Autobus

0
369

Nije mu jasno zašto često sanja autobús? I stalno je tu kao neka frka, panika. Ili je pogrešan, pa se vozi nepoznatim ulicama, ili prenatrpan i raštimovan GSP-ov, ali najčešće iznenada ulazi kontrola, a on traži po džepovim  kartu koje nema.

E tu je problem i trebalo je bar pravovremeno izaći iz vozila, ako ne kupiti tu kartu. Seća se kada je bio školarac da se redovno švercovao da bi imao pogačicu više za užinu. To je tad bilo tako normalno, ali samo za decu.

Dok zeleni bus škripi i staje na stanicu, on pogledom proverava ljude koji čekaju prevoz i ko bi od njih eventualno mogao da bude ridža u civilu. Tako su zvali kontrolore koji pregledaju karte, zbog njihovog tamno žutog širita na obavezno masnoj šapki . Skoro uvek je stajao blizu vrata, osmatrao i strepeo. Kako se kontrolorska služba usavršavala tako je i on napredovao, pa je kucao jednu kartu više puta i po svim površinama, da bar zvukom zadovolji vozača konduktera. Najpre na poleđini pa iznad, čuvajući označen prostor samo za ne daj Bože. Iako još tinejdžer, pojavom autómata postao je već iskusan švercer.

Bilo je u međuvremenu i nekakvih legitimacija, markica, ali retko kad je kod njega sve bilo kompletno. Gužve je voleo, jer kako da ne kupi kartu ako ima samo nekolicina ljudi u autobusu, a kondukter ne spava? Jednom se samo šćućurio u ćošak zadnje platforme, dok se kontrolor probijao kroz prepunjeno vozilo i kontrolisao karte, a najbliži putnici ga sakrili svojim telima i kaputima. Prošla fora iz žmurki u 6 sati sabajle. Radni narod ode na posao, a on trk u školu srećan, jer mu je ostalo šest žutih banki (dve pogačice) i što na vreme stiže na časove. Kasnije se izveštio, pa se čak bezobrazno poigravao sa njima.

Dok ‘ridža poništava kartu gospođi koja sedi, on mu se skoro zalepi svojim leđima za njegova i prati mu pokrete. Kako se službenik GSP-a okrene ka neproverenim putnicima, tako se i on okrene suprotno i čovek uvek vidi sve osim njega. Doduše u tom položaju ne vidi ni on kontrolora, ali ga oseća laganim dodirivanjem i gurkanjem koje je uobičajno u gužvi. Za taj manevar potrebno je da ima dovoljno putnika koji stojeći nenamerno pomažu njemu, a smetaju ridži da ima dobar pregled. Ceo autobús kapira i smejulji se, da bi on onda na kraju predstave samo iskoračio u pravcu dela autobusa koji je već pregledan i stvar je u redu. Drugi put mu traže kartu dok je neoprezno pričao sa drugaricom na zadnjem sedištu, a on ustajući pokaže ka komšiji vatrogascu kod srednjih vrata i još nasumice tiho zovne: – Tataaa! Pa doda:  -Kod tate je.

Namigne brkatom kontroloru. A stvarno ti brkovi su im bili skoro pod obavezno i redovno ih odavali, ako rade  bez uniforme. Kao da im je to bilo u opisu radne strogoće. Srećom, autobús se baš tad zaustavljao, pa on spretno siđe. Rasterećen, gleda ih sa stanice kako se raspravljaju i čak im mahne u odlasku. Posle je dobri komšija, inače kolega njegovog ćaleta sa posla, ushićeno prepričavao slučaj kod njih uz kafu i rakijicu, dok se kućom orio smeh. A u autobusu…e u autobusu je bila vrlo zategnuta situacija. Stvarno nije mu jasno zašto sad sanja autobuse?

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime