Nesrećan čovek, onaj ko ne zna svoje poreklo, ili se svog porekla stidi jer su mu preci bili neljudi, može da misli da je Otadžbina tu jer njemu treba. Svetosavac, onaj ko zna svoje korene, onaj ko je na svoju prošlost ponosan, zna da je on tu zato što treba svojoj Otadžbini. Zna da bez Otadžbine nema njegovog identiteta, bez identiteta nema naroda. Bez naroda nema prošlosti, nema sadašnjosti, nema budućnosti, nema ni nas kao pojedinaca, nema života. Naši preci su to dobro znali i zato su nam bez obzira na žrtve sačuvali Otadžbinu, sada je na nama da je mi sačuvamo svojim potomcima. Nedoumice ne smeju da postoje, ništa se ne završava sa nama, a zbog onog posle nas mi moramo časno i hrabro da živimo. Ne voli se Otadžbina zato što ti treba za ličnu korist, već zato što je ona sastavni deo duše sastavni deo ličnosti čoveka, i bez nje nema ni života.
Onaj ko nema Otadžbinu nema ni dušu. On samo fizički postoji i za njega je sve trenutno. Veći deo Zapada upravo tako i funkcioniše, samo fizički egzistiraju, pokušavajući u materijalnom da nađu smisao svog postojanja. To nije toliko čudno ako se recimo govori o Americi, jer ona sigurno nije Otadžbina onih koji žele da je prikažu kao svoju. Oni čija je ona zaista zemlja skoro da su istrebljeni, gotovo da ih više i nema. Ovi drugi koji se sad predstavljaju kao Amerikanci, kao predstavnici izmišljene američke nacije, naravno da nikad ne mogu da budu ono što zaista i nisu. Verovatno je odatle i zlo koje im je okupiralo srca, jer su sami sebi neobjašnjivi, jer pokušavaju da dokažu nedokazivo. Imaju neobjašnjivu potrebu da budu ono što nisu, valjda se stide onoga što jesu.
Njihov problem je jasan baš kao i problem nacija poput Engleske i Nemačke, koje očito nikad nisu bile zadovoljne onim što jesu, onim što imaju. Sagledavši ih kakvi su, kakve su im nacije, kakva prošlost, možda ih treba i razumeti. Nikad im nije bila dovoljna njihova Otadžbina već im se uvek tuđa činila boljom. Nisu uspeli da uvide da suština nije u samoj zemlji, njenom geografskom položaju, već da dušu i lepotu zemlje daje narod koji je naseljava. Ne uvidevši to, nisu radili na sebi, već su se nosili mišlju da će otimajući od drugih i uništavajući ih uspeti sebi da pomognu. Uvek su želeli da prisvoje ono što nije njihovo. Posledica toga je da nikad nisu mogli iskreno da zavole svoje, a otimajući ono što im ne pripada bilu su sve dalje od suštine, sve dalje od istine, sve dalje od toga da budu ljudi.
Svetosavac nikad nije imao takvih nedoumica. Nama je vera davno dala smisao, naša uloga u životu je davno definisana. Oni to ne mogu da prihvate, teško im je da se sa istinom suoče, a još teže im je da to priznaju. Zato traže način kako nas da ospore, kako nama da unesu zabunu. Teško im je i kad izgovore reč Srbin. Teško jer znaju da je ona sinonim za čast, hrabrost, istinu, pravdu. Sinonim za sve ono što bi oni hteli da budu. Znaju da je reč Srbin drugo ime za čvrstu i hrabru borbu za istinu, ime za pravoverne. Zato im je lakše da nas podvedu pod Balkance. Ako im je to način da im bude lakše, neka nas i tako zovu.
Samo moraju da znaju i da ne zaborave da nisu svi Balkanci Srbi. To što sa nekima na Balkanu mogu da se igraju, ne znači da sa Srbima mogu. Mi nemamo razloga da se bilo čega stidimo, ne stidimo se ni Balkana. Balkan je prostor na kome je i naša Otadžbina, samim tim on je za nas divan. Ono što je mnogo bitnije, dušu te teritorije čini narod. Dušu prostora Balkana dala je Srbija a u njoj žive Srbi. To je onaj narod koji se nikad nije pokorio zlu. Oni „Indijanci“ koje nisu uspeli i ne mogu da istrebe. To su oni ljudi koji imaju veru, snagu, čast, znanje i dušu. To je onaj narod koji svom svojom dušom voli Otadžbinu.
