Evropa ili EU? To je danas najvažnije pitanje za opstanak Evrope, jer njeno svođenje samo na birokratsku tvorevinu Brisela, koju strogo kontroliše Vašington, dovešće do potpune propasti same Evrope, pa ću ovde izneti, zbog velikog nerazumevanja u našoj javnosti i marketinškog spinovanja EUfanatizovane vlasti u Srbiji, kakve su tendencije u Evropi i kakva mora da bude naša nova nacionalna strategija.
EU se nalazi u najvećoj istorijskoj krizi od svog nastanka, naročito se ta kriza pojačala posle izlaska Velike Britanije, jer je taj koncept birokratske centralizacije Evrope sa jednog, briselskog mesta, bio potpuno pogrešan, koncept koji je napravljen sa idejom da Nemačka izvrši čvrstu dominaciju u takvoj nadnacionalnoj državi, što je Nemačka obilato i iskoristila, kada se danas naprave analize za zemlje južne Evrope, članice EU, onda se može videti da su te zemlje bile razvijenije pre ulaska u EU nego danas, što je najbolji dokaz da nadnacionalna EU država ne može da opstane, jer nema, uprkos zajedničkoj valuti, jedinstvenu ekonomsku i fiskalnu politiku, što je dovelo do krize poverenja u Uniji i do stvaranja jugoslovenskog sindoma kod zemalja članica, kada većina država oseća da su izgubili slobodu, da više ne mogu izdrže kontrole i naredbe iz Brisela, koji se pretvorio u Velikog Brata koji sve nadgleda.
Kriza koja je izbila u Evropi 2008 godine i koju je Evropa potpuno nespremno dočekala, pokazala je svu promašenost tog briselskog eksperimenta porobljavanja nezavisnih država Evrope, pa je pokušaj Evropske centralne banke / ECB / da ogromnim štampanjem evra bez pokrića, prema modelu koji je nametnut iz FED, koji štampa enormne količine dolara bez pokrića, reši sistemsku ekonomsku krizu bio tragično pogrešan, opasno štetan i ekonomski neprihvatljiv, model koji se zasnivao na tome da se parama poreskih obveznika i štampanim evrima bez pokrića spasi špekulantski bankarski sektor, da se nametnutom štednjom smanje budžetski deficiti, koji se permanentno falsifikuju i lažno prikazuju da bi se sakrila dubina ekonomske krize, ali sve te pogrešne ekonomske mere su se odrazile na pad privrednog razvoja, pad zaposlenosti i povećavanje nezaposlenosti, rast dugova, pad životnog standarda i sve veću pauperizaciju evropskog društva. U suštini, radilo se o krizi neoliberalnog kapitalizma koji je, posle skoro pet decenija svog divljanja po svetu i pljačkanja suverenih država iz nerazvijenog sveta i istočne Evrope, morao da se sučeli sa svim svojim ograničenjima u privrednom razvoju, jer takav neoliberalni koncept, zasnovan na šok terapiji i operaciji bez anastezije, kako su se hvalili tržišni fundamentalisti, doveo je do drastičnog raslojavanja ne samo između razvijenih i nerazvijenih zemalja, nego do raslojavanja i unutar evropskog društva, gde je došlo do nagle propasti srednje klase, pada svih njenih prihoda, što je dovelo da pada ukupne agregatne tražnje i kraha evropske proizvodnje.
EU je bankrotirala, ali danas to još uvek ne sme javno da se kaže, mada se svakoga dana sve veći broj ljudi budi iz tog omamljujućeg stanja opijenosti briselskim lažima, sve veći broj ljudi shvataju da je Brisel postao Vavilon, otuđeni centar političkog odlučivanja, da je ekonomska kriza sistemska, da su sve preduzete mere oporavka bile pogrešne, da nisu dale nikakve rezultate, da su samo nanele štetu privredi i građanima, da EU ne može ovakva da opstane i da je bolje da ona što pre propadne, da se raspadne , nego da se nastavi briselsko silovanje nezavisnih evropskih država.
