Da krenem od onoga čime sam prošli put završio. Čini se da Aleksandar Vučić neprestano rešava sledeću kvadraturu kruga. Kako istovremeno zadovoljiti svoje – bar na rečima – prilično ratoborno i ksenofobno biračko telo i, najblaže rečeno, takođe prilično antisrpski nastrojenu briselsku i vašingtonsku birokratiju. Ili, tačnije, kako usrećiti Blera i Bajdena, a ne razočarati Putina, niti izdati srpske nacionalne interese – odnosno, kako tu izdaju što bolje maskirati i zataškati. Ja mislim da to nikako nije moguće, pogotovo ne na duži rok. Ali, ako pratite srpske velike medije, reklo bi se – ništa lakše od toga.
Nije se teško složiti sa tvrdnjom da je ovu poslednju rundu eskalacije između Beograda i Zagreba „zakuvala“ hrvatska strana, tačnije premijer Milanović, koji je očigledno pokušao da u završnici kampanje za parlamentarne izbore iscedi još koji procenat podrške kod tradicionalno antisrpski nastrojenih hrvatskih glasača.
Ali poenta je da, zapravo, Milanović ovoga puta izrekao ništa strašnije, a pogotovo ništa važnije ili „antisrpskije“ od onoga što su na račun Srbije i Srba mesecima i godinama unazad izricale praktično sve visoke hrvatske političke ličnosti, a što je uglavnom ostajalo bez odgovora sa beogradske strane. I u tom pogledu ni ova aktuelna Vučićeva vlada nije bila ništa bolja, tj. principijelnija, već je, šta više, radi propiranja starih biografija, često napadno („samarićanski“) okretan drugi obraz i karikaturalno igrana uloga žrtve i regionalne „majke Tereze“.
No, izgleda da je sada i u Nemanjinoj ulici prevladala procena da valja malo podgrejati nacionalne strasti i naelektrisati biračko telo koje je u poslednje vreme počelo pomalo da se hladi prema Vođi zbog stalnog prolongiranja obećanja o boljem životu i politike prema migranatima. Zato je vernim tabloidima i najbližim „vulinima“ naloženo da malo „podlože“. Drugim rečima, kada im je već zabranjeno da mrze Nemce i Amerikance, kad moraju da vole Angelu Merkel, Tonija Blera i ostale vođine nove prijatelje, ličnu, nacionalnu i socijalnu frustraciju je najbolje i najbezbolnije iskaliti prema Hrvatima i „izdajnicima“ iz opozicionih i sopstvenih redova.
Zato je, najblaže rečeno, vrlo degutantno i mučno gledati ovo naručeno režimsko tabloidno „srbovanje“, tj. jeftino kvazipatriotisanje prošarano primitivnim naslovnicama na kojima se Milanović koji, kao što rekoh, sem onih „orlova“ i „muha“ nije rekao ništa strašno i specijalno, preko cele strane naziva „ustaša“, „manijak“, „ludak“, a hrvatska predsednica naziva „kurvom“. I tako se podilazi najnižim strastima staroradikalskog biračkog tela i ubiraju politički poeni, dok u potpunoj tišini i medijskom mraku prolaze politički vozovi, briselski sporazumi, skandalozne privatizacije, memorandumi MMF-a i ostali simptomi pretvaranja Srbije u klasičnu neokolonijalnu iinstalaciju.
A još je tragikomičnije što u sred tog medijskog i političkog blata koje sam naručuje i permanentno proizvodi, Premijer skrušeno stoji pred kamerama poručuje gradu i svetu kako „od njega niko neće ni jednu ružnu reč“.
Elem, čak i ako se u konkretnom slučaju donekle složimo sa ocenom srpskih vlasti i udvoričkih medija o „diplomatskom uspehu“ i „velikoj pobedi nad Hrvatskom“, ne bi bilo loše da, mimo tabloidne euforije, pogledamo za trenutak realni (spoljno)politički bilans srpske vlasti za poslednjih nekoliko meseci.
– Nakon velikog pritiska Zagreba, 2. juna 2015. Veljko Marić, punovažno osuđen na 12 godina zbog ratnih zločina nad Srbima, izručen je Hrvatskoj. Bez reciprociteta. Hrvatska politika i hrvatska javnost su tom pitanju pridale najveću moguću važnost i mesecima insistirale na tome kao uslovu u svojim kontaktima sa Beogradom. U Srbiji na tu temu niko nije obratio pažnju, niti se zbog Marićevog izručenja bilo ko uzbudio.
