Apsurdi izbornog sistema

Kako se ušunjati u parlament

0
713

basan camacU predvečerje raspisivanja pokrajinskih i lokalnih i sve izvesnijih parlamentarnih izbora, velika pažnja poklanja se, pored ostalog, pitanju predizbornog koalicionog partnerstva. Za razliku od Srpske napredne stranke – najdominantnije političke grupacije u srpskom parlamentu, koja će, po svoj prilici, samostalno izaći na eventualne republičke izbore, opozicione stranke i strančice hrle jedne drugima u zagrljaj. Jagma za predizbornim partnerstvom je, imajući u vidu rejtinge većine tih stranaka, posve razumljiva kada se ima u vidu neporeciva činjenica da su mnoge od njih predaleko od mogućnosti da samostalnim izlaskom na izbore dosegnu izborni cenzus. Praksa proteklih izbora, posebno na republičkom nivou, omogućila je, zahvaljujući Zakonu o izboru narodnih poslanika, da se mesto u skupštinskim klupama nađe i za ljude kojima to ni programski, ni po političkom poimanju, a nekima ni po moralnim kvalitetima, ne pripada.

Koristeći zakonsku mogućnost o stvaranju takozvane koalicione izborne liste, veliki broj poslanika koji danas sede u skupštinskim klupama, morali bi da posao potraže na nekom drugom mestu. Jer, više je nego smešno da stranke, partije i pokreti koji, sudeći po brojnim istraživanjima, jedva mogu da dosegnu procenat ili najviše dva izbornog cenzusa, imaju svoje predstavnike među 250 poslanika u Parlamentu Srbije.

Kada se ima u vidu da u srpskom parlamentu sede poslanici nešto više od dvadesetak političkih grupacija, a da samo dve, tri, pojedinačno gledano, mogu da preskoče izborni cenzus, onda je očigledna apsurdnost dela Zakona o izboru narodnih poslanika, koji se odnosi na mogućnost formiranja predizborne koalicione liste. Izmenom tog dela navedenog zakona, skupštinske klupe bi bile pošteđene prisustva poslanika koji se danas u njima šepure zahvaljujući upravo tom nerazumnom i neprimerenom zakonskom rešenju, donetom 2000. i više puta dopunjavanom do 2011. godine.

Da Vas podsetimo:  O donacijama i neznanju vrhovnog komandanta

Bez namere da se na bilo koji način omalovaži pravo brojno malih stranaka da učestvuju u izbornoj utakmici i svojim programskim opredeljenjima privuku birače, neophodno je istaći da mnoge od njih, pojedinačno gledano, bez mogućnosti predizbornog koalicionog partnerstva, nemaju praktično nikakve šanse da se domognu mesta u republičkom parlamentu. Njihovom razmnožavanju, odnosno omogućavanju da se iz patuljaste malenkosti svrstaju u red parlamentarnih, najvećim delom doprinose stranke koje ih, često bez realne potrebe uzimaju pod svoje okrilje. Čak i ljudima nezainteresovanim za politička kretanja, jasno je da se parlamentarnim naziva sve veći broj stranaka koje to ni na koji način ne zaslužuju.

Primera radi, osvrnimo se na Demokratsku stranku, čijim se osipanjem formiralo i uhlebljenje u parlament našlo više minornih stranaka, poput Tadićeve Socijaldemokratske, Petrovićeve Zajedno za Srbiju, nekakvog Pokreta za preokret, pojedinaca u Levici Srbije, stranci Zeleni Srbije… Ne treba, naravno, zaboraviti ni Novu Srbiju, čija su se dva člana uvukla u parlament zahvaljujući upravo Demokratskoj stranci. Posebno je interesantno, pri tome, da danas, suočen sa neizvesnošću preskakanja izbornog cenzusa, Bojan Pajtić, čelnik Demokratske stranke, pobeguljama nudi koaliciono partnerstvo. I ne samo njima. Poziv upućuje i ostalim opozicionim strankama, uključujući stranke Čede Jovanovića, Sande Rašković Ivić, Nenada Čanka, Ištvana Pastora…

Napredna stranka će, kako se pretpostavlja u političkim krugovima, na eventualnim predstojećim vanrednim parlamentarnim izborima nastupiti samostalno. Dva su osnovna razloga za takvu pretpostavku. Prvo, činjenica je da u svim zemljama sa razvijenim demokratijama, u parlamentima se, na osnovu izborne volje građana, nalaze predstavnici malog broja stranaka – najčešće dve, tri, ili koja više kao što je to slučaj u Velikoj Britaniji, Saveznoj Republici Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i drugim evropskim zemljama. Drugo, objektivno gledano, veoma malu podršku glasačkog tela ima veliki broj strančica koje čak ni na lokalnom nivou ne igraju značajnu ulogu. Nemoguće je, na primer, suprotstaviti se komentarima po kojima mesta u Parlamentu Srbije ne bi bilo za Demohrišćansku stranku, Srpski pokret obnove, Pokret snaga Srbije, Narodnu seljačku stranku, Novu Srbiju, Socijaldemokratsku stranku Srbije… Neke od navedenih stranaka, poznato je, pripadaju jatu ptica selica – priklanjale su se DOS-u, stupale u koaliciju sa Demokratskom strankom dok je bila na vlasti, da bi se na kraju zaljubile u naprednjake.

Da Vas podsetimo:  Ode Savski most, neka se pripremi “Beograđanka”

Socijaliste, koje kao i naprednjake, ne more brige oko cenzusa, ipak zabrinjava saznanje da i moguće buduće koaliciono partnerstvo sa PUPSOM i Jedinstvenom Srbijom neće uroditi plodom kao na proteklim parlamentarnim izborima. Očekuje se, naime, znatan pad podrške PUPS-u, jer brojne penzionerske organizacije nikako ne praštaju lažna obećanja davana tokom prošle predizborne kampanje u vezi sa nedodirljivošću penzija. Ne zaboravljaju penzioneri izjave čelnika penzionerske partije da će penzije biti “Sveto pismo”, koje se kasnije preobrazilo u podršku Zakonu o privremenom umanjenju penzija. Ne sumnja se, stoga, da PUPS danas ne predstavlja izazovnog koalicionog partnera. I s njim i bez njega, socijalisti će svakako premašiti izborni cenzus, ali sa znatno manje uspeha, nego na proteklim parlamentarnim izborima.

Iz svega se nameće logičan zaključak o neophodnosti promene dela Zakona o izboru narodnih poslanika. Time bi se, pored ostalog, doprinelo ozbiljnom i dostojanstvenom radu srpskog parlamenta, što do sada, van svake sumnje, nije bio slučaj.

Радисав Ристић

Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime