Izjave Džona Salivana – aktuelnog zamenika državnog sekretara SAD – u vezi sa destabilizacijom našeg regiona, kod mene snažno podstiču sećanje na jednog drugog američkog političara. To je Viljam Fulbrajt (1905-1995). Njegov „duh“ mi Salivan priziva ne zato što svojim delovanjem podseća na tog velikog i humanog čoveka, pokretanog snažnom željom da se odnosi među nacijama i ljudima iz raznih delova sveta, i to na bazi ravnopravnosti, istinski unaprede. Naprotiv! Ako je suditi po Salivanovim rečima, zadatak koji mu je poveren u skladu je sa suštinom fenomena kojim se Fulbrajt, prepoznajući ga kao opasnost kako za samu Ameriku tako i ceo svet, bavio u svojoj sjanoj knjizi „Arogancija moći“.
On je – analizirajući američku politiku posle Drugog svetskog rata a pogotovo u kontekstu uplitanja Vašingtona u Vijetnamski rat – prepoznao i jasno definisao opaki sindrom osećanja superiornosti zbog posedovanja enormne moći. Iz njega proizlazi nesputano osećanje američkog establišmenta da drugima može i ima pravo da nameće šta god poželi, makar i brutalnom silom koja ispred sebe briše sve što joj se odupre. Pri tome treba imati u vidu da takvo stanje stvari i uma nije samo na racionalan način nasilno. Ne! Nije tu u pitanju isključivo beskrupulozni pragmatizam. Ima u svemu i te kako mesta i za (geo)politički autima, koji dovodi do toga da u sopstvenu propagandu sliku sveta namenjenu drugima, poveruju i ključni američki donosioci odluka.
Samo polazeći od toga, deluje mi, mogu se razumeti Salivanove reči izgovorene tokom nedavne posete BiH. On je tada najavio kako će „SAD raditi aktivnije sa BH zvaničnicima kako bi se borili protiv spoljnih sila koje aktivno nastoje da BiH učine ranjivom u pogledu unutrašnje bezbednosti“. Da je američki političar mislio na Rusiju ne treba mnogo umeća za čitanje između redova. Uostalom, u ranijim izjavama, pogotovo u vezi sa dešavanjima u Makedoniji i na relaciji Skoplje – Atina, već je više puta Rusku Federaciju označio kao generator problema na Balkanu.
To je više nego cinično. U pitanju je najgrublje ispoljavanje arogancije moći. Ograničiću se samo na BiH. Tu se ni mastilo na Dejtonskom mirovnom sporazumu iz 1995. nije osušilo, a zapadani centri moći su na mirnodopski način nastavili da realizuju sarajevsku centralističko-hegemonističku ratnu politiku. Pretnjama, ucenama, progonima i na druge načine koji podsećaju na politiku zapadnoevropskih kolonijalnih upravnika u osvojenim zemljama Azije i Afrike u 19. veku, uporno se radilo na nametanju unitarizacije BiH. I to uprkos volji dva konstitutivna naroda i jednog entiteta!
Njihove želje i interesi, kao i ustavni poredak BiH, grubo su gaženi kako bi bili zadovoljeni apetiti sarajevske muslimanske elite, odnosno geopolitičke težnje Vašingtona, Londona, Berlina. Vodeće EU sile u tome imaju značajan udeo, ali noseća uloga ipak pripada SAD, kako zbog snažnih mišića te sile tako i ogromnih pokretačkih kapaciteta njene arogancije moći. Ne treba ni reći, sve to je protivno demokratskim vrednostima. Jer mnogo toga, ako ne i sve, činjeno je na opresivan način koji bagateliše građanska i ljudska prava onih koji se ne slažu sa namerama evroatlanskih struktura.
Takvom politikom prouzrokovan je novi talas unutrašnje nestabilnosti BiH. Srpski narod se pokazao dovoljno žilav i odlučan da, uz sve gubitke i muke koje je pretrpeo i u miru, očuva temelje državnosti Republike Srpske. Ona nije podlegla bez obzira na enormne pritiske pa je danas RS znatno funkcionalniji deo BiH. U celini gledano, a pogotovo u domenu muslimansko-hrvatskih odnosa, ta kompleksna državna zajednica dva entiteta i tri konsitutivna naroda, umesto da s vremenom bude učvršćena na izvornim dejtonskim principa, dovedena je do stanja višeg stepena disharmonije pokušajima jednostranog menjanja državno-pravnih posledica mirovnog aranžmana.
I to je danas najveći problem BiH. Zapad je svojom arogancijom doveo do toga da BH zajednica sve više liči na (geo)političkog Frankenštajna. Nije to učinila Rusija, kao što ona ne stoji ni iza poslednjeg, i u formalnom pogledu, neokolonijalnog sistema u svetu koji oličava OHR sa svojim okupacionim mehanizmima i modelima ponašanja. Ako Vašington stvarno želi išta dobro za BiH i njene narode, morao bi da odustane od takve politike umesto što najavljuje njeno produbljivanje dok krivicu za loše stanje projektuje na druge. Pobeda Donalda Trampa donela je nadu da će tako biti. Nažalost, reči i postupci američkih predstavnika kao što je Salivan nju polako gase!
Dragomir Anđelković
Izvor: SRNA
