Barjak

2
773

srpski-vojnici-pred-cersku-bitku_78801467c2-700x525Dok ponosno gledamo u one tri prkosne boje koje krase srpski barjak moramo da znamo otkud nam taj osećaj ponosa i otkud u njima toliko onog lepog i iskrenog prkosa. Dok se barjak viori svi moramo da znamo da crveno, plavo i belo nisu samo boje nekog običnog barjaka, već onog koji su naši preci slavom ovenčali. To je ona zastava koju je Srbin uvek sa ponosom nosio. Dok se poštujući i braneći svoju zastavu hrabro borio za veru, pravdu i istinu Srbin je time branio i poštovao i svoju Otadžbinu. Danas smo dozvolili da se našom zemljom viore neke tuđe zastave. Zastave nama nepoznatih oznaka i boja, one koje predstavljaju druge vere i narode.

Dok se one tako po raznim delovima Srbije viore, srpska se tek ponegde vidi. Čim smo i pomislili da nešto sa tim nije u redu zapadni izaslanici i njihove nevladine ispostave su počeli da nas ubeđuju da je to normalno. Dakle, kažu, moramo da prihvatimo da je potpuno normalno da se, recimo, na srpskim stadionima za vreme utakmica srpskih timova viore neke tuđe zastave. Ono što takođe žele da nam objasne, a važno je da mi srpske „neznalice“ shvatimo, je da je isticanje srpskih zastava za vreme tih utakmica – čist šovinizam.

Kako se danas odnosimo prema svojim obeležjima i znamenjima tako nam se vraća. Koliko se borimo za slobodu toliko je i imamo. Srbiju imamo ne zato što su naši preci dozvoljavali da se viore tuđe zastave već zato što naši đedovi nikom nisu dozvoljavali da skloni srpski barjak. Kada su oni Srbiju čuvali i svojim se barjakom dičili Srbija je bila ponosna, imala je šta da ostavi svojim potomcima. Kako su oni to radili najlepše možda prikazuje period od 1912-1918. Zna se kroz istoriju da su se za barjaktare birali samo najhrabriji. To je potpuno logično kad se zna šta barjak predstavlja za svaku vojsku. Gubljenje barjaka označilo bi gubljenje ponosa, to srpski vojnik nikad ne bi dozvolio.

Tokom perioda koji su obeležila dva Balkanska i Prvi svetski rat, Srbija je prolazila kroz nebrojene bitke. Borili su se srpski junaci sa višestruko jačim i brojnijim neprijateljima. Prošla je srpska vojska i Albansku golgotu, udarali su Srbiju sa svih strana, napadali s leđa, saveznici „slučajno“ kasnili, ali vojničku i srpsku čast ni tada nismo gubili. Od kada je Petar Prvi Karađorđević 1911. leta Gospodnjeg uručio pedeset jednom puku srpske vojske, zastave one nisu prestajale da se vijore bez obzira na uslove u kojima smo se nalazili. I danas se u vojnom muzeju u Beogradu čuva 47 barjaka vojnih iz tog perioda.

Nije možda toliko važno koliko se još barjaka čuva u muzeju, mnogo važniji je onaj drugi deo priče, priče o njima. Onaj presedan u istoriji ratovanja koji nigde drugde nije zabeležen. A kako bi i mogao da bude negde drugde kad je za njega potrebna neizmerna vera i ljubav ka Otadžbini. Onakvu kakvu su samo naši đedovi, oni hrabri i ponosni Srbi, mogli da imaju. Posle Balkanskih a tokom Prvog svetskog rata nemački car Vilhelm II tražio je od Augusta fon Mekenzena nešto što je u tom periodu ratovanja bilo uobičajeno. Zatražio je da mu se donese jedna zaplenjena neprijateljska zastava. Zaboravio je da je to u ovom slučaju srpski ratni barjak, a on se ne može oduzeti. Na svoj zahtev dobio je odgovor koji ga je zaprepastio, general August fon Mekenzen morao je da razočara svog kralja rekavši mu da ne poseduju ni jednu.

