Kratak susret sa Fehmi Aganijem
Kao vlasnik “Marketing Centra”, prve kosmetske agencije za politički marketing, iznajmio sam prostor u zgradi bivše “Ljubljanske banke” u Prištini kojom je, posle svih peripetija oko raspada SFRJ i pljačke privatnih i privrednih klijenata koju je upriličio Mark Voljč, nedavni gost Beograda na Trilateralnoj konferenciji, privremeno gazdovao Fond za razvoj Republike Srbije. Zbog uređenosti i lokacije prostor se smatrao elitnim a kirija nije bila jeftina. Koliko se sećam, zgrada je imala 10 spratova i restoran na vrhu. Fond je za svoj kosmetski ogranak u nastajanju odredio prvi sprat, privatnici su koristili poslednja tri, a ono između iznajmljivao se raznim međunarodnim misijama, kojih je nakon internacionalizacije kosovskog problema bilo kao pečurki posle kiše. U tom prostoru sedište je imala i po zlu čuvena “Vokerova misija”, ali to je bilo kasnije, neposredno pred bombardovanje.
Iako je vlasnik prostora praktično bila država Srbija većinu kvadrata namenjenih za iznajmljivanje privredi koristili su Albanci, što je u par navrata iznenadilo predstavnike stranih misija, koji su očekivali (ili priželjkivali) ko zna kakvu nacionalnu diskriminaciju. Nisu je našli, mada to po pravilu nije menjalo njihove unapred pripremljene izveštaje. Naprotiv.
I restoran na vrhu iznajmio je Albanac, iskusni ugostitelj, koji je od njega napravio prijatan kutak gde su rado dolazili i Srbi, i Albanci, da uživaju u orijentalnoj kuhinji, italijanskom espresu ili pravoj turskoj kahvi. Ispočetka, bilo je to stecište uglavnom poslovnih ljudi, ali pojavom “misija” sastav gostiju znatno je dobio na raznovrsnosti. Albanski intelektualci, po neki političar, novinari, pripadnici raznih službi, znatno više izazovnih žena kao pratilja – sve to podiglo je imidž a smanjilo broj praznih mesta, pa smo se mi “komšije” smatrali donekle privilegovanim od vlasnika što smo uvek mogli skoknuti “gore”, virnuti šta se dešava i piti na potpis pa plaćati jednom mesečno preko računa.
To “komšije” odnosilo se uglavnom na korisnike IX sprata zgrade, gde su sve firme bile ozbiljne po prometu i imale dosta gostiju, a pre svega na mene i Isu, vlasnika firme za promet naftom i derivatima na veliko, koji smo tamo boravili češće od ostalih. Isa je spadao u sloj onih Albanaca koji su nekada bili nosioci njihove moći u borbi za ideje stare vekovima, a koji su počeli da izumiru pojavom Tačijeve generacije. No, tada još uvek nije bilo Tačijevo vreme. Bio je obrazovan i bogat, ali se ničim nije razmetao. Kosovo je smatrao albanskom zemljom, ali mu Srbi nisu smetali. Srpski je govorio tečno, bez onog prepoznatljivog dijalekta, a njegove veze po Miloševićevim ministarstvima bile su takve da su mu se za “pomoć” obraćali čak i njegovi partneri iz Srbije. Plaćao je uredno obaveze iz poslovanja i poreze zvaničnoj državi, ali i davao značajne priloge za finansiranje one paralelne, šiptarske. Visina tih priloga bilo ja tolika da su njegova deca bila oslobođena “obaveze” da se pojavljuju na anti-srpskim demonstracijama, što je bila “privilegija” samo najznačajnijih finansijera.
Ono što sam posebno cenio kod njega bila je otvorenost. Uvek je govorio ono što misli bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne. In medias res! Takav je bio i kada priča o politici, odnosno o perspektivama srpsko-albanskog konflikta koji u to vreme još uvek nije bio otvoreni sukob. A puno se kretao i imao informacija koje je umeo da pretoči u zanimljive zaključke. Imao sam ih i ja. I informacije i zaključke. Tu smo bili slični i zato smo, barem jednom nedeljno, nalazili vremena da u restoranu na vrhu zgrade ubijemo koji sat i bar po dve kafe “bistreći politiku”. I još u nečem smo bili slični. Ja nisam voleo Miloševića, a on nije bio zadovoljan Rugovom. Smatrao ga je mlitavim teoretičarem, koji samo zapetljava stvari i koji ne bi ništa postigao da uz sebe nije imao Fehmi Aganija (1). Izuzetno je cenio Aganija, koji mu je nekada bio profesor na fakultetu. Ja nisam delio njegovo mišljenje, jer mene je, kao Srbina, upravo Rugovina savitljivost i pragmatičnost najviše zabrinjavala. A onda sam upoznao Fehmi Aganija
Bilo je to, čini mi se, pred Novu 1997. godinu. Sedeo sam sa Isom u restoranu i slušao njegovo jadanje na Rugovu zbog odluke da Albanci masovno obeleže katolički Božić i uzmu učešće u ponoćnoj misi (ili “ponoćki” kako smo je zvali), čemu se odazvao veliki broj ljudi, pre svega mladih. Palili su sveće, krstili se i sledili tok obreda što su zabeležili snimatelji najvećih stranih televizija. Slika je obišla svet! Kao musliman koji je “držao veru” Isa je čitav taj cirkus smatrao velikim nacionalnim i verskim poniženjem. Čak i sramotom. Albanci katolici na Kosovu činili su tada svega oko 3 % ukupne populacije i prema Albancima muslimanske veroispovesti uvek su držali ozbiljnu distancu. Od malena su išli u crkvu, pohađali kurseve verske nastave, izbegavali mešovite brakove. Jednostavno, njiima je verska komponenta znatno nadmašivala nacionalnu i videlo se da se zbog toga osećaju drugačijim, čak superiornijim. Rugovino okretanje zapadnim vrednostima donekle je taj jaz smanjilo, ali ga nije izbrisalo. Otuda je bilo prirodno da tradicionalisti u albanskoj populaciji nisu mogli prihvatiti ovakvo drastično odricanje od nacionalnog identiteta, bez obzira na motive. Isa je bio besan…
Fehmi Agani, Ibrahim Rugova i Slobodan Milošević
Ali, negde na pola njegove jadikovke videli smo da je nekoliko ljudi ustalo i uskomešalo se. Ušao je Agani sa još dvoje lepo obučenih ljudi. Pozdravio se sa njima i vlasnikom koji ga je poveo prema očigledno rezervisanom stolu. Tada je spazio Isu, mahnuo mu i prišao da se pozdravi. Razmenili su kratke pozdrave, a onda mu je Isa predstavio mene pominjući i “Marketing centar” i to da ponekad pričamo o politici i kritikujemo svoje lidere. Pričao je na albanskom stavivši mu do znanja da uglavnom razumem ono što govori. Agani se nasmešio i pružio mi ruku.
– Bolje je da kritikujete lidere – obratio mi se na srpskom – nego da se zbog njih svađate. To znači da još uvek važi ono da svaki Srbin ima svog Albanca i obrnuto, a dok je tako ima nade. Ako budete tu još neko vreme, kad se sa prijateljima smestim i poručimo, svratiću malo do vas da čujem te kritike.
Bilo je evidentno da imaju prisnije odnose nego što sam mislio. Pitao sam Isu da li treba da odem i ostavim ih nasamo, ali on je samo odmahnuo rukom. Bio je čak siguran kako je njegova namera da se vrati bila više vezane za mene nego za njega i zamolio me da mu pomognem u usmeravanju razgovora na “bruku sa Božićem” – kako je rekao. Ja sam opet to tumačio na svoj način, kao želju da ispoštuje jakog ličnog ili partijskog sponzora. U sebi, naravno.
U svakom slučaju Agani se vratio posle petnaestak minuta i nostalgično nas podsetio na vremena kada su mladi ljudi, pred Novu godinu, pričali o dočeku a ne o politici, o ženama a ne o partijama i liderima. Da mu oči nisu nekako lukavo sijale još bih pomislio da mu je iskreno žao. A onda se prebacio na nas i upitao šta je tema naše kritike lidera?