Pored pogrešnog ekonomskog koncepta koji je, kao što sam istakao, u startu bio neodrživ, ali koji je Vašington nametnuo evropskim razvijenim državama, kako bi ih mogao lakše da kontroliše i uslovljava, veliki problem pred kojim se našla EU je da ona više nema energetsku, sirovinsku bazu za brzi privredni preporod, da su prirodni resursi značajno iscrpljeni, da zavise od uvoza energenata iz sveta, da je stanovništvo EU značajno starije, da nema mlade radne snage koja bi mogla da iznese privredni preporod, da više nema radnog elana, jer se rađaju nove generacije koje su dobro situirane, koje nasleđuju imovinu svojih predaka i koji više nemaju ni motiva niti potrebe da stvaraju nove vrednosti, da se ističu, da se nadmeću na slobodnom tržištu, nego su, shodno svom potrošačkom egoizmu i individualnoj pohlepi, usmerene samo na sebe i zadovoljavanje svojih prohteva, razmaženi su i nisu spremni ništa da žrtvuju da ne bi slučajno ugrozili svoj potrošački konformizam, tako da od te evropske generacije ne možemo da očekujemo da će biti nosioci nekog ubrzanog privrednog razvoja, jer oni za to uopšte nisu zainteresovani, pošto imaju porodičnu imovinu dovoljnu da dobro žive do kraja svog života i nemaju osećanja da treba nešto da ostave svojim potomcima, koji će se naći u velikim nevoljama društva u raspadu.
Taj raspad je najavio još pre sto godina Osvald Špengler u svom delu PROPAST ZAPADA, jer je bilo za očekivanje da će se društvo, koje se bazira na egocentričnom individualizmu, pogrešnom filosofskom stavu, utemenjenom još od antike, da je čovek središte sveta i da sve mora biti podređeno čoveku, jer se oko njega svet okreće, sigurno raspasti, da zajednica ne može da počiva na sebičnim i proračunatim sukobima otuđenih potrošača, konzumenata, koji teže da maksimiziraju isključivo lične potrebe, koji nemaju osećaje za zajednicu, koji su programirani da budu privezak potrošačke civilizacije i kojima se lako manipuliše, taj najavljeni raspad se danas dešava u državama EU, uprkos tome što briselska birokratija, iz ,opet, svojih sebičnih interesa, to uporno negira, ali taj raspad društva u svojoj osnovi je činjenica, to se više ne može sakriti, to je surova realnost i treba se prilagoditi toj realnosti, jer kriza je upravo sučeljavanje snova sa realnim svetom u kome živimo.
Znači, da ponovim, zbog nesnosne propagande izdajničkog i ucenjenog režima u Srbiji, propagande koja je pomutila razum građanima i koja ih opsenari i navodi da pogrešno glasaju za one koji uništavaju Srbiju, EU se nalazi u dubokoj duhovnoj i ekonomskoj krizi, nalazi se u sistemskoj krizi koja se ne može rešiti palijativnim merama, štampanjem evra bez pokrića ili praznim političkim parolama, nalazi se u krizi predstavničke demokratije i parlamentarizma, krizi koja je zahvatila sve segmente društva, mere koje je evropska politička kvazielita preuzele od izbijanja finansijske krize 2008. godine su bile sve pogrešne, štetne, nakaradne, tako da se kriza danas još više produbila, postala je još složenija i teža, što će dovesti, prema mom mišljenju, do tektonskih promena u evropskom društvu i do potpune propasti lažne tvorevine EU.
Ako na svu težinu evropske krize dodamo i pitanje migranata, koje se poslednjih godinu dana pojavilo kao egzistencijalno pitanje opstanka evropske civilizacije, podatak da se milioni migranata spremaju na put prema Evropi, teledirigovani iz Vašingtona, koji preko svojih odabranih tajkuna, tipa emigranta Sorosa, upravljaju pravcima kretanja migranta i koji sprovode rasističku strategiju da se Evropa oduzme od bele rase i hrišćana , da naprave novu, mešanu evropsku rasu, da izgrade novu evropsku civilizaciju, koju će Veliki Brat strogo kontrolisati, bez mogućnosti bilo kakvih sloboda i pobuna, ako sve ovo dodamo na postojeće probleme u EU i ako sve ovo znamo, ako ne zatvaramo oči ili ako ne pozivamo, poput neodgovorne nemačke kancelarke Angele Merkel, migrante da u sve većem broju nasele EU, onda je pred nama biblijska drama evropskih naroda koja može, ukoliko se nastave sve ove tendencije, da se završi velikom tragedijom.
Kako izbeći tragediju? Kako odbraniti Evropu?
Postoje dva načina. Jedan, da se nastave sve doasdašnje negativne tendencije u Evropi, da briselski satrapi nastave da sprovode svoju katastrofalnu ekonomsku politiku, da i dalje drže zatvorene oči pred svim novim dešavanjima u zemljama članicama EU, da ne pristanu ništa da menjaju, što će dovesti do prirodne i opšte pobune u članicama EU, naročito u ugroženoj Nemačkoj, gde će se najveći broj migranata naći i gde će se osetiti najjači finansijski potres, nakon sloma preduvane aktive Dojče banke, čija dubina krize se ne nazire, samo u asetsima se nalazi 72.000 milijardi evra, dok je BDP čitave EU u 2015. godini iznosio svega 16.229 milijardi evra, pa će krah evra i ekonomski slom Nemačke da dovede do pobede neonacista u Nemačkoj, sve veće jačanje Alternative za Nemačku –AfD je dokaz da se to sigurno sprema, koji će, spašavajući Nemačku dalje propasti, odmah izaći iz EU, odbaciće evro i uvešće svoju valutu, nemačku marku, zaštitiće državne granice vojskom, izbaciće sve migrante iz Nemačke, doneće mere za zaštitu bele rase i hrišćanstva, doneće mere za zaštitu poljuljanih evropskih vrednosti i ugrožene evropske kulture, nateraće sve koji nisu Evropljani i koji žive u Nemačkoj da moraju da poštuju gostoprimstvo domaćina, moraju da prihvate sve evropske standarde i vrednosti, takvu promenu evropske politike će podržati Vatikan i tražiće od svih katoličnih zemalja da prihvate te nove mere, podržaće i ostale hrišćanske evropske crkve, sve pod sloganom da je ugroženo hrišćanstvo, doći će do velikih sagregacija u evropskim društvima, izgubiće se dosadašnja politika multikulturalizma i tolerancije, političke korektnosti i zaštita prava manjina, sve će se to odbaciti i neće smeti više da se koriste, doneće se nova ekonomska politika za svaku državu, ekonomska politika koja mora da zaposli narod, smanji nezaposlenost, smanji deficite, poveća privredni rast, reši socijalne probleme u društvu i pripremi Nemačku za jedno novo doba, za jedno novo razdoblje, koje će morati da ublaži sadašnje negativne tendencije, sadašnje mere pogrešne ekonomske politike, koje će težiti da donese blagostanje u društvu, da smire tenzije i stvore uslove za bolji život, makar neonacisti morali da pooštre represivne mere u totalitarnom ustrojstvu društva, makar morali nekima da skrate slobode i da zaustave demokratske procese, što je jako opasno po društvo, ali, oni će to vešto pravdati nemanjem drugog izbora, što nije tačno, pravdaće se da nemaju druge alternative i ubediće uplašene građane da ih masovno podrže, jer je bolje da njih podrže nego da dođe do građanskog rata ili revolucije, da dođe do istrebljenja bele rase i propasti hrišćanstva, sukoba civilizacija u kome će razmaženi Evropljani sigurno da izgube pred naletom, kako oni tvrde, žilavijih i odlučnijih, spremnijih za surovi život, varvarskih naroda.
Drugi način da se spasi Evropa od tragedije i da se zaustave sve sadašnje negativne društvene tendencije, da se izbegne sukob civilizacija, može da se ostvari ukoliko u svim evropskim državama pobede prosvećene nacionalne demokratske snage, koje će se osloboditi dosadašnjeg političkog ološa, prevrtljivaca i špekulanata, šibicara i jajara, koji će se osloboditi briselskih mračnjaka i inkvizitora, nacionalna politička snaga koja će izvršiti sitemske promene u društvu, dubinske i temeljne, radikalne,političke promene koje će neuspešnu predstavničku parlamentarnu demokratiju da zamene direktnom demokratijom, koje će srušiti korporativni fašizam i zakonima regulisati prava i obaveze velikih korporacija, koje će velikim ekonomskim preraspodelama da društvo, u kratkom roku, jer nema vremena za gubljenje, da učine pravednim i socijalno uravnoteženijim,pokazujući da interesi zajednice moraju da budu iznad sebičnih interesa potrošača, pokazujući da Evropa ima snage da se izbori za svoju budućnost, da ima snage da izbegne veliku tragediju, da ideja Nove Evrope mora da se izgradi na liniji Rim-Pariz-Berlin- Moskva , jer bez uključivanje Moskve u obnovljenu Novu Evropu ne može stara Evropa da se spasi, ne može da opstane, pošto Rusija ima sve ono što danas Evropi treba, što joj život može da obnovi, ima prirodna bogatstva, energetske sirovine, ogromno tržište koje je željno svega, brojnu radnu snagu, a, istovremeno, Evropa ima sve ono što Rusiji treba, nove tehnologije i opremu koja se ne koristi, pa je sasvim prirodno i logično, zdravorazumski, da , napokon, dođe do ujedinjavanja stare Evrope sa Rusijom, bez prisustva Vašingtona, da Evropljani sami izgrade svoje nove odnose, da naprave kalkulacije u kojima će svi dobijati, neće biti nikakve kolonijalne politike prema Rusima, eksplatatorske i pljačkaške, nadmene politike više rase koja Ruse tretiraju kao nižu, primitivniju rasu, nema više prostora za takvu umrlu politiku, nego će nastati politika obostranih interesa svake evropske zemlje, koja će zadržati svoju samostalnost i svoju nezavisnost, neće joj više neki novi , daleki i birokratizovani Brisel da donosi odluke o upravljanju državom, nego će svaka država za sebe donositi odluke u skladu sa svojim nacionalnim interesima, poštujući uspostavljene nove ekonomske vrednosti u Evropi.