Nijedan barjak Srpske vojske nije pao u neprijateljske ruke za ceo period Balkanskih i Prvog svetskog rata. Ni onda kada su nas smatrali samo malim delovima rasturene Srpske vojske niko nije mogao da se pohvali ponosnim srpskim barjakom. Nije takav događaj nigde drugde zabeležen. Hvala našim đedovima što su svojim činjenjem učinili potomke ponosnim. Potomcima ostaje putokaz da đedove naslede na tom časnom putu, da bi svojoj deci ostavili bar deo onog za šta su se preci izborili.

Niko tada nije mogao da uzme srpski barjak, niko da nam nekažnjeno gazi po grobovima dedova. Nažalost danas neki koji se predstavljaju kao srpski državnici ne gaze samo po grobovima svojih đedova. Ne, oni dok se rukuju, vodaju, snishodljivo utrkuju u komplimentima, ljube sa onima koji su nas do juče ubijali – gaze po grobovima naših očeva, braće, kumova, po humkama naše dece, gaze bez milosti po dušama svih svetosavaca.

Dedin grob

Znaš li Srbine ko ti je bio deda?
Seljak ponosan, stamen, snažan i jak;
Veliki junak…

On je branio zemlju, narod i stoku,
Gazio blato, sneg, led i vodu;
Umirao od bolesti, zime i gladi,

Po bespućima albanskog krša stradao,
Dizao se i padao

Ali se i takav borio i nadao …

A ti?

Ti sediš i čekaš da te ponize,
Da te prodaju,
Da te kupe,
Zanemeo, ogluveo, obnevideo,

Polako postaješ rob …

Da li se ponekad zapitaš
Kako ćeš takav otići
Na Sveti Dedin Grob …

Lj. (LUNA) Marković

Nije uvek bilo tako, nisu nas oduvek predstavljale kukavice. Daće Bog pa će se promeniti vremena a Srbiju predstavljati ponosni Srbi. Nisu Srbi izgubili svoj ponos a još manje pamet i pamćenje. Onaj ko nas je jednom ubijao i klao nema više prava na naše srce. Možda su menjali odela ali nisu ćud, takvima ne smemo dozvoliti da nas opet tlače. Ne mrzimo mi nikog pa ni njih, jer svetosavac to ne zna.

Jednostavno ne možemo da dozvolimo da se ponižavamo, moramo poštovati i voleti svoje. Srbija i dalje u svojim njedrima čuva one prave Srbe koji će joj vratiti ponos, ponovo hrabro podići barjak. Puna je Srbija onih svetosavaca koji će sa ponosom otići na dedin grob i tamo mu se zavetovati da nije zalud za Srbiju vojevao, da je njegov unuk ponosni Srbin ostao.

Duša nikad nije našla mir povlačeći se pred nepravdom. Jedino boreći se uspevamo da nađemo duhovni mir. Naši đedovi su ga davno našli a nama ostavili stazu kojom ćemo ga i mi naći. Srbine, nemoj da menjaš svoj put zato što si na njemu uočio prepreke. Shvati da si prepreke video onda kada si svoj pogled sklonio sa cilja. Podigni hrabro barjak da se zaviori, i nastavi ka cilju koji su ti đedovi pokazali a prepreke će same tada padati.

Da li je iko kad je odrastao slomio kolevku u kojoj ga je majka ljuljala? Naravno da nije, svako je bio ponosan da i njegovo dete bude bar na trenutak ljuljano u njoj. Otadžbina Srbija je kolevka svih svetosavaca. Otkud onda nekome pravo da nam lomi kolevku? Moraju da znaju kada krenu to da rade da će im se svaki pravi Srbin jasno i bez razmišljanja suprostaviti. Nikada nam neće oduzeti srpski barjak, nikad naterati na ropstvo. Niko ne sme da lomi kolevku naše dece.

Nenad Blagojević

FSK

slika http://www.pravda.rs/2015/12/14/presedan-u-istoriji-ratovanja-niti-jedan-srpski-barjak-nikad-nije-pao-u-ruke-neprijatelju/

2 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime