Srbija se velikom brzinom kreće u tom pravcu da bi njen skorašnji geopolitički izbor mogao da bude napravljen bez – Srbije
1.
Svašta će se narednih dana pričati, tek u Mišu Beka teško da je mogao da puca slobodan strelac, grupa socijanih osvetnika u radničkim kombinezonima ili šaka sitnih kriminalaca. Pre svega, to su bili profesionalci. Ali da si i to, pa da pucaš u Mišu Beka – čoveka koji je bolje od svih oligarha znao politiku, bolje od svih političara znao biznis, a o oboje razmišljao brže i od jednih i od drugih – za to moraš da pitaš gore, pod uslovom, naravno, da ti odgore već nisu naručili ubistvo.
Problem je, međutim, što je pojam „gore“ u Srbiji poslednjih meseci difuzniji nego pre, gotovo kao u poslednjoj godini Miloševića i u prvom godinama petooktobaraca. Gore je vlast, gore su zapadne službe sa svojim dugim prstima u srpskom podzemlju, gore je nekoliko moćnih neformalnih grupa i lobija sa vezama u svim pomenutim delovima „gornjeg doma“ Srbije. Uostalom, ubistva ljudi Bekovog kalibra i moguća su samo kad se tačno ne zna šta je gore i kad svi akteri na pozornici jedino znaju da to nisu ni Bog ni policija.
Naravno, sve će to duboko uzdrmati Srbiju, čija vlast poslednjih meseci ne pita za cenu, kupujući stabilnost na dane, čak i sate. Otud, meci u najuticajnijeg poslovnog čoveka u Beogradu pokazuju kako se civilni argumenti u srpskom raspletu iscrpljuju i kako na njihovo mesto stupaju argumenti krvi.
2.
Ne treba preterivati ni sa motivima Haškog suda da oslobodi Vojislava Šešelja – oslobodili su ga pre svega zbog sebe i procesa koji ih duboko kompromituje – još manje treba kriti radost zbog toga što se u Srbiju makar neko iz Haga vratio kao pobednik. Šešeljeva pobeda je bez senke iako ni oni koji su mu se u Beogradu obradovali ni oni koje brine ne osećaju kao faktor stabilizovanja Srbije povratak vojvode, koji je taj čin najpre dobio, a tek onda ga u Hagu zaslužio. Uostalom, ni sam o sebi Šešelj ne razmišlja kao o stabilizujućem faktoru.
U deceniji u kojoj su svi srpski lideri gubili utakmice kod kuće, on je svoju pobedu ostvario duboko na gostujućem terenu i njegovo robijanje opisati manje nego kao čin jednog dugotrajnog, dakle ne afektivnog, junaštva u vremenu u kome Srbi sličnih primera nisu imali, stvar je koja se ne da izbeći. Šešelj je značenjem napunjena politička činjenica, koja šalje poruku kako se otpor Imperiji ipak da preživeti, uz pripadajuću cenu, naravno.
Otud njegov politički problem na svoj način proizlazi iz njegove istorijske veličine. Jer među Srbe se iz više vremenske dimenzije vratio čovek koji se tokom svog prvog boravka u politici istakao i izjavom da se jedno priča u izbornoj kampanji a drugo posle izbora. Došao je da se uveri u ono što niko nije verovao – da su u srpskoj politici Šešelj postali gotovo svi, a došao je iz one stvarnosti u kojoj mu niko od njih nije bio ni do kolena.
U širokoj slici živ Šešelj je simbolička poruka o velikim promenama koje su pred nama; na onoj dnevnopolitičkoj gotovo da nije više od pokušaja Bekovog ubistva. A ona glasi: u očekivanju završnice sve strane na tablu iznose sve svoje figure. Gledajući njihovu snagu i naslućujući u mraku igrače koji stoje iza njih ne može se oteti zaključku da će se Srbija tresti.
3.
Poslednjih meseci otvoreno je previše rana na telu Vučićeve vlade da bi tvrdnje kako se ona nalazi pod teškim zapadnim pritiskom i kako se Srbija destabilizuje spolja mogle biti pobijene. Uostalom, to joj priznaje i sam Šešelj. Ali to nije njen jedini, čak ni najveći problem. Problem nastaje tamo gde se oni koji tvrde da su sve to Vučićeve izmišljotine pozivaju isključivo na ponašanje vlasti, koja, ruku na srce, na pritiske ne odgovara ni normalno ni kao neko ko u tim okolnostima teži neophodnoj unutrašnjoj konsolidaciji. Umesto toga, ona povećava društvenu histeriju, proizvodeći suštinski isti efekat kao i snage koje destabilizuju zemlju.