– Ratni komandant Srebrenice Naser Orić, osumnjičen za najteže zločine nad Srbima u Podrinju, uhapšen je 10. juna na aerodromu u Bernu. Ovo hapšenje izazvalo je pravu buru protesta u Sarajevu, ustalasala se javnost, ogorčeno reagovao Bakir Izetbegović. A gradonačelnik Srebrenice je postavio ultimatum i zapretio otkazivanjem komamoracije u Potočarima ako „branilac Srebrenice“ ne bude hitno oslobođen. Za to vreme, u Beogradu je glavna briga i glavna tema vlasti i medija bila kako će se ovo hapšenje odraziti na naše evro-integracije i da li možda to hapšenje predstavlja svojevrsni „napad na Vučića“. Epilog je bio više nego očekivan – Orić nije izručen Srbiji, nego je isporučen BiH i to taman na vreme da zakazani spektakl u Potočarima ne bude doveden u pitanje.
– 9. jula, posle višegodišnje pravne bitke u kojoj su organizovano nastupale hrvatske vlasti, mediji i bezbednosne službe, Dragan Vasiljković („Kapetan Dragan“) izručen je Hrvatskoj koja je na tome, godinama, uporno i permanentno insistirala. Zvanična Srbija se nije oglasila ovim povodom, niti je, naprimer, tražila njegovo izručenje, odnosno preuzimanje slučaja, analogno slučaju gorepomenutog Marića, ili po nekom drugom modelu. Ma šta inače mislili o gospodinu Vasiljkoviću i njegovom ratnom angažmanu s početka devedesetih, treba reći da on u Hrvatskoj nije bio tražen kao „australijski avanturista“, već kao personifikacija „velikosrpske agresije“ i „srbočetničkog“ ataka na mladu hrvatsku državu. Zato je, da se ne lažemo, Zagreb toliko i insistirao na njegovom slučaju i, kao što se vidi, uspešno, da ne kažem pobednički ga priveo kraju.
– 11. jula Vučić je otišao u Srebrenicu na manifestaciju čiji su organizatori, pozivajući se na presude Haškog tribunala, i ignorišući sve neselektivne i jezive zločine nad Srbima u tom kraju prethodnih godina, događaj iz 1995. proglasili „jedinstvenim“, „genocidom“ i „najvećim zločinom posle Drugog svetskog rata“. Tamo bio ružno napadnut, izviždan i ponižen, a što je posle pretvoreno u „pokušaj atentata“ i u srpskim medijima danima opevano kao „hrabrost“, „pobeda“ i veliki spoljnopolitički uspeh.
– 25. jula Sud u Strazburu definitivno je odbacio žalbu Srbina Dragana Novakovića, kome su hrvatske vlasti oduzele stan jer je 1991. godine napustio Sisak (grad u kome je te 1991. ubijeno oko 500 srpskih civila), a u stan se vratio nakon rata 1996. Ovim je na najvišem evropskom sudskom nivou legalizovana skandalozna praksa Hrvatske da oduzima stanove srpskim izbeglicama koje su pobegle od zločina i rata, uz obrazoloženje da „nisu bili u stanu više godina“.
– 25. avgusta potpisan je (drugi) Briselski sporazum kojim je, pored ostalog, predviđeno da Kosovo dobije međunarodni telefonski broj, hidrosistem Gazivode (in)direktno integriše u kosovski elektroenergetski sistem, a Srbi na KiM prihvataju na status nacionalne manjine unutar nezavisne države „Kosovo“.
– U međuvremenu, Priština je primljena u Interpol i MOK, i upravo je u toku velika ofanziva za prijem u UNESKO.
Primeri bi se, više ili manje slikoviti, mogli ređati skoro unedogled. I to primeri pravih, većih ili manjih, ali nesumnjivih poraza, šamara, udaraca i poniženja. Ukratko, možemo se samo pitati šta bi tek bilo da nam ne ide tako dobro, da nismo regionalni lideri i da nam premijer nije toliko cenjen i poštovan svuda u svetu. Šta hoću da kažem? Ništa specijalno. Nadam se da ovi nasumični primeri dovoljno govore sami za sebe. I o našem međunarodnom položaju, i o ugledu koji aktuelna vlast uživa, i o svetlim perspektivama koje nas sa tom vlašću čekaju. Sve u svemu, i bez ikakavog preterivanja, još par godina (još par ovakvih „trijumfa“) i od Srbije zaista neće preostati gotovo ništa.
Đorđe Vukadinović
NSPM