Koja vizija Evrope će pobediti? Teško je prognozirati. Sve opcije su na stolu. Zalažem se za ovaj drugi princip celovite Evrope, jer mislim da je to pravi izlaz iz sadašnjeg propadanja Evrope i sve radim, koliko je u mojoj moći, jer poslovno sarađujem sa kompanijama sa Zapada i Istoka, da objasnim svima prednosti tog objedinjavajućeg, sveobuhvatnog pogleda na Evropu, kako se ne bi, usled ogorčenosti, straha, razočarenja ili panike, naselo na demagoške parole neonacista i klatno vratilo u drugu krajnost, što bi, moram da priznam, bilo mnogo opasnije, dovelo bi do daljeg udaljavanja suprostavljenih strana u sukobu civilizacija, daljeg nerazumevanja i sukobljavanja, sigurno bi došlo, na opšte oduševljenje gangstera sa Vol Strita, i do velikih sukoba u Evropi, novog velikog stradanja Slovena, velikih tragedija drugih evropskih naroda, dok bi vampirski neoliberalni kapitalizam nastavio veštački da se održava na svim tim zločinama, tražeći načina da po svaku cenu opstane i da se transformiše u neki novi reptilski oblik za eksplataciju planete.
Bilo kako bilo, jedno je izvesno, EU sigurno propada. Nema joj spasa. Što se pre to bude dogodilo, biće laše svim evropskim državama. Nećemo se zamajavati i gubiti dragoceno vreme. Nećemo da pokušavamo da oživimo davno preminulog mrtvaca, nego ćemo se posvetiti stvaranju i rađanju Nove Evrope na potpuno novim političkim i ekonomskim principima. I taj proces je pred nama.
Ako sve ovo znamo, ako sam uspeo da naznačim viziju nastanka Nove Evrope i sigurnu propast zastarelog modela političke organizacije EU, onda se postavlja pitanje – zašto mi, Srbi, hrlimo u EU, kada je ona osuđena na propast? Zašto političari na vlasti vode Srbiju u tu sigurnu propast?
U mnogim tekstovima od početka veka, kada je izvršene promene vlasti u Srbiji, kada je nacionalsocijalističku totalitarnu vlast zamenila neoliberalna totalitarna vlast, objašnjavao sam da je koncept EU pogrešan, da se zasniva na pogrešnim principima, da mora da propadne i da naša nacionalna strategija treba da bude takva da imamo odlične poslovne i kulturne veze sa Evropom, ali da ne smemo da postanemo članica EU, da je to pogubno za naše nacionalne interese, da nam je iskustvo jedne propale Jugoslavije bilo sasvim dovoljno, da ne smemo više da ponovimo takve velike istorijske greške, kada smo srpski nacionalni identitet pretočili u jugoslovenski identitet, što nas je, tokom raspada bratske zajednice južnoslovenskih naroda, skupo koštalo, što nas je dovelo danas do biološkog uništenja i gubitka vekovnih teritorija, jer smo, nažalost, narod koji se lako odriče svoga nacionalnog identiteta, verujući da to u moderno doba nije više ni bitno, dok su drugi čuvali, negovali i unapređivali svoj nacionalni identitet, Srbi su rasipali svoj talenat i svoj kvantni um na budalaštine, povodljivo smo usvajali sve najgore osobine iz evropskog društva, palanački verujući da se tako možemo približiti njima, malograđanski imitirajući evropski glamur, divili se lažnim evropskim vrednostima, koje su srpski skorojevići nametali narodu, sve smo radili da zaboravimo svoju drevnu prošlost i svoje nacionalne vrednosti, dok EU nije došla do propasti, što je danas svakom koji razmišlja svojom glavom, koji nije izdajnik, protuva, baraba i nije ucenjen, potpuno jasno i naš zadatak je , ako hoćemo da opstanemo, da izgradimo tu našu novu nacionalnu strategiju.
Branko Dragaš
dragas.biz
