Dobro, pošto je princ Čarls sa princezom Kamilom otišao možemo da se vratimo profanim temama. To jest, onome što se jede (iako ne na dvoru). Dakle – ekonomiji.
Ključni zadatak pred kojim se našla prva vlada Aleksandra Vučića bilo je sprečavanje bankrota zemlje. Prethodna, Dačićeva Vlada, u kojoj je Vučić zapravo igrao glavnu ulogu, bila je pred istim zadatkom, ali je ona problem samo uvećala. Da podsetimo, vlada Mirka Cvetkovića je javni dug sa zatečenih 8,8 povećala na 15,4 milijarde evra, da bi ga Ivica Dačić podigao na 20,6 milijardi, tj. na gotovo 70 odsto bruto domaćeg proizvoda. Po zakonu o budžetskom sistemu, da i na to podsetimo, javni dug ne sme da pređe 45 odsto BDP-a.
Na unutrašnjem planu taj problem se iskazivao u vidu ogromnog fiskalnog deficita, tj. manjka u državnoj kasi. Koji je finansiran zaduživanjem, što u zemlji što u inostranstvu, zbog čega je i rastao onaj na početku pomenuti javni dug. Fiskalni deficit, međutim, samo je vrh ledenog brega. Bolje rečeno – simptom bolesti privrednog „organizma“. Da bi se, pak, on „izlečio“ bila su potrebna tri radikalna zahvata: reforma javnog sektora, okončanje privatizacije i reforma javnih preduzeća.
Vučić se opredelio – uz saglasnost dobrog dela domaće ekonomske struke i Međunarodnog monetarnog fonda – da za početak bolesniku smanji temperaturu ne bi li ga na taj način, rezonovalo se, osposobio za naredne teške terapije, ponegde i hirurške rezove.
I taj prvi potez, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija, dao je rezultat. Budžetski minus je gotovo prepolovljen – sa 6,6 odsto bruto domaćeg proizvoda 2014. na 3,7 odsto prošle godine. Ali, to nije bilo dovoljno. Za potpuno ozdravljenje srpske ekonomije potrebno je taj manjak još jednom prepoloviti, na 1,8 odsto BDP-a, doduše sada u duplo dužem roku, tj. do kraja 2017. godine.
Da bi se, međutim, u tome uspelo bilo je neophodno otpočeti sa primenom onih gorkih i kod svakog bolesnika ne baš omiljenih lekova. Upravo na tom polju naši „doktori“ poprilično su, ako ne i potpuno, zakazali. Na reformi javnog sektora nije urađeno praktično ništa; isto važi i za reformu javnih preduzeća, dok je na planu okončanja privatizacije urađena tek jedna trećina posla, i to ona lakša.
Pođimo redom. Ključna mera, bar sa fiskalnog stanovišta, kada je reč o reformi javnog sektora (u najširem smislu: državne uprave, zdravstva, školstva, pravosuđa, socijale, lokalne samouprave) jeste racionalizacija broja zaposlenih. Po sporazumu sa MMF-om u toku tri godine trebalo bi da broj državnih uposlenika bude smanjen za oko 75 hiljada, tj. 25.000 godišnje. Po mnogim procenama, recimo i Fiskalnog saveta, to je previše. Prava mera je godišnja redukcija platnog spiska države za oko 15.000 zaposlenih. Prošle godine je, međutim, broj zaposlenih smanjen za svega pet hiljada, a i to isključivo „po sili zakona“, tj. odlaskom u penziju. Ove godine je Vlada najavila da će otkaz dobiti tridesetak hiljada ljudi, pri čemu već u januaru njih oko devet hiljada. Januar je, međutim, davno prošao, a otpuštanja nije bilo. S obzirom na najavljene izbore to niko realan nije ni očekivao – iako Kori Udovički stalno priča suprotno. Bilo kako bilo, jasno je da od planirane uštede po ovom osnovu ni ove godine nema ništa. Štaviše, odustaje se i od jedine mere koja je dala rezultate pa su plate i penzije od 1. januara, iako minimalno, ipak povećane.
