Zbog svoje popularnosti, bravar Broz je zloupotrebio reviziju Solunskog procesa ali su komunisti nastavili satanizaciju srpskih četnika iz Velikog rata, jer se ni kao „pobednici“ u Beogradu, nisu osećali domaćinima.
Ljaga, koja se još na Solunskom procesu bacila na četnike, jačala je planski u Kraljevini sa namerom da se zatre svaki pokušaj revizije sramnog procesa, u kom su svoju prljavu ulogu svesno odigrali i neki od proslavljenih vojvoda iz perioda četničke akcije pre balkanskih ratova, i to za obećano mesto predsednika opštine (razumljivo posle pobede)!
Dodvoravajući se organizatorima procesa, koji su štiteći sebe uporno isturali „viteškog ujedinitelja“, podržavali su sve namerne kampanje iz Zagreba protiv četnika i četovanja.
Saveznici u prljavom poslu, ustaše, komunisti i branioci lika i dela „viteškog ujedinite lja“, svesno su nastavili plasman laži administracije Dunavske monarhije, naročito onog njenog dela iz okupacione uprave u Srbiji, od novembra 1915. do novembra 1918.godine.
Tada su Hrvati, Mađari i Austrijanci, uz pomoć domaćih preteča „soroševskih stručnjaka“, baš zdušno odrađivali svoj prljavi domaći zadatak!
Želeći da sakriju svoje prljave tragove, organizatori procesa svesno su preuzimali i uporno ponavljali laži koje su zlonamerno plasirali KuK navodni istoričari, „objektivni interpretatori“ podataka iz ratnog arhiva u Beču, uporno ga proglašavajući za jedino „sveto pismo“ podataka o Velikom ratu na brdovitom Balkanu, ceo protekli vek.
Tako su srpski četnici, patrioti, dobrovoljci iz nekadašnje Austro-Ugarske monarhije, oklevetani planski, a potomci su im stradali od fašističkog hrvatsko-muslimanskog noža odmah po proglašenju NDH, ili su u Srbiji životarili pod bremenom okaljanih predaka, dokazanih „štetočina“ navodnog projekta „Velike Srbije“!
Posle Sarajevskog atentata, u pripremi dugo željene kaznene ekspedicije, gde se očekivalo da će upravo četnici biti prvi odbor za doček zločinačkih turista iz „preteče EU“, koja je po tvrdnjama nekih vidioca bila uzor pravne države, a mnogi narodi je zvali tamnicom svojom (različitost perspektive poimanja, kazali bi soroševci!), plasirane su brojne laži.
Da sakriju strašni zločin svojih vojnika i oficira, počinjen nad ranjenim srpskim oficirom (septembra 1914.godine) koji zbog gubitka svesti nije uspeo da počini samoubistvo (pištolj i za to služi u ratnom bezizlazu!), plasiraće „kulturtregeri“ dvojne monarhije laž, koja se uporno povlači već više od veka!
Oficir srpske vojske Kosta Todorović, vešt obaveštajac, lično hrabar u minulim ratovima za oslobođenje dela svoje Otadžbine, bio je još od proglašenja aneksije BiH, trn u oku organima EVIDENTZ biroa dvojne monarhije. Prelazeći u tajne pohode mnogobrojnim garnizonima okupatorske vojske u Istočnoj Bosni sve do Tuzle, pleo je gustu mrežu protiv carskog pauka kada se pokrene na očekivani put preko Drine, kao uspešan pripadnik odelenja graničnih oficira srpskog generalštaba, predstraže vazda budne, u očekivanju neprijatelja!
Veština zanatskog umeća, sina buntovnih „ercova“, dograđena na vojnoj akademiji koju je odabrao za svoj poziv, nije ostala nezapažena od one plejade profesora koji će spremiti te mlade junake za teška iskušenja, u ratovima, već očekivanim pred njima.
Službujući u Loznici kao tada pograničnom mestu, Kosta je detaljno upoznao ceo kraj uz Drinu pešačeći, a ne samo geografsku kartu detaljno izučavajući.
Upoznao je i brojne Srbe sa druge obale tada okupirane od evropske velesile, koji se sa tim bukagijama nisu mirili, i svesno su svoj narod i sebe na budući otpor spremali, uz pomoć takvih kao mladi kapetan Kosta, kako su ga nazivali, dajući tome prijateljski, skoro rođački ton, jer Kosta je umeo da se sa njima podruži, ali nikad ne postavi iznad.
Mnogi od njih su zato u ratu za oslobođenje Stare Srbije, odmah u dobrovoljce stupili.
Oficir Kosta Todorović, javio se na dužnost u pešadijski puk gde je ranije raspoređen, a Drinu će ponovo videti tek po okončanju borbi u Drugom balkanskom ratu.
Iz minulih ratova, poneće on sam ponosno medalje i majorski „čvarak“ na epoletama, dokazano zaslužen na bojištu.
Iako je bilo vidljivo da Austro-Ugarska sprema rat, ipak je vlada Srbije pod pritiskom donela odluku da ukine granične oficire, kako bi pokazala svoje dobre namere (srpska poslovica glasi – PUT U PAKAO, POPLOČAN JE DOBRIM NAMERAMA!).
Tako će civilni amateri štetovati narodu sa obe strane Drine, onemogućili su aktivnu pripremu stanovništva za predstojeće zlo, koje će vojnici Dvojne monarhije i počiniti!
Prvog dana objave rata, srpski generalštab doneo je naredbu o osnivanju četničkih odreda, da ublaži posledice očekivanog progona Srba u Podrinju.
Major Kosta Todorović, postavljen je za komandana bataljona u Zlatiborskom četničkom odredu, a većinu njegovih četnika čine dobrovoljci sa područja Srebrenice, Zvornika i Vlasenice.
Iskusan, hrabar, nepredvidiv, on će kao oči srpske vojske zadavati nevolju austrougarskoj komandi u Tuzli, i biti od nemerljive koristi komandi Užičke vojske, koja brani taj deo granice od cela dva neprijateljska korpusa.
Na teritoriji Istočne Bosne, videće Kosta mnogobrojne zločine „šuckora“ nad golorukim i nemoćnim srpskim starcima, ženama i decom, počinjene kao osvetu za poraz na Ceru.
Zato će tamaniti neprijateljske komande, poterna odelenja i naročito šuckoraše pri iznenadnim susretima, a napaćeni srpski narod će ga pretočiti u osvetničke priče.
Zašavši duboko u neprijateljsku pozadinu u blizini Srebrenice, usled iznenadnog prodora mađarskih trupa na delu fronta poviše Sarajeva, odsečen mu je siguran put za povlačenje.
Kao zaštitnica, sa grupom iskusnih četnika, major Kosta izvlači odred vešto manevrišući na šumovitom terenu, ali ga ipak opkoljavaju, i mora pod borbom u proboj. Teško ranjenog, onesvešćenog, četnici nisu majora uspeli da iznesu, mađarski vojnici prebacuju ga odmah u Srebrenicu, gde ga pripadnici EVIDENTZ biroa prepoznaju!
Mađarski major, likujući naređuje da se u sred grada spremi lomača, iako je Dvojna monarhija potpisnik svih međunarodnih ratnih konvencija, one za Srbe i Ruse ne važe.
Umesto neophodne medicinske pomoći (ranjen u obe noge!) i operacije, Kosta je bačen na gomilu granja, koja je potom zapaljena.
Kroz bukteći plamen, probijao se Kostin glas dok je pevao srpsku himnu, rezervni oficir Čeh uzalud je zahtevao poštovanje međunarodnih konvencija, major Mađar besno mu je zapretio ubistvom, i to Kostinom sudbinom!
Da mu se osvete, pored mučeničke smrti, plasirali su KuK zlotvori priču da je kod sebe imao radnu svesku u kojoj su imena njegovih poverenika, stvorivši tako alibi za svoja mnogobrojna ubistva nedužnih Srba, koji su bez dokaza bili optuženi da su navodni pomagači sarajevskih atentatora!
Prava je istina da je pri upadu KuK trupa u Loznicu, policajac iz EVIDENTZ biroa pretresao nekadašnju Kostinu kancelariju, ali nije papire zatekao, za razliku od kancelarije pristava civilne policije gde su papiri ostali uredno složeni, a u njima imena Srba iz BiH, pritom sumnjičenih da su potencijalni saradnici graničnog oficira Koste Todorovića!
Da li je već bukteći sukob vojne i civilne vlasti bio uzrok, da se ovi papiri ne evakuišu ili strah samog policijskog pristava, nije u novoj državi posle rata nikada utvrđivano, kao ni saznanje iz austrijskih papira da je u komandi Drinske divizijske oblasti u Valjevu ostavljen deo poverljive arhive od pre rata, nažalost i deo Kostinih izveštaja upućivanih iz Loznice, ali ne i njegova navodna famozna beležnica!
Nju će posle njegove mučeničke smrti, oficir iz obaveštajnog odelenja Užičke vojske spaliti (za svaki slučaj) tek pre opšteg povlačenja u novembru 1915. godine, i o tome sačiniti uredan pisani izveštaj, koji je sačuvan!
Posle Velikog rata, zahvalno stanovništvo Srebrenice podiglo je spomenik majoru Kosti Todoroviću, sa zapisom da je srpsku himnu pevao dok je goreo!
Odmah po proglašenju NDH, lokalne ustaše (potomci „šuckora“!) porušiće pomen i pre naredbe iz Sarajeva ili Zagreba, dok su mnogobrojnim Srbima njegovu sudbinu neštedimice udeljivali.
Tek pre neku godinu, u rodnom Užicu, nakon dugotrajne borbe sa drugosrbijancima, đacima bravara Broza, postavljeno je poprsje majora Koste sa napisom o njegovoj tragičnoj sudbini!
Vreme je, da se spomenik junaku u Srebrenici ponovo podigne, i da se jasno napiše da ga je mučeničkom smrću umorila zločinačka vojska „preteče EU“, pa kada već u julskoj predstavi iz lažnog pijeteta svraćaju do Srebrenice, da obeleže nepostojeći „srpski genocid“, neka usput potomci zločinaca svrate da obeleže i stvarni zločin svojih predaka (pomirenja radi, o kom već toliko razglabaju)!
Vreme je, da pitomci srpske vojne akademije, u svom školskom krugu, umesto plaketa zahvalno sti za remontovane NATO džipove udeljene od tete generalice iz Ohaja, ugledaju bistu njenog nekadašnjeg polaznika Koste Todorovića, dok slušaju predavanje o liku i delu srpskog oficira!
Vreme je, da iz srpskih istorijskih knjiga nestane laž o famoznoj beležnici majora Koste, kojom se pokušava pravdanje zločina nad nedužnim srpskim civilnim iz Austro-Ugarske u Velikom ratu, počinjenih planski od države Austro-Ugarske, a nikakvog opravdanja zato nema!
Vladimir Frolov
FSK
Duboko sam potresen ovim sjajnim člankom…