Kažu da siromaštvo i strah stvaraju lažljivce. Lagati iz straha od kazne je nešto sasvim ljudski i razumljivo. Međutim, kada se laže da bi se ostvarila korist, toliko bedna da je onog ko ju je ostvario sramota i da priča o tome, onda ne možemo govoriti o bilo čemu drugom nego o eroziji morala. A ta erozija, koja traje jako dugo, stvorila je čitave generacije bednih ljudi.
Ko su ljudi koji su glasali za Aleksandra Vučića? Namerno kažem Vučića a ne SNS, jer oni nisu glasali za SNS. Pre svega, to je armija penzionera koji su tokom devedesetih fanatično glasali za Slobodana Miloševića. Petokotobarske promene za njih su bile nož u srce. Ništa njima nije značilo što su im ubrzo posle toge plate i penzije dostigle daleko podnošljiviji nivo, nego u vreme voljenog vođe. To njima nije ni važno. Marginalci ostaju marginalci, ma ko da vlada zemljom. Tri četvrtine njih je glasalo za Vučića koji za njih predstavlja novog Miloševića. Preostala četvrtina se razlila na SPS i Šešeljeve radikale. To je ta ista matrica, isto glasačko telo.
To je približno dve petine do polovine Vučićevih glasača.
A ko su ostali? Zna se ko su… Marginalci još bedniji od ovih prvih. Oni koji se prodaju za sendviče, kilogram kafe, kesu deterdženta, dva litra ulja i obećanja da će im Vučić zaposliti decu. Znaju oni dobro da neće. Ali znaju da neće ni ovi drugi, a uz to im ne poklanjaju sendviče. Beda, siromaštvo i strah u sprezi sa mršavom nadom da će baš oni biti dobitnici u jednom visoko korumpiranom sistemu, odvela ih je u nedelju na birališta. Oni su ključ njegove pobede, nezavisno od toga da li je dobio 40 ili 50% glasova onih koji su izašli. Kada tome pridodamo i onih 20% Šešeljevaca i Dačićevaca, dobijamo tačan broj onih bednih koji se još nečemu nadaju.
To je negde oko trećine ukupne populacije Srbije. A šta je sa ostalima?
Broj onih koji su spremi da suprotstave bedi je oko 20% izašlih na izbore. U ukupnom broju, to je približno 12% celokupne populacije. Naravno da i tamo možemo naći nešto fanatika, prvenstveno među Tadićevim i Jovanovićevim glasačima, ali je to mizeran broj u odnosu na one prve. I pored svega što mislim o tim fanaticima, svestan sam da oni ne mogu biti kupljeni za sendvič i litar ulja.
A šta je sa onima koji nisu izašli na izbore? To je oko 44% populacije. Oko 20% čine potpuni marginalci, kojima ni Vučić ne može ništa da obeća. To je negde oko 11% populacije Srbije. Jednak broj čine oni koje su u drevnoj Atini nazivali idiotima. To su oni koji odbijaju da se zanimaju za politiku, zaboravljajući to da se politika vrlo živo zanima za njih. Po mom ličnom mišljenju, oni su najbedniji od svih.
I sada nam ostaje onih 60% posto neizašlih ili oko 22% populacije Srbije. I oni su kao i onih 12% koji su glasali za koaliciju oko DS-a, DJB i SDS-LDP-LSV realni i svesni dobitnici petoktobarskih promena, kao i velika većina već pomenutih idiota. Zašto nisu izašli? Iz snobizma, razočarenja i očiglednog odbijanja da shvate kuda sve ovo vodi. A gde vodi? Pa zna se… U ono što je u Nemačkoj došlo posle Vajmarske republike.
Svakom mislećem stvoru u Srbiji je jasno da Tadiću i Jovanoviću odavno nije mesto u politici. Takođe mu je jasno da DS mora još da se pročisti. Ni Pajtiću ni Šutanovcu, kao ni mnogim drugim, ovde neimenovanim, nije mesto tu.
Otud takav uspeh Radulovića. Ipak… Što onda nisu izašli i glasali za DJB? Češaće se gde ih ne svrbi, a i mi ostali sa njima. A onda ćemo svi postati bedni ljudi. O Vajmarskoj republici neki drugi put.
Aleksandar Đukanović
KARIKATURA: Saša Dimitrijević
Kolumnista