Kada je reč o okončanju privatizacije ili, kako se to pomalo eufemistički još naziva, konačnom rešavanju sudbine preduzeća u restruktuiranju, osnovni utisak je da su najteži slučajevi ostavljeni za kraj. Naime, od oko 550 preduzeća, sa 80.000 zaposlenih, koliko ih je sredinom 2014. Vučić preuzeo zajedno sa Agencijom za privatizaciju, do kraja prošle godine, rešena je sudbina njih oko 300, ali sa svega 25.000 zaposlenih. Opet da podsetimo, zakonom je predviđeno da do 31.12.2015. sva ta preduzeća moraju na neki način biti „zbrinuta“: ili tako što će biti privatizovana ili tako što će otići u stečaj. Ostavljeno je samo 17 takozvanih strateških preduzeća za koja je određen novi rok – 31. maj 2016. godine. Ali, kao što je pokazala nedavna analiza Fiskalnog saveta, sudbina čak oko 250 preduzeća, sa 55.000 zaposlenih, rešena je manje više fiktivno ili guranjem problema pod tepih. Od tih 250 preduzeća, naime, neka su pripojena drugim državnim preduzećima (vodoprivredna), za druga je privatizacija odložena (banje i lečilišta), sudbina trećih, onih na Kosovu, rešavaće se u Briselu, dok se njih čak 150 sa gotovo 25.000 radnika i dalje nalazi u „ni na nebu ni na zemlji“ statusu. U toj grupi su, recimo, Železara Smederevo, Lasta, Simpo, Azotara i MSK Kikinda (ukupno 12.000 zaposlenih). Broj od 17 strateških preduzeća je u međuvremenu sveden na 11, jer je krajem prošle godine njih šest otišlo u stečaj. (Tačnije, pet u stečaj – Prva Iskra, Zastava vozila, Prva petoletka i dva njena zavisna društva, Servoupravljači i Zaptivke – dok je FAM iz Kruševca „otišao“ u UPPR, tj. unapred pripremljeni plan reorganizacije, za koji se može reći da je predvorje stečaja.)
Od preostalih 11 (FAP, Petrohemija, PKB, Resavica, Jumko, RTB Bor, Trajal, Galenika, Politika, Ikarbus, Industrija kablova Jagodina) ne zna se šta je teži slučaj. Za PKB se računalo da je praktično rešen, ali se na tender za prodaju nije javio niko, čak ni Kinezi koji su bili već viđeni kupac; od pribojskog FAP-a su odustali i Finci i Kinezi; RTB Bor sa dugom od preko milijardu evra postao je glavobolja velika ko Smederevo… Sve u svemu, umesto da se skinu sa grbače građana Srbije, ova preduzeća, a naročito tzv. strateška, i ove godine će ih koštati, upozorava Fiskalni savet, nekoliko stotina miliona evra.
Konačno, državna preduzeća, koja građane Srbije godišnje koštaju milijardu evra, predstavljaju najveći problem. Ali baš je tu najmanje urađeno. Napravljene su neke kozmetičke, tj. organiozacione promene, ali ne više od toga, a ni to ne svuda. To se naročito vidi kod najvećih i po privredu Srbije potencijalno najopasnijih preduzeća: Elektroprivrede, Železnica i Srbijagasa. Železnice su „decentralizovane“ (tj. podeljene na tri dela: infrastruktura, teretni i putnički saobraćaj), a EPS centralizovan, dok usklađivanje organizacije Srbijagasa sa evropskim pravilima nije ni započeto. Ceh je platio jedino direktor EPS-a Aleksandar Obradović, koji je smenjen, navodno zbog dva „audija“, što je razlog koji zaista teško može da se uzme ozbiljno, čak ni kao „kap koja je prelila čašu“. Recimo, mnogo je veći „faul“ bila odluka Dušana Bajatovića da zaposlenima u Srbijagasu, uprkos zakonskom smanjenju plata, podeli bonus od 500 evra, ali mu zbog toga ni dlaka s glave nije falila. Kao da Vučić nad njim nema ingerencije. A možda i nema, ko zna, ali je to već druga tema.
Kao što je rečeno na početku, kada se kretalo u taj veliki poduhvat „tri reforme“ – koji, ne znam zašto, asocira na čuvenu branu „Tri klisure“ u Kini – neposredni cilj bio je da se spreči nacionalni bankrot. Jer, stvar je očigledna, dok zemlji preti bankrot nema ni ekonomske stabilizacije ni društvenog napretka. U kakvoj je situaciji Srbija danas možda ipak najbolje ilustruje podatak da se u poslednje dve godine, za „Vučićevog vakta“, državni dug nebeskog naroda vinuo do nebeskih visina, tj. na oko 25,5 milijardi evra. A reforme, koje bi dalji rast javnog duga trebalo da onemoguće, praktično nisu ni počele. Ako se tako nastavi, pokazuje računica Fiskalnog saveta, javni dug će već 2018. biti vrlo blizu 90 odsto bruto domaćeg proizvoda. Dakle, opasnost nacionalnog bankrota nije potpuno otklonjena, taj mač i dalje visi nad Srbijom. Možda bi to trebalo da bude glavna izborna tema. Mada, vidim, idu nova hapšenja.
Mijat Lakićević
Peščanik.net