Srbima tuđa Otadžbina ne treba, ali neka niko ne računa da će se odreći svoje ili je nekome dati. To je narod koji svoju veru ne iskazuje materijalnim već je nosi duboko u sebi. To su oni koji svoju čast ne objašnjavaju, koji o istini ne polemišu već je svugde brane i vekovima stvaraju. Možda drugih ima više, možda smo mi brojem mali, ali se vera čast i poštenje ne mere brojevima već delima, a ta dela se u srpskoj istoriji ne mogu sva ni zapisati.Koliko god da su drugi brojem veliki, duša im je ostala mala, svetosavska duša za razliku od njihovih nikad nije prestala da raste. Sa svakom novom generacijom ona se povećavala, dobijala na svojoj plemenitosti i širini.
Mogu oni da pokušavaju da nas ograniče na Balkan – to neće štetu naneti nama, oni su ti koji će time biti uskraćeni. Oni neće moći da osete plemenitost, iskrenost, ljubav, veru. Neće moći da osete šta je čovek, šta znači imati dušu, neće shvatiti zašto baš Srbi sa Balkana imaju dušu. Nama neće nedostajati njihovo zlo, ono sigurno nije smisao postojanja. Oni su ti koji neće pronaći smisao života i postojanja, a mi ćemo ostati i dalje srećni na svom Balkanu.
BALKANAC
Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.
A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.
Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.
Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.
Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru, i vodi.
Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.
Sve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.
Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
Iako smo brojem mali.
Desanka Maksimović
Mogu nas oni zvati Balkancima, mogu govoriti da smo mi neki varvari, moraju samo biti svesni da time sebe ne mogu opravdati, iza reči se ne mogu sakriti. Ako je Balkan takav kakvim ga oni predstavljaju, otkud im tolika želja da ga prisvoje? Mogu oni bilo šta reći, reči su takve da sve trpe. Istina je već nešto drugo, za istinu su potrebni dokazi, potrebna su dela. A dela i dokazi govore da su Srbi sledbenici Hristove vere , da je njihov put svetosavski. Dokazi govore da Srbi veruju, da iskreno vole, da se uvek za slobodu, čast i istinu bore, da znaju da praštaju, ali da ne smeju da zaborave.
„Nismo birali ni zemlju gde ćemo se roditi, ni narod u kome ćemo se roditi, ni vreme u kojem ćemo se roditi, ali biramo jedno – da li ćemo biti ljudi ili neljudi“.
Patrijarh Pavle
Istorija i prošlost pokazuju istinu, da ti „varvari sa Balkana“ nikoga nisu dirali prvi, ali kad su bili prisiljeni da se brane Srbi su to činili bez imalo straha. Svetosavac je sve svoje borbe i ratove vodio časno, nikad ne želeći tuđe, ali beskompromisno se boreći za svoje. Srbinu nikad nije bila potrebna tuđa sreća i nikad nije žudeo za njom. Uvek smo živeli tako što smo svoju sreću sami stvarali, znajući da je to jedino ispravno. Znajući da ćemo uvek dobiti ono što smo svojom verom, borbom i iskrenošću i zaslužili. To nam je prošlost uvek jasno i pokazivala, kada smo se dvoumili, kada nismo verovali, tada smo tako i prolazili. Onda kada bismo vratili veru u srca i krenuli putem svojih predaka, putem Svetog Save, sva vrata su nam se otvarala, a srca bila ispunjena srećom. Zato i možemo sa sigurnošću da kažemo da nismo birali zemlju, narod, veru, ali smo uvek sami birali put.
Mi smo ponosni na svoje rađanje, umiranje i življenje. Jer sve što Srbin radi, radi pun vere u skladu sa prirodom, a tu mu nisu potrebni zapadni zakoni. Zato ne želimo da prihvatimo ono što nam oni serviraju kao ispravno.To što je njima potrebna sila dokaz je njihove nemoći i laži. Jer sila je potrbna samo za zlo, vera je ono što je potrebno za sve ostalo. Zato mogu oni da nas zovu i varvarima i Balkancima, ali mi odbijamo da zaboravimo ko smo. Odbijamo da budemo ono što nismo. Možda mogu da nam nešto trenutno otmu, možda mogu da nam uzmu i živote, ali nikad neće moći da nam otmu dušu.
Nenad Blagojević
Fond strateške kulture