– Pa, pričali smo o ovom čudnom katoličkom Božiću – rekao sam, ispunjavajući Isinu želju da se usmerimo na tu temu, mada je sigurno bilo stvari koje su me mnogo više zanimale.
– Ah – nije se dao Agani – moj dragi student Isa i vi rešavate političku jednačinu sa mnogo nepoznatih. A, verujte mi, ona čak i nije toliko važna. Mislim da ljudi kao vi treba da pričaju o praktičnim stvarima, o balkanskoj jednačini sa dve nepoznate.
– Mislite na Srbe i Albance? – upitao sam.
– Mislim na srpsko i albansko pitanje – rekao je – Iskreno verujem da vekovna balkanska previranja ne mogu biti okončana bez pravilnog rešavanja ova dva pitanja. Zašto? Zato što su Albanci i Srbi jedina dva naroda koji imaju veliku populaciju van svojih sadašnjih granica. Da su Tito i Hodža ostvarili ideju o stvaranju Balkanske federacije (2) mislim da se mnogo toga od ovog danas ne bi događalo. Kada se to nije desilo bilo je samo pitanje vremena kada će procesi otpočeti. Manjine mogu biti mostovi samo kada su stvarno manjine. Mogu biti izvor dobrih odnosa između Srbije i Rumunije, ali ne i između Srbije i Albanije. Ne pričam sada kao političar, već kao sociolog. I kako god se ovo ovde završilo, ništa neće biti rešeno ako se reši samo jedno od ova dva pitanja. Mora se iznaći stabilna formula, a nema stabilnosti bez pravednosti.
– Ali šta je to što je pravedno, profesore? – zapitao je Isa (konverzacija se vodila na srpskom, što je uvek bio znak poštovanja srpskog sagovornika) – Istorija nas uči da smo mi i Srbi oduvek u nekom konfliktu.
– Dobro ti je pitanje, Iso. – klimnuo je potvrdno Agani – Čini mi se da i mi i Srbi, ako želimo do pravednog rešenja, moramo ostaviti Istoriju po strani. Bar privremeno! Ona nam je donosila uvek konflikte a nikad rešenja. Svaki od naroda na Balkanu bio je u svojoj istoriji nešto što sada nije. Zato tu nećemo naći ništa što će omogućiti razvoj novih odnosa. Ko je jači taj tlači – to je sve što imamo u međusobnoj istoriji i to može biti samo balast, nikako osnov za stabilno rešenje. Samo nešto novo, uređenje ili integracija, može otvoriti prostor da balkanska jednačina dobije pravo rešenje. Mislim da tako razmišlja i međunarodna zajednica. I ljudi kao vas dvojica treba da razmišljaju u tom pravcu. Sigurno će trebati vremena, ali samo je to ispravna budućnost za vašu decu. A lideri i Božići dolaze i prolaze …
Bilo je to poslednje važno što je rekao. Ubrzo se pozdravio i otišao svojim prijateljima.
– E, moj komšo – rekao mi je ironično Isa dok smo ponovo sedali za sto – eto šta je politika. Vidim ja da ću morati da se krstim za Božić i klanjam za ramazan. A ti šta ćeš, vidi sa svojima …
Čak i sada, posle svih ovih godina – nakon poraženog Miloševića, ubijenog Đinđića, izigranog Koštunice, bljutavog Tadića i izgubljenog Vučića – ovaj kratak susret sa Aganijem u meni ima svoj smisao. Prevareni smo i mi i oni. Kao i svi ostali, uostalom. Jer ta “međunarodna zajednica” ustvari nikada i nije razmišljala o rešenju, već samo o konfliktu koji rađa KONFLIKT!
Za www.koreni.rs
Dragan Milašinović
________________________________
(1) – Fehmi Agani, nekada profesor Sociologije na Filozovskom fakultetu u Prištini, predavač i na srpskoj nastavi. Kasnije ideolog i drugi čovek u Rugovinoj DPK. Ubijen pri pokušaju hapšenja 1999. godine.
(2) – Balkanska federacija bila je komunistčka ideja o spajanju posleratne Jugoslavije, Albanije i Bugarske u savez država. Ideja je postala bespredmetna nakon Rezolucije Informbiroa.
