Jutros sam se probudio pun nekakvog inata. Valjda Srbina stigla njegova vekovna tekovina. Ne da mi se od svakakvih vesti da se pošteno nasmejem ovog jutra. Jedan dan je lila kiša i već je pola zemlje paralizovano odronima, klizištima i poplavama. I nekako nam se sve te loše stvari ponavljaju po ko zna koliko puta. Ali eto, od svih tih teških dana, baš danas mi je dojadilo, pa sam rešio da na papir stavim pojedina pitanja na koja znam da niko od nas neće dobiti odgovor.
Može li jedan vetar dunuti, ma šta vetar, povetarac, a da se ništa ne sruši, da ništa ne zablokira i da svi rade ono što su oduvek radili? Da li treba svakodnevno da strepimo da li ćemo biti zarobljeni u svojim gradovima usled ovih najprirodnijih stvari koje na televiziji nazivaju „prirodnim katastrofama“? Da li u Srbiji normalan čovek može primiti normalnu platu kako bi najnormalnije prehranjivao svoju porodicu? Ima li nekoga ko će sankcionisati neukus i nekulturu u ovoj našoj sredini, a podstaći kulturu? Postoji li bar jedan koji će se izboriti da se nešto značajno dogodi danas u Srbiji? Može li da prođe bar jedan dan bez tog NATO-a? Ima li usta koja danas neće spomenuti migrante, rute, gasovode, terorizam i bolesti? Može li se naći neko ko će reći nešto lepo? Sirija, Libija, Turska, Amerika, sve su to „naše“ stvari, a o Kosovu niko ni reči! Šta je sa ljudima? Šta je sa životom? Pa je li život dnevna štampa? Može li se životom nazvati ova jeza koja prožima čitav svet? Šta je postojanje, odnosno smisao života? – to je večito pitanje. Niko na to pitanje nema adekvatan odgovor, ali siguran sam da trčanje za EU, za nekakvim fondovima i tome slično nije ni deo tog pravog odgovora na ovo pitanje. Kakva je to logika da je nekoliko generacija osuđeno da živi kao u logoru kako bi se za 200 godina živelo bolje? Šta se to dešava sa mozgom? Gde je otišao? Svakodnevno se oko nas vrte pitanja: znaš li šta je bilo? znaš li ko je uhapšen? znaš li ko je poginuo? Zašto bi svakog živog stvora to interesovalo u svakom minutu? Gde su osmesi? Gde je pozdrav? Gde je razgovor ljudi dragi ogrezli u tišini i zatvoreni u displejima vaših telefona? Izađite iz televizora i pogledajte oko sebe.
Zašto niko ne postavi pitanje: Šta je tvoja bajka? Evo ja bih znao šta je moja. Moja bajka je pristojan život ispunjen kulturom. Moj idealan dan je dan prazan senzacijama. Moj idealan naslov ne počinje sa svim velikim i boldiranim slovima koja govore: BIZARNO, ŠOKANTNO, SKANDALOZNO, EKSKLUZIVNO, DA NE POVERUJEŠ i tome slično. Moje vesti u novinama su vesti sa margine u kojima ću saznati nešto novo. Idealan sekund je onaj bez politike. Idealan minut je onaj uz muziku. Idealni sati su oni uz knjige. Idealan dan je onaj proveden u prirodi. U mojoj bajci mesto mogu naći samo lepe stvari. Naravno, bajka nije bajka ako nema zaplet i taj negativni deo. Ali, te prepreke valjda služe da bi nas Bog iskušavao i da bismo ih mi prešli što furioznije. Tako ćemo Mu opravdati naše postojanje i ulogu na ovom svetu. Neki kažu da bajke ne postoje, ali za njih smatram da su samo ljušture od ljudi. Ko u svojoj glavi nema bajku u koju veruje, taj nema ništa. Taj je onaj što ostale truje kojekakvim vestima iz crne hronike. Evo jutros, moja je bajka poljuljana, ali samo na momenat. Znam da će se ona posle prosipanja ovih slova na papir vratiti u svoje gnezdo.
Međutim, stvarno me brine šta će drugi Srbi raditi ako ih na svakom koraku, na svakoj stanici, na svakom putu i u svakoj kući čekaju samo one najgore vesti i nekakva panika koja je često i bezrazložna. Ako postoje ljudi koji su srećni samo zbog toga što postoje, onda to može da uradi svako. Meni nije potrebno deset putovanja u inostranstvo godišnje. Nije mi potrebno da čujem ko je pobedio u tim rijaliti programima. Ne interesuje me ko je sa kim u koaliciji. Ne tiče me se koliko para imaju najbogatiji ljudi na svetu. Ne brinem ja brige ljudi koji umišljaju da ih imaju. Mene brinu novci uloženi u glupost, a održavanje pameti je na aparatima. Ne treba mi luksuzan auto i deset žena. Ne sviđa mi se ideja o tome da stalno budem pred kamerama. Mene interesuje Srbija, ali interesuje me i svet. Taj svet koji mene interesuje je svet u kojem ćemo razmenjivati iskustva, osmehe i sticati prijatelje. Što se Srbije tiče, ona me najviše interesuje jer mi je to kuća, zemlja, otadžbina. Interesuje me da li će ikada doći dan da je prosečan Srbin srećan? U interesu mi je da moj narod što manje pati.
Kad naiđe taj jedan dan bez crnih vesti i bez nebitnih ljudi koji su moju zemlju zavili u crno i još uvek to rade, taj dan će moja bajka oživeti u potpunosti. A Srbija svoju bajku ne može doživeti ako joj u tome ne pomogne njen narod iz kojeg će svako ponaosob živeti neku svoju bajku. I evo, dok napolju i dalje lije kiša, vodostaji rastu, mene ponovo more misli o poplavama i haosu koji može da nastane usled ogromne vode, ali me teši to što Bog gleda kako će ko iz haosa vaskrsnuti. U vodu smo pri krštenju spušteni, pa ko izađe, izaći će opran od greha. Setimo se samo da sve to neko odozgo gleda i pokažimo Mu da smo zaslužili ovaj život i ovu zemlju tako što ćemo prepreke preskočiti i nebitno odagnati. Ostavimo sve drugo i pogledajmo na neko vreme sebe ne bismo li videli ima li i u našoj zemlji materijala za sreću. Evo ja i usled ovog jutrošnjeg šoka i inata verujem da ima, a vi kako hoćete ili što najčešće biva, kako vam drugi kažu.
Milan Ružić
iskra.co
Odličan članak, kamo sreće da je više ovakvih! My compliments autoru! Njegov tekst, osim što opisuje simptome i znake naše savremene raspamećenosti i posrtanja, dotiče i neka duboka svojstva našeg mentaliteta koja će nas, pre i više od svih spoljnih pritisaka i ucena skupo koštati, do verovatnog nestanka kao prepoznatljivog naroda. Dirljiva je autorova vera u individualni duh, to opredeljenje za kulturu kao lični čin i primer, ali i kao neka vrsta egzoskeleta kojim se brani od primitivizma jednog uveliko raspalog društva koje iz dana u dan tone u mračnu patologiju debilnosti i autizma. Možda je autor u pravu, čovek može da promeni jedino sebe.