B92 – početak i kraj

1
824

Sva moja iskustva vezana za radio počinju i završavaju se stanicom B92. Doduše, kao dete voleo sam da slušam Indeksovo radio pozorište, kasnije – kao student i diplomirani dramaturg – imao sam izvedene radio drame na srpskom i hrvatskom nacionalnom radiju, ali jedini period kada mi je ovaj medij zaista bio važan u životu poistovećujem sa B92. NJihov filmski kritičar Goran Terzić bio mi je veliki uzor i svakako jedan od ljudi koji su me formirali kada sam ušao u tu profesiju. Zoran Panjković, Uroš Đurić i Darko Kokoruš su iz nekog drugog ugla produbljivali moje interesovanje za sport. Smejao sam se uz Brakusove emisije i učio istoriji rokenrola uz Žikicu Simića. Međutim, isto tako, pomoć ljudima koji su proterani iz Krajine ne bi mogla efikasno doći da nas tog leta pre dvadeset godina B92 nije obaveštavao o punim razmerama tog nacionalnog brodoloma.

radio

Dok sam bio srednjoškolac jako sam želeo da upoznam te ljude i još uvek pamtim oduševljenje kada sam prvi put gostovao u Ritmu sportskog srca, kao dobitnik neke nagrade u kvizu, i upoznao Panjkovića, Đurića, Kokoruša, Mojsina i Terzića, a vremenom sam upoznao i mnoge druge radijske heroje sa ove stanice, pa čak i sarađivao kao kritičar u emisiji Moć veštica, jednoj od najblistavijih u zreloj fazi radija, posle Petog oktobra.

Kada se Miloševićeva vladavina završila, B92 se nažalost našao u kreativnoj pat-poziciji. Mnogi autori su već bili potrošeni, neki su pošli putem krajnje ekstremnih stavova poput Peščanika, i u programskom pogledu, B92 nije uspeo da napravi smenu generacija. Ovo je bio radio koji je u sebi uvek nosio nešto pomalo hermetično, u nekim situacijama trebalo ga je pretrpeti a sada biše nije bilo razloga za to. Prestao sam da slušam B92, ali i radio uopšte, par godina posle Petog oktobra. Na tom putu, ne treba smetnuti s uma da je B92 imao i niz gafova. Nisu svi novinari stasali na ovoj stanici postali moralne gromade i svetionici nezavisnosti, pogledajmo recimo Srđana Kusovca koji je uređivao latiničnu Pobjedu Mila Đukanovića, dnevni list koji u maniru e-novina pomera sve granice režimske propagande i diskreditacije opozicije. Zatim, forsiranje vlastitih izdanja u domenu popularne muzike gde su vremenom masu kvalitetnih bendova istisnuli sa svojih plejlista i umnogome doprineli krizi srpskog rokenrola. Ovi gafovi radija B92 se guraju pod tepih i stvara se jedna hagiografska slika, bez prave analize.

Da Vas podsetimo:  Zaraza

Radio B92 je recimo bio jedan od najzaslužnijih za promociju navijačkih grupa i ulazak njihovog rečnika i životnog stila u javnost. Posle Petog oktobra, u bioskopu Reks, dodelili su im nagradu u kojoj je pisalo, Momci koji se se 10 godina suprotstavljali režimu, tukli se sa milicijom dok su ostali spavali u svojim kućama. To su Delije. Samo desetak godina kasnije, B92 je morao da štiti svoju novinarku Brankicu Stanković od navijača. Sada su navijači postali nepoželjni jer su za neke druge naručioce delovali po ulicama Beograda, ali B92 je bio medij koji im je dao krila i ubedio ih da oni treba batinama da reaguju na društvena kretanja. Odjednom je tuča sa milicijom proglašena za huliganizam a vulgarne navijačke pesme za pretnje. Unutar kuće, postoji niz svedočanstava o slabljenju međuljudskih odnosa, i raznim gestovima koji su po mnogo čemu gori od ovoga što se na kraju desilo kada su grčki vlasnici otpustili sve preostale zaposlene i promenili ime radija, usput dovodeći u pitanje sam karakter stanice i njene obaveze prema RRA i ANEM-u. Rečju, i B92 je imao niz velikih gafova o kojima se ćutalo, neke od svojih legendi je degradirao i odbacio bez ikakvog obzira, nije odgovorio na kreativne izazove emitovanja u postmiloševićevskoj Srbiji. Stoga, može da nam bude žao što B92 više ne postoji ali Grci su za to ponajmanje krivi, oni su samo eutanazirali jednu odavno obolelu stanicu.