Naime, vlast tvrdi da joj rane otvaraju zbog samostalne politike koju vodi iako se ona teško može opisati kao samostalna. Reklo bi se da je ovde po sredi nešto drugo: zapadne sile, SAD i Velika Britanija pre svih, shvataju da im nije ostalo previše vremena, osećajući nadolazeću snagu Rusije, pa i kretanja u srpskom društvu, u kome se sintagma „kolonijalna okupacija“ izgovara i glasnije i češće nego pre dve godine. Destabilizacija koja se proizvodi jeste lomljenje kičme, kojim je za kratko vreme neophodno Srbiju staviti na put bez povratka, odakle joj za dugi niz godina više neće pasti na pamet da bi mogla da promeni ili bar relativizuje aktuelnu geopolitičku paradigmu. A to će reći da je za kratko vreme neophodno kompromitovati do kraja svaku ideju o vezivanju Srbije za Rusiju. Takođe je neophodno Srbiju za što kraće vreme ostaviti bez ijednog privrednog i prirodnog resursa, uključujući i radno stanovištvo, na kome bi mogla da planira svoju obnovu.
To je vidljivo ne samo iz smera pritisaka koji su se navalili na Srbiju nego i iz ponašanja vlasti. Ona se javno žali na strane pritiske, ali istovremeno ispunjava gotovo sve uslove koji se pred nju postavljaju, posebno one destabilizujuće, što baš i nije zakonomerno ponašanje. Sa jedne strane, vlast tako uverava zapadne sile kako je pritisak najdelotvornije sredstvo rada sa Srbijom, što će, naravno, i pritiske i društvenu entropiju samo pojačavati, a ne smanjivati. Sa druge strane, svaku moguću podršku koja bi mogla da usledi pred činjenicom da se vlada nalazi pod čizmom stranaca ona unapred dezavuiše jer na gotovo svaki strani zahtev odgovara predusretljivo, otvarajući prostor na kome bi se protiv nje mogle naći i suverenističke i one snage koju podršku za sebe traže u zapadnim ambasadama.
4.
Drugim rečima, na planu najdubljih strateških pitanja vlada reaguje dnevno i samim tim kontradiktorno. Na taj način ona sebe i Srbiju ispisuje kao subjekta, prilagođavajući se dnevno stranim zahtevima – ruskim ili zapadnim, koji su već tog trenutka jači. A u svetu u kome se Rusija snažno pojavljuje na vratima Balakna, čak ni ta sila, koja prema Srbiji pokazuje mnogo više dobre volje od druge strane, ne može više biti stablizujući fator jer i ona svojim uticajem istiskuje preslabu vladu iz polja donošenja strateških odluka.
Upravo to proizvodi slutnju da će Srbija narednih pola godine, do kada bi mogla da traje bitka velikih sila za nju, sve manje reagovati kao politički faktor, a sve više kao dezorijentisani borac u rigu. Na kraju, geopolitički izbor Srbije mogao bi da se oposli među velikima, bez njenog ozbiljnog učešća i kandidovanja srpskih inetresa u tome. Drugim rečima, srpski geopolitički izbor može da se oposli bez stvarnog učešća i Srbije i srpske vlade. A to je opasnije od hodanja po minskom polju.
5.
Ukoliko srpska vlada nastavii da igra dezorijentisano, umesto da se postavi kao okupljajući društveni faktor – a inercija je vuče upravo u tom pravcu – ona će uskoro postati faktor društvenog raskola. Naime, ona, po svom kulturnom obrascu, nije deo liberalne Srbije, čak ni pošto je umesto nje strancima izručila Kosovo i Metohiju; ona je istovremeno razočarala pripadnike nacionalne Srbije, prihvatajući razorni politički i ekonomski model liberalne. Tako je jedna strategija, koja se u prvim godinama Vučićeve vladavine pokazala kao win-win, ne menjajući se suštinski, usled dinamičnih međunarodnih i unutrašnjih okolnosti postala lose-lose.
Onaj ko se raduje tome pokazuje samo da ume da mrzi Vučića, ali ne ume da voli Srbiju. Jer pretnja da Srbija u svoj geopolitički rasplet uđe ne samo bez čvrste geopolitičke ideje nego i bez unutrašnjeg objedinjujućeg faktora, upućuje da će to biti ne samo pad sa najveće visine nego pad i na najtvrđe tlo.
6.
Hoće li Srbija za ovako kratko vreme i pod ovako nepovoljnim uslovima moći da formira taj objedinjujući faktor, skoro da postaje više pitanje njene sreće nego umeća i prilika koje je stvorila. Otuda i pokušaj ubistva Beka i povratak Šešelja mogu lako biti pročitani kao faktori destabilizacije, ali problem je što Srbije ide u takvim pravcu da bi za nju faktor destabilizacije usoro mogla da bude i zimska pojava Deda Mraza. To je ono kad protiv vas radi baš sve što se dogodi. Bukvalno sve.
Željko Cvijanović
Novi standard
