Bašta slezove boje

1
216
Foto: printscreen

Nezaboravljeni junak a mučenik, Branko Ćopić, napisao je svoje delo ,,Bašta sljezove boje,,. U zbirci kratkih priča, bežeći od stvarnosti, tananom a inatnom dušom, opisao je plavu i crvenu boju sleza kao raspoloženje tadašnjeg životnog perioda. Kroz plavetnilo je opisao bezbrižnost života izmedju jave i sna. Crvena lepljivost oslikala je zrelost svega što je ožiljke ostavljalo kroz plahovitost i ratnu pustoš. 

Dani u Srbiji dobijalu lik bašte slezove boje. Pre izbora, sa životom u karantinu, koračali smo kroz plavetnilo sna i jave. O nama se brinulo više nego u trenutku ritmičnih trudova kada se posteljica od nas odvajala i majčina ljubav nas gurala u prostor zvani život. 

Korona virus nam nije mogao ništa. Glas spasitelja se čuo sa svakog TV kanala. Koračao je kao dzin iz bajke i kroz jedan raskorak prelazio kilometre. Bilo ga je svugde. U svakom gradu i za istom govornicom. Lečio je ,,strah,, u narodu, da je tu on, da nam bolest ništa ne može, ekonomska kriza, dah smrti koji je kosio gradove u Evropi. 

Poput vrhunskog stručnjaka i neiscrpnog junaka, paradirao je u Novom Pazaru. Nadimao se pored donetih respiratora. Dobacivao je okupljenim lizalicama da na spisak stave sve što im je potrebno.

Izbori su prošli. Novi Pazar je žarište za koje se šapatom kaže da može biti teže sudbine od one koja je pala na Italiju.

Rasim Ljajić i Muamer Zukorlić, kao plavi i crveni slez nose različite simbole u sebi. Rasim se oglašava kroz blaženstvo izmedju sna i jave, Zukorlić kroz plahovitost onih koji skrivaju istinu od njega samog, tako i od javnosti. 

Profesor Radovanović i Kon prepliću jedan drugog na društvenoj mreži. Radovanović obelodanjuje skrivanje broja obolelih i umrlih, sve u svrhu zatrpavanja istine do izbora. Kon ga proziva da je ostrašćen zbog političke obojenosti i javno se hvali da njega izbori nisu interesovali, da na iste nije ni izašao. 

Kon je u Kriznom štabu bio desna ruka ,,istine,, i kapitalna vrednost Aleksandra Vučića. Možda u toj kapitalnoj laži leži Konova hrabrost da javno kaže da ga izori nisu interesovali, kroz to i obezvredni važnost Aleksandra Vučića. 

*** 

Živimo u vremenu gde preovladavaju najgore osobine ljudi. Laž, prevara, smutnja, nerad, lopovluk i sve ono što je najlošija osobina ljudi. 

U takvom vremenu plavetnilo nestaje kao jutarnja rosa ili magla koja se polako diže, nestaje, i jutru daje prostor. 

U vremenu u kom živimo više ne znamo da li je istina pojam u filozofiji ili svakodnevnom životu. Taj pojam je iskorenjen u Srbiji.

Šta je istina procenta dobijenih (istorijskih) glasova, i šta je istina o Korona virusu, znaće prazni ili puni limeni sanduci. 

Najlepši osećaj da se čovek obraduje dušom kad upozna nekoga ko svojom dušom i voljom preporodi život naroda, nestao je u sprskom čoveku na isti težak način kao što vitalni delovi tela nestaju u čeljustima opake bolesti. 

Da li je srpski čovek ikada imao zdušnog vodju?

Da li je zaslužio da ga ima?

*** 

Bašta slezove boje u dva junska dana u tkivu zvanom Šumadija.

27. juna maleno selo, na razrušenim temeljima drvene crkvice, spaljene za vreme Turaka, okupilo je veliki broj reklamnih vernika. Seoska cesta je ličila na rastvreon rajfešlus. Sa obe njenje strane, na nestvaran način, parkiralo se na stotine automobila. 

Kraj razrušenih temelja započeta je izgradnja male kamene crvke. Taj projekat pokrenuo je čovek koji je iz siromašnog dečaka izrastao u velikog gazdu. Šta mu je delatnost zna samo on. Ono što okolina zna to je njegov glamurozni novčani sjaj. 

Crkva je posvećena Svetom proroku Jeliseju. Prvom učeniku Svetog Ilije. Njegova čuda bila su u visini čuda Svetog Ilije gromovnika. Čudo isceljenja obolelog vida bilo je izdvojeno od svih čuda. 

Zašto je baš ovaj prorok izabran da bude zaštitnik ovog seoceta, koje je pasivno i u 21. veku, kao odgovor ostalo je u davnoj prošlosti.

Da li je narod tad bio slabovid kraj zdravih očiju, pa je izabrao ovog proroka za svog zaštitnika, ili je proročki znao da će mu današnji potomci biti slabovidi kraj očinjeg vida?

Kao hajdučka družina, odabrani i ,,zaslužni,, juče su kraj započete crkvice slavili Svetog proroka Jeliseja. U razmaku od par sati selom su se širili nasnimljeni zvuci crkvenih zvona. 

Neko ko ne zna, juče bi rekao ,,Slava Tebi Bože na Tvom blaženom narodu,,.

28. jun Vidovdan. Dan žalosti za srpski narod. Dan kada se ne igra, ne peva, i ne obavljaju veliki poslovi,  sem potrebe da čovek nahrani sebe i krupne i sitne životinje. 

Iz jučerašnjeg pobožnog dana, gde je selo tihovalo u tišini, preplavljeno snimljenim zvucima crkvenih zvona, izašlo se u današnji Vidovdanski dan žalosti. Livade su bile pune meštana. Kosilo se uz smeh, priču, jelo i piće. Sa nekih livada tišina je parana pesmama Sinana Sakića kroz namontirane zvučnike. Seoski avlijaneri su do iznemoglosti lajali na svu tu buku.

Da li se zatresao Gazimestan, ili je učitelj Svetog Jeliseja, Ilija gromovnik, rekao srpskoj ništavnosti ,,Sad je dosta bilo,, vedrim nebom se prolomio zvuk grmljavine…zvučnici su zanemeli. Sinan je otpevao svoje. Pobožni Srbi su pokupili svoje kose, ostatke hrane i užurbanim koracima krenuli svojim kućama. 

*** 

Gde je nestao srpski čovek? Ko smo i šta smo danas?

Rekli su nam da promašaj ne znači da ništa nismo postigli, već da smo iz njega nešto naučili.

Ako je današnjica naša naučenost onda i treba da nestanemo…poput plavetnila u bašti slezove boje. 

Marija Grubjašić

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime