Bananizacija Srbije

Nesalomiva pravda Eliota Srpskoga

0
764

bananaU kakvoj „realnosti“ živi Srbija? Posle policijske akcije pod gromoglasnim nazivom „Grom“ mogli bismo reći da nam je okruženje lepše i čistije. Pohapšeni su glavni dileri narkotika, njih nekoliko stotina širom Srbije. Od sada ćemo moći mirno da spavamo: nećemo više strahovati za našu decu, jer je svaka opasnost (zauvek) sklonjena sa srpskih ulica. Kako bi drugačije moglo i biti, ako se zna da su se srpske snage reda i zakona za sličnu akciju spremale punih četvrt veka.

I ne samo da su pohvatani dil(b)eri droge, nego su zajedno s njima (ili u njima) pohapšeni i razulareni navijači – eufemistički označeni kao huligani – koji su u pauzi distribuiranja teških droga, kokaina, heroina, pa i poneke „lake“ antiepileptične Marijuane, trknuli do Kosova i Metohije da tamo porazbijaju glasačke kutije na izborima za međunarodno priznato Udruženje srpskih komuna. Da ne bi bilo zabune, izbore je za interese Srbije i srpskog naroda raspisala natovsko-šiptarska paradržava Kosovo. A na čelu takve paradržave, svojim velikim razumevanjem za potrebe srpskog naroda, najviše se istakao kolega srpskog premijera Dačića – UČK ratni ubica Srba (kako se čovek brzo menja!) – Hašim Tači.

Ipak, da stvar ne bi bila baš savršena (niko i ništa nije savršeno, zar ne), pomenuta policijska „Grom“ racija nije uspela da privede pravdi izvesnog Darka Šarića. A taj Darko Šarić, izgleda, najveći je mafijaški bos u čitavom Mlečnom putu, kao i u dve tri susedne galaksije. Zapravo, mnogi narodi počinju da sumnjaju da taj čovek (Šarić, svejedno da li bos ili obuven) uopšte postoji, ali to za sada nije toliko bitno. Tek kada dotični bude uhvaćen po nalogu Eliota Nesa-lomovog (Srpskoga) i još nekoliko intergalaktičkih sigurnosnih službi, znaće se da li su navedene narodne sumnje opravdane ili ne.

Da Vas podsetimo:  Srpski Černobilj

Već godinama najveći od najvećih „kumova“ (capo di tutti capi) samo što nije stavljen iza rešetaka. Niko nije jači od države! Država se nikoga ne boji, baš kao što se ni Eliot nikoga ne plaši. Ne plaši se čak ni sada kada zna da mu se „približilo“ i kada mu mafijaški tajkuni iz okolnih „kvazara“ pripremaju sličnu sudbinu, kakvu su svojevremeno uvežba(va)li na „zvezdanoj stazi“ Srbije u doba njenog prvog „demokratskog“ premijera (Zorana Đinđića). Pravednik se nikoga ne boji, jer, eto, istina, pravda, poštenje i ljudsko dostojanstvo nikako se ne mogu ubiti. Mrtav pravednik je najživlji, jer njegov divni primer čovekoljublja ostaje da sija na nebu budućnosti kao večna, neugasiva vatra golgotskog stradanja za „voljeni narod“.

Spisak šarenih laža i banana

Srpski Eliot, čini se, i pored toga što se ne plaši, ipak se debelo zabrinuo. Ovog puta briga ne dolazi od „vražjega kota“, već od „zla nepredno-domaćega“. Najgore je kada čovek kreće u boj, a nije siguran ko stoji iza njegovih leđa. Bože, sačuvaj me od prijatelja (onih što prilaze s leđa). A i savetnike su mu uvalili drugi, rekavši da će to biti korisno za Srbiju, za srpski bezalternativni i nepovratni put ka Evropskoj uniji; biće od koristi za čitav „ljubljeni“ (a Eliotu sve manje veran) srpski narod.

Šta je od svega istina (quod est veritas), na kraju, verovatno, neće biti posebno važno. Ko svu ovu nevolju uspe da prevali preko glave, ostaće mu samo da pere ruke, onako pontijevski: Nisam znao ko je on? Niko me nije obavestio. Šta su radile bezbednosne službe? Zašto mi nisu birali bolje društvo? Uostalom, narod uvek bira Varavu (najgoreg), pa će neko pomisliti da sam i ja takav. A ja nisam, ne dao bog.

Da Vas podsetimo:  Bojkot i stranački interesi

Pored Darka Šarića, Miša Banana jedva da se primećuje, mada se tog „anderbosa“ (underbossa ili capo bastonea) mediji u Srbiji sete s vremena na vreme. Čine to samo zato da bi zagorčavali život aktuelnom srpskom premijeru. I to u onom času dok ovaj Eštonovoj strasno na uvce pevuši: „Oprosti mi Ketrin, što sam bio previše fin.“

Premijer je znao da je Miša Banana južnoamerički plantažer. Južnog voća, naravno. I bilo bi čudo da neko, pa makar bio i premijer „moderne“ Srbije, može da pretpostavi da se i od banana može proizvesti beli prah. A, eto, ispalo je da može. Čudni su putevi božji, pa i ljudski. Sve se događa s nekim razlogom. Čovek doputuje s koferčetom, a otputuje na kori od banane.

Ipak, ruku na srce, ni koferče ni banana nemaju nikakvog značaja spram kiparskih osamnaest milijardi, koje su se preko usnulog Martina Šlafa (schlafen ili prespavati pitanje je sad) razlile bečkom političkom školom (tele u Beč, tajkun iz Beča). Za sve to, kažu, postoje neoborivi dokazi. Na svom tviter profilu, glavnookrivljeni za krađu osamnaest milijardi, „mlađani Kipranin“ s gitarom u jednoj i kalašnjikovom u drugoj ruci, divi se pesmi Kikija Lesandrića – „Nemam prava na to“, za koju je sam napisao reči.

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime