

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

3 KOMENTARA

  1. Zbog ovoga i sličnih,ovde je narod dobio averziju prema svim pridošlim sa KIM,samo iznosim mišljenje običnog sveta.A,istina je da su to sve udbini poltroni,bitange i nikogovići,a što se tiče DSS,tu je bilo beznačajno malo čestitih ljudi,uglavnom pristalica,osnivači su kao i u ostalim udbininim i kosovim strankama,koje su napravljene da se ugase kada im istekne planirani rok.

  2. Sta jos reci o R. Ljusicu, coveku koji svoje naucne stavove menja u skladu sa clanstvom u odredjenoj politickoj stranci zahvaljujuci kojoj se dobro uhljebio? Ne bi me zacudilo da se koliko sutra javi sa tezom o odgovornosti Srbije i za Drugi svetski rat.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime