Često se dešava da izjave političara budu tako daleko od stvarnosti da se čovek pita da li ti ljudi žive u realnosti ili u nekom drugom, izmišljenom svetu. Upravo tako su posmatrači shvatili reči premijera Srbije Aleksandra Vučića, koji je za vreme svoje posete Tirani izjavio da je „Srbija spremna da diversifikuje izbor isporuke gasa, konkretno, tako što će se pripojiti gasovodu iz Azerbejdžana“. To je, kako je rekao srpski premijer albanskoj agenciji, „takođe vrlo važno za naše američke prijatelje“. Izjava je napravljena pred samu posetu Vučića Vašingtonu, što ga je, očigledno, i povuklo da demonstrira svoju lojalnost Amerikancima.
Govoreći o azerbejdžanskom gasu, srpski premijer je mislio na projekat Transjadranskog gasovoda (TAR) koji podržavaju SAD i Evropska komisija. Taj gasovod, koje poneko vidi mal’te ne kao jedinstvenu mogućnost za snabdevanje gasom Jugoistočne Evrope, za sada je na stadijumu projektovanja. Predviđen je za isporuke prirodnog gasa iz Prikaspijskog regiona i sa Bliskog Istoka Zapadnoj Evropi. NJegova dužina, a on treba da ide preko Grčke, Albanije, Jadranskog mora i Italije, je 871 km, maksimalni kapacitet isporuke na godišnjem nivou je 10 milijardi kubnih metara. Pretpostavlja se da će njim od 2019.godine transport prirodnog gasa iz Azerbajdžana početi da se otprema jugu Italije.
Važnu ulogu u tom projektu igra Albanija, preko čije teritorije treba da ide 211 kilometara gasovoda. Zato je srpski premijer u Tirani i objavio svoje nade da će se gas dobijati preko transjadranske maršrute. Istina, već sledećeg dana on je, ili zato što je shvatio nemogućnost za takvu nadu, ili zato što je zaključio da mu je bolje da ne izaziva pitanja eksperata o jedinom realnom isporučiocu gasa Srbiji – ruskom Gazpromu, pokušao da unekoliko ublaži svoje izjave tako što je rekao da, kako bi se obezbedila sigurnost u snabdevanju zemlje gasom, postoji težnja za diversifikaciju isporuka. Vučić je objasnio da se pod „diversifikacijom podrazumeva želja Srbije da se gas prima „sa svih strana“. „Ako mogu da pomognu Rusi – hvala im, ako mogu Amerikanci – hvala i njima; svima koji mogu – hvala“, – izjavio je srpski premijer. Međutim, činjenica je da za sada Srbi „hvala“ mogu da govore samo Rusiji koja Srbiji redovno isporučuje svoj gas. Pre dve godine, 2013, potpisan je dugoročni ugovor o isporuci ruskog gasa Srbiji u količini od 1,5 milijardi m3 godišnje, u sledećih 10 godina, i prošle godine je taj ugovor bio poštovan. Što se tiče ostalih ličnosti u srpskoj gasnoj drami, bukvalno odmah posle Vučića je svoj odnos prema nama izneo i specijalista – prvi čovek nacionalne kompanije „Srbijagas“ Dušan Bajatović. On je izjavio da zemlje Jugoistočne Evrope ne mogu da računaju na isporuke potrebnih količina iz Azerbajdžana, koji se smatra za alternativu isporukama ruskog gasa. Ako se posmatra južni pravac isporuka tog gasa, njegov najveći deo ostaje u Turskoj. Ostaci pripadaju Srbiji, Bosni i drugim zemljama. „Mi ne možemo da računamo na gas iz Azerbajdžana u količinama koje su nam potrebne, jer ih tamo u određenom trenutku – nema“ – objasnio je Bajatović, govoreći 28.maja na međunarodnoj konferenciji u Beogradu.
Ako hoćemo da budemo precizni, od 10 milijardi kubnih metara gasa koji se isporučuje Transjadranskim gasovodom planira se da se 6 milijardi ostavlja u Turskoj, a ukupno 4 milijarde – balkanskim potrošačima. Bajatović je potpuno realno procenio i američke mogućnosti za snabdevanje regiona gasom iz škriljaca. „Mislim, da u sledećih nekoliko godina, prelaza na taj gas neće biti“ – rekao je.
A čega za sada nije bilo u toj polemici? Nije bilo procene resursnih mogućnosti samog Azerbejdžana kao hipotetičkog isporučioca gasa Balkanu i jugu Evrope. Ukupne rezerve gasa u toj državi nisu velike: prema podacima BP Statistical Review of World Energy objavljenim 2014. one su iznosile 0,9 biliona kubnih metara. Radi upoređenja: rezerve Rusije i Irana u toj istoj godini su iznosile 31,3 (Rusija) i 33,8 biliona kubnih metara (Iran). Uz eksploataciju u 2013.g. od 16,2 milijarde m3 Azerbejdžan je potrošio 8,6 milijardi m3. Uz tempo rasta eksploatacije od 1,5% (2013) uopšte se ne vidi izlaz za azerbejdžansku industriju – kako da se stvori 10 milijardi m3 za TAR, a da se i ne govori o nečem većem.
Najviše nade za ekspanziju azerbejdžanskog gasa Evropi ima preko ostvarenja projekta „Stadijum-2“ – nalazište „Šah-Deniz“ na Kaspiju. Taj projekat predviđa izgradnju dve ploveće platforme i bušenje sa njih 26 bušotina, proširenje Sangačalskog terminala i izgradnju novih uređaja za preradu i kompresiju. Vrednost tog projekta se procenjuje na 28 milijadi $. Data je i mogućnost da se ukupni troškovi premaše za 20%. Taj iznos sadrži i opremanje industrije i proširenje infrastrukture Južno-kavkaskog gasovoda. Za početak eksploatacije gasa se planira kraj 2018.godine. Eksploatacija i izvoz gasa u projektovanoj količini od 16 milijardi m3 se planiraju tek za kraj 2019. Ukupna količina gasa je predviđena za izvoz. Od toga 6 milijardi m3 se šalje zapadnim delovima Turske, 1 milijarda Grčkoj, 1 milijarda Bugarskoj i 8 milijardi Italiji.
Transport gasa sa lokaliteta „Šah-Deniz“ Turskoj, Grčkoj, Bugarskoj i Italiji
Operator projekta TAR-a, kompanija VR, je 1.decembra 2013. objavila osnovne karakteristike projekta, u kojima jasno piše: «First gas is targeted for late 2018, with sales to Georgia and Turkey; first deliveries to Europe will follow approximately a year later». Odnosno: prva godina isporuke gasa u projektovanoj količini može da bude tek 2020.
Tako potpuno transparentna informacija o činjeničnom stanju u gasnom sektoru Azerbejdžana pokazuje da kao isporučilac gasa Evropi azerbejdžanski gas teško da će se ikada naći kao konkurent Rusije. A što se tiče snabdevanja Srbije i njenih balkanskih suseda, čak i ukoliko u tim zemljama projekat TAR bude uspešno izveden, one od strane isporučilaca gasa nisu planirane kao primaoci ni 2020.godine.
Igor Tomberg
Fond strateške kulture