Međutim, ekipa sa i oko B92 ima snažan osećaj posebnosti i on izvire iz tekstova koji komemoriraju ukidanje stanice, vrlo često otkrivajući bizarno ili neprofesionalno ponašanje koje je kada ga oni praktikuju naravno jako simpatično. Recimo, Miloš Vasić iz Vremena u svom tekstu Smrt jednog radija kaže:“Sećam se kao juče da je bilo kako sedim u ono malo studija u Domu omladine (5. sprat) i lupetam šta mi padne na pamet u tri popodne (Intervju dana), dok se pokojni Mamula, Milica Kuburović, Vaske, Dejan, Bojana Lekić, Tamara Pupovac ili koga je već zapala smena krive od smeha. Bio sam aktivni učesnik one podvale koju pominje Teofil Pančić, kada su odglumili –po receptu Orsona Velsa – preuzimanje Radija od strane SPS. Napisao sam ljutiti komentar u kome sam napao Vreme kao „izdajnike“ i posebno Roksandu Ninčić kao „dedinjsku tračaru“. Vaske je tada proizvodio vesti o misterioznom „pukovniku Gvozdenu“, srpskom heroju na koga se deo slušateljstva čak i primio; dobro, Kusa i ja smo pomogli. Te zabave nije bilo više nikada“.

Dakle, glupiranje na radiju i uznemiravanje ili dezinformisanje javnosti su bili potpuno u redu ukoliko to rade Izabrani. I sada njihova žal za vremenom kada su bili mladi i nestašni, treba da uzdigne ukidanje radija B92 na nivo nacionalne tragedije iako su barem dvoje protagonista ovih anegdota kasnije primili Karićeve nagrade, odlazili na njegovu televiziju ili RTS itd. Gubeći strane donacije, B92 više nije imao načina da finansira svoju političku agendu, a očigledno je da su najbolji novinarski kadrovi vrlo brzo napustili ovu stanicu jer su im Bogoljub Karić i Aleksandar Tijanić lako pokazali da svako ima svoju svoju cenu. Međutim, reklo bi se da više ni slušaoci ove nezavisne stanice – smeštene u zgradu koju im je dao Dinkić u vreme kada su naplaćivali svoj prvoborački staž – nisu imali strpljenje za njihov oećaj Izabranosti.

Da Vas podsetimo:  Nepodnošljiva teškoća postojanja

Patologiju devedesetdvojkinog samoviđenja lakonski, verovatno potpuno nesvesno, sumira jedan citat iz teksta Tamare Skrozze „Kako je nestao radio B92: Dogovor je da se ovo odmah završi“ koji kaže: „Nekada je bilo dvadesetak ljudi u redakciji, a sada sam praktično radila sama. Kad dođem posle podne, čitam vesti na pola sata, radim Dnevnik i spremam Jutarnji dnevnik. To nikada tako nije bilo. Radila sam kao na traci, a bila zadovoljna ako uspem da u Dnevnik stavim bar nekoliko vesti i prilog koji niko drugi nema, koji će reći nešto normalno, da ljudi imaju šta da čuju, kazuje Biljana Vujasinović“. Upravo ta pretpostavka ljudi sa B92 da će oni da određuju ko je normalan a ko nije, umesto da se bave svojim poslom i da izveštavaju o činjenicama, dodatno pojačana iluzijama koje su im raspirivale strane donacije i atraktivne nagrade, učinila ih je nepodnošljivim za slušanje, i zato su Grci mogli da ih zakatanče bez ijedne reakcije, što Milošević nikada nije mogao. Paradoksalno, kada podvučemo crtu, Slobodan Milošević je bio najznačajniji radio autor i urednik na ovoj stanici. Izabrani su bili samo mali Neroni koji su svedočili kako država gori. Kada više nije bilo šta da se zapali, ni B92 nije imao smisla.

Dimitrije Vojnov

novipolis.rs

Autor je scenarista iz Beograda

1 KOMENTAR

  1. To se kaze odradili su svoj deo posla, poput Otpora, i gazde su im otkazale poverenje. A i zasto bi ih drzali vise na platnoj listi? Imaju oni sad pored 99% svih predtonickih medija i onaj glavnk – RTS, koju, ne samo sto potpuno kontrolisu, nego i uzimaju od blesavog naroda i pretplatu.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime