Bio jednom jedan kralj, kojem je bilo strašno dosadno. Kultura mu je bila dosadna, za istoriju nije imao strpljenja, matematika mu nikako nije išla. Uostalom, zašto bi mu to bilo potrebno kad je njegovo samo da vlada? Mada, i vladanje mu je bilo dosadno. Sviđalo mu se da nosi krunu, ali nije mnogo voleo svoje kraljevstvo. Bio je okružen savetnicima, ali bi zaspao čim bi se poveo neki ozbiljan razgovor. Umarali su ga čak i balovi, jer nije znao da igra.
Međutim, jednoga dana, posetio ga je misteriozni stranac i poklonio mu maketu kraljevstva. Rekao mu je: „Moraš naučiti pravila igre“. Kralj nije mnogo razmišljao o smislu poruke koju mu je neobičan gost uputio, već je jednostavno – krenuo da se igra.
Maketa mu je postala opsesija, jer mu je po prvi put bilo jako zabavno. Mogao je da prkosi pravilima arhitekture i zdravog razuma, da čini nemoguće: srušio je kućice i na njihovom mestu podigao nebodere; razbacao je fontane po celom kraljevstvu, čisto da vidi da li će izgledati lepše; uklonio je drveće iz gradova, a umesto njih stavio šarene, novogodišnje ukrase; premestio je trg iz centra grada na periferiju i ukrasio ga lampicama… Međutim, kad je kraljevstvo na maketi zablistalo u svim bojama, kad više nije znao šta da premesti, dogradi, promeni, preboji, ukloni… I maketa mu je postala dosadna. A onda se dosetio: Zašto bi se zaustavio na maketi, kad ima čitavo kraljevstvo?
Tako su srušene stare kućice uz reku i na njihovom mestu podignuti neboderi, koji su pravili savršen hlad na putu kojim je kralj voleo da šeta. Prave fontane, koje su nicale na svakom ćošku, ne samo da su bile lepe, već su i svetlele i pevale. Drveće je posečeno, a postavljena je novogodišnja rasveta i ukrasi koji će stajati tokom cele godine. Znao je kralj da je to čudna odluka, ali on tako voli Novu godinu i ako ne može da odluči da je slavi svaki dan, pa kakav je on to kralj?! I tako je kraljevstvo postajalo sve neobičnije i šarenije, a onda je na red došao glavni trg.
Kralj je hteo da bude potpuno drugačiji, baš kakav je video u SF stripu koji je voleo kad je bio mali. Želeo je da tu može da okupi sve svoje prijatelje i porodicu, da zaigraju najveće kolo na svetu uz orkestar iz njegovog kraja i da konačno gurne balove u zaborav. Uzalud su savetnici govorili da je to nemoguće, da je preskupo i da je pogrešno – kralj je znao šta želi. A znao je i ko može to da mu omogući. I, nakon 375 dana kraljevstvo je dobilo novi trg, prostran, prazan, čist, na kojem su pojedine kocke bile okrenute naopako, da bi lepše izgledalo, baš kao na kraljevoj maketi. Kralj, ipak, nije bio zadovoljan. „Kako igrati kolo po ovoj nezgodnoj kaldrmi?!“, vikao je, pre nego što se setio da je on ipak kralj i da može da se predomisli ako hoće. „Imate 40 dana da presložite kocke“, naredio je, a radnici su se bacili na posao…
Ova bajka o bahatom kralju bi nakon tih 40 dana trebalo da se završi, nekim uzbudljivim preokretom ili bar poučnim zaključkom, a izgleda da samo od nas zavisi kakav ćemo kraj birati.
Jer niti je Goran Vesić kralj, niti je Beograd njegovo „igralište“, niti smo mi birali da se nađemo u ovoj suludoj bajci. A, nažalost, već je predaleko odmakla.
