Nesporno je da javna ličnost, glumac, književnik, slikar… kao uostalom i svaki drugi čovek, ima legitimno pravo na politički stav, pa čak i partijsku pripadnost, ali!!!
Kada umetnik založi svoj kredibilitet i obraz u korist rušitelja svih društvenih vrednosti, samo po sebi se nameće pitanje šta je ostalo od stava besmrtne Nadežde Petrović da je prevashodna uloga umetnosti i umetnika da budu učitelji i vaspitači. Da li su umetnici, koji ime, prezime, lik i delo stave u službu gospodara Vučića, s koca i konopca skupljenih nazadnjaka i njihovih koalicionih saučesnika svesni, što bi rekla Nadežda, da umetnici moraju biti veliki učitelji, ne samo svoga nego svih naroda i da im je bogomdani talenat nametnuo obavezu da budu borci za napredak čovečanstva.
Kada je, svojevremeno, ovdašnji umetnik Božidar Plazinić, idejni tvorac bijenalne izložbe Biblioteka – otvorena knjiga Balkana, postao deo savetodavnog tima novoizabranog nazadnog čačkonačelnika, mnogi su to ocenili MrMijevom željom da se javnosti predstavi kao neko ko se ne opterećuje dnevnom politikom i stranačkom pripadnošću. Tim pre, ako se u vidu imaju Plazinićevi kritički stavovi povodom nazadnjačkog “ulepšavanja” Čačka. Doduše, izneti samo u uskom krugu prijatelja. Upravo stoga mnogi su ostali zatečeni kada je ovih dana obnarodovano da ime, lik i delo Božidara Plazinića, umetnika ovdašnjeg krasi SNS odborničku listu na kojoj preovlađuju likovi i likuše što godinama unazad u našem gradu slove za paradigmu nekulture, sumnjivog obrazovanja i bahatosti.
Drugim rečima, idejni tvorac svojevrsnog umetničkog dijaloga naslovljenog Biblioteka – otvorena knjiga Balkana, koji za cilj ima da premosti urvine i vododerine koje je tokom devedesetih za sobom ostavila politika, svoj mukom stečeni kredibilitet stavio je u službu partije na čijem čelu se nalazi neko ko je, ne tako davno, bio oličenje mržnje i ratnohuškačke politike, pa je za jednu srpsku glavu tržio sto muslimanskih. Neko ko je srbistanski parlament proglašavao sigurnom kućom za Ratka Mladića, a čiji poslušnici, u nastojanju da uguše svako kritičko mišljenje, danas zabranjuju izložbe karikatura, promocije knjiga i pale kuće novinara.
Imajući sve to u vidu samo po sebi se nameće pitanje kad je Plazinić iskren?
Kada potencira na dijalogu umetnika, između ostalih i sa prostora opustošenih nedavnim ratom, ili kada se vođen nekakvim nižim ili višim interesima svrstao, a da ne pocrveni, uz one kojima je za osam godina vlasti uspelo da uruše, opogane i obesmisle ama baš svaki segment srbistanskog ubogog društva.
Nije valjda da i on veruje u mogućnost seksa bez penetracije računajući na opštenarodno kratko pamćenje. A možda se on i slični njemu uzdaju da će kad’ nas prođe ova tmina, kako bi rekao pokojni Raško Jovičić, veruju u to da će opravdanje – morao sam – imati nekakvu težinu.
