Evo mi Momčilo svratio na kafu. Otac. Časna i poštena starina. Prošeta tako jutrom da onako, uz blagovesnu ćutnju, popijemo po jednu „kajmaklijku“.
Nismo se nikad nešto preterano razgovarali. Ne što nemamo o čemu, već što vazda štedi reči i kaže tek onoliko što ima i u koliko je rečenica potrebno.
Ni slova više- planina je tesala to da se štedi na svemu, valjda i na rečima- mudrosti su skupe a glupost bagatelna, pa se nije istrčavalo ni s jednim…
No, ovog je puta došao razgovorljiv, ima muštuluk, veli, pa svratio da zalijemo- od 1. januara ta mizerija za koju je radio punih 40 godina biće mu povećanja za čitavih 1.25 odsto!
Imamo, more, i čemu da nazdravimo- jesu mu uzeli deset odsto, ali to je ništa spram 1.25 za koliko će mu „povećati“ penziju, jer prema onoj „tvoje je zaista samo ono što si dao“, što podrazumeva da deset odsto i nije oteto već je „zaista njegovo“, dok mu pomenutih 1.25 procenata ne pripada, ali će država alaliti svesna takođe da je njeno zaista samo ono što je dala, kao, recimo: Kosovo i Metohiju, prirodna bogatstva, ekonomiju, šansu mladima da u zavičajnim klubovima pate za Srbijom uz gostujuće narodnjake i preplaćenu brlju…
Izvadio ćale plajvaz, ja pridodao papir i računamo- tristotinak dinara mesečno više, ej, pa pod stare dane će mi se odati porocima!
Samo kad ga namirišu dileri iz kraja strah me da ga ne navuku na teške droge, da se ne propije, pridruži nekom ispisničkom klanu koji će se bahatiti po penzionerskim klubovima i reketirati one s povećanjem od 500- 600 dinara?..
Jbg, došlo vreme da ja njega sjetujem, pod stare dane ulazi u veliku lovu…
– Vidi, tata, prvo i osnovno moraš da ostaneš čovek, jer kao što si vazda govorio bratu i meni: „Voda sve opere do crna obraza“, pa tako i ti ne smeš s tih tristotinak dinara da se raščovečiš i premetneš u kakvog penzionerskog tajkuna neosetljivog na tuđu muku!
Ne smeš, Momčilo moj, da upadaš u apoteke i pretiš kako možeš sve da ih kupiš đuture s lekovima; da mi se navučeš na meso zaboravljajući koliko su parizer i pašteta bili uz tebe kad su ostali utekli; da odlaziš kod frizera kad i ja mogu makazama otprilike da ti pogodim frizuru, uz manja odstupanja oko uveta; da ne pitaš pošto je ruža kad pođeš mami na grob; da slučajno ne istripuješ kako je starost mirna i spokojna, jer i sa 300 dinara više ima jednako da se stidiš svojih godina, ne daju ti za pravo da razmišljaš duže od dana unapred, u najboljem slučaju, ne zato što su ti 84 već zbog toga što sedu kosu vazda vreba ona jevrejska: „Dabogda imao, pa nemao“, pa nemao, pa nemao, pa nemao, pa na posletku posramljeno pitao sinove imaju li koji dinar na zajam, a kao nešto si radio i sticao te četiri decenije argatovanja, moj Momčilo!“
Sluša me, bogami, zna stari gorštak da je prokletstvo ući u veliku lovu od jedanput i izaći iz kontejnera, pogotovo pod stare dane!
Ne ubijaju godine, već odnos prema njima, a država se evo odlučila da nam seniore satre ko onog Bil Gejtsa, Onazisa i njima slične!
Starh me da ne propuši ponovo pa počne po splavovima da pripaljuje cigaretu novčanicama, naručujući sve najskuplje pesme, uz ono bahato: „Samo ti sviraj, za koji dan je penzija, pokrivam sve, ne štedi na strofama!“
Državo, apelujem na tebe, ako za Boga znaš, preispitaj još jedanput odluku!
I ovako jedva obuzdavamo decu, gde još i starce da vitlamo po tržnim centrima, mesarama, apotekama, kladionicama, salonima automobila il, što je najgore, po granama!
Jeste li uopšte svesni koliko kvalitetan kanapčić može da se pazari za 1.25 odsto?!
Najmanje metar, i to još onaj pleteni što ne puca- bahato!
Mihailo Medenica
dvaujedan.rs
