„Srećne vam rane Junaci !“ Jedan bedni, ostareli, odvratni režim između vas i slobode stavio je oružanu silu. Gotovo je. Gotov je. Samo još to neko treba da mu kaže. Možda ceo narod, kada zaustavi opštine, fabrike, stane na puteve, isključi struju, zatvori vodu… Ne može ceo narod biti terorista – terorista je onaj koji natera narod na takav otpor. Nije važno da li će Milo Đukanović, taj brežnjevljevski tiranosaurus, pobeći noćas ili za deset dana… Ili će mu njegovi zaštitinici omogućiti da vlada nešto duže… Važno je da se dokazalo da ste vi Narod. On je ništa. Jedna imitacija diktatora i uvreda za savremenog evropskog političara. Pomislio je nesrećnik da su on, njegova u političkom-biznisu aktivna rodbina i par desetina saučesnika u mnogobrojnim krivičnim delima, oličenje države Crne Gore. Bez njega i par političkih satelita sve će se, kaže, raspasti. Crna Gora postaće deo Velike Srbije samo ako li Milo Đukanović dobije grip… Ako mu se, pak, upale hemoroidi, „šampionka evropskih integracija“ očas će postati dragulj u kruni zlih ruskih imperatora… Umesto da ovako bude „čudo regiona“ i u perspektivi najveći udeonik Šeste flote.
Šta je postigao Đukanović time što je poslao partijsku policiju i režimske batinaše da tuku žene i decu po podgoričkim ulicama, da na očigled građana i kamera mlate mladiće sa kojima nisu bili u sukobu, koje prethodno nisu ni pokušali da legitimišu, i koji su tako opasni i traženi kriminalci da su ih Milovi izvršioci, videvši da ih neko možda snima, odmah pustili da othramaju ili otpuze sa mesta batinanja. To nikada nije bilo da policija beži od onih koje treba da uhapsi nakon što ih je brižljivo namlatila.
Gde će dospeti država u kojoj se ministar čudi zato što novinari pitaju zašto je „priveden“ narodni poslanik i predsednik jedne demokratske i parlamentarne stranke? Kakva je budućnost vaše dece u zemlji čijeg je predsednika nemoguće smeniti, gde izbori važe samo ako imaju jedan, od vlasti preporučen, ishod, gde će država „nestati“ ako Milo Đukanović i njegova partija izgube izbore i padnu sa vlasti?
Koliko to saveznika Milo Đukanović ima u svetu? Danas je jasno da svi oni koji su ga tapšali po ramenima nisu spremni da rade sa nekim protiv koga narod protestuje duže i energičnije nego što su se istočnonemački demonstranti borili za svoju slobodu davne 1989. godine. Koliko će Đukanoviću pomoći srpska vlada? Sramotno je ponašanje Vučića i Nikolića. Njima je važnije da ostanu na vlasti nego da se ponašaju kao moderni evropski političari. Nema razgovora sa diktatorima koji falsifikuju izbore, ozloglašeni su zbog nedemokratskog ponašanja, prokaženi u javnosti za decenije navodnog vršenja raznih kriminalnih radnji. Nema primanja tirana koji prebijaju svoj narod, svađaju građane po nacionalnoj osnovi, progone crkvu… Vreme je za bojkot Mila Đukanovića. Koliko god dugovali Đukanoviću za podzemne i druge radnje koje su doprinele njihovom jedvitom dolasku na vlast 2012. godine, vlasti u Beogradu još više duguju ideji demokratije i naravno svom narodu. Naši građani Srbi, Crnogorci, Bošnjaci i Muslimani sa crnogorskim državljanstvom velikom većinom podržavaju građane Crne Gore, a u malom broju su naklonjeni Đukanovićevom režimu. Ako već imaju neki lični dug, neka ponude Đukanoviću azil u Srbiji. Ukoliko je bezbednost i nekažnjivost Đukanovića i njegovih neposrednih saradnika cena za slobodu, za osnivanje prelaznih ustanova koje bi Crnoj Gori konačno omogućile slobodu i demokratiju – onda je treba smesta platiti. Neka dođe u Srbiju, a mi koji ne možemo biti utočište bivših diktatora donećemo poseban zakon za njega. Setićemo se kako je zakratko, obmanjujući crkvu i srpske stranke, tvrdio da pomaže u borbi za demokratizaciju SR Jugoslavije (mada je glasao za Miloševićev izbor za predsednika SRJ). Srbija bi Đukanoviću mogla da ponudi azil. Ovakav presedan nije opasan, posebno ako bi ostatak režima prihvatio demorkatiju. Ako ne proliju narodnu krv oni svakako mogu da računaju na milost koju su dobile vođe belog režima u Južnoafričkoj Republici. Samo Crnoj Gori treba pomirenje i suočavanje sa prošlošću – koje Srbija nažalost nije imala. Mi smo pogrešili što posle 2000. nismo se na pravi način pomirili i danas zato plaćamo visoku cenu. Mi svoje ciljeve tako nismo postigli, ali svako onaj među državnicima Velikih sila ko je želeo da na vlast u Srbiji dovede beskičmenjake upravo je tim putem u tome i uspeo. Danas ima takve.
Napad na narodne proteste u Podgorici, premlaćivanje građana, hapšenje narodnih poslanika i nacionalnih vođa, suzavac koji se vije nad centrom grada, pretnje, klevete… Sve je to otpor tirana koji su danas slabiji. Miloševića su posle 9. marta 1991. spasili rat i velika nesreća srpskog naroda. Danas Đukanovića nema ko da spase osim možda narodne nesloge ili trenutka straha. Baš kao što je 9. marta pre četvrt veka sa balkona Narodnog pozorišta veliki srpski književnik Borislav Mihailović Mihiz uzviknuo da ćemo „…to drvo neslobode (režim) lomiti, lomiti i lomiti dok ga ne slomimo.“ – danas svako dete u Podgorici, na Cetinju, u Rožajama, Kotoru ili u Pljevljima može reći to isto. Milo Đukanović je gotov. Ustala je Crna Gora! Podgorica je Svet !
Čedomir Antić
Dan
milo je vec poceo da se davi u saft svoje ponosi